Пастир

Војислав Илић

Над Београдом

Над Београдом Писац: Војислав Илић

Тихано се нојца на земљицу свија

Па лагано живо копреном увија.

Свуд је тихо, немо, кô у светом храму,

Само месец бледи осијава таму.

Кô кандило бледо пред господом света,

Тако трепти светлост са чела му бледа...

А далеко тамо, где се гора диже,

Окићена цвећем, плавом небу ближе;

Где заносно славуј о љубави збори;

Где поточић тихо жубори, жубори,

Сневајући рајске чари и милину,

Загледô се пастир у даљну даљину.

И занесен поглед хитро му се креће,

Час у небо оде, час на цвеће слеће;

Сад се губи, тоне у сумрачак плави,

Сад се опет лако међ овцама јави.

И блудећи тако на језеро паде,

Па по њему - јаде! - кô закован стаде:

У језеру плавом чудна мома плива,

Какву болна душа у заносу снива

Небрежљиво плови, распустила косе,

Занесени нек их таласићи носе!

А таласић сваки једном жељом жуди,

Да јој срећан падне на мирисне груди!

Гледа пастир, гледа, па се чуду чуди,

А нејасна жеља распиње му груди;

Па га гони, креће, где и она слеће,

На уснице моми - на мирисно цвеће!

Памет му се мути, срце бије јако,

И пастир се креће језеру полако...

Бледи месец гледа чудновату јаву,

Па зрацима шара површину плаву;

Снуждило се цвеће, умукли славуји,

Нигде живог гласа гором да забруји!

И поноћ се блага вијну, да превали;

Ал' зајеча гора, запљуснуше вали!

Где је пастир? Мома? Нестало их! Нема!

Свуд је тихо, мирно, тишина је нема;

Само лаки вали у кругу се губе,

Па студеном струјом обалицу љубе...

И кроз чарну гору, суморнога лика,

Јасно звонце звони с овна преодника.

17. августа, 1880 год.

Извори

• Војислав Илић: Сабрана дела, Лирско песништво 1872-1886, Вук Караџић, Београд, страна 95-96.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Војислав Илић, умро 1894, пре 130 година.