Папирната птица

Папирната птица Писац: Федерико Гарсија Лорка

О, папирната птицо!
Орлу дечији
с пером од слога
штампарског,
без гнезда
и без друга!
Руке тајанством окриљене,
овилењачене,
саздале су те у собном миру
јесење ноћи једне
кад умиру
птице,
и дуги лелек киша с улице
чини да заволимо лампе светлост меку,
срце и књигу неку
белопуту..
Створена
тек да трен поживиш који
у дворцу од карата ту што стоји,
бео и крину лелујавом сличан,
размисљаш сама,
слепа
и без крила,
о томе да си можда могла бити
гротескни пајац што виси о нити,
барка, лишена циља свог и пута,
што без весала и без једра лута,
или магаре тузно
ког су деца мала
Пегазом својим с подсмехом назвала.
У тим мислима
и хумора има.
А ти, коју ћуд случаја начини
од коре знања,
смејеш се судбини
и вичеш: “Бели цвет неће умрети,
неће умрети мали Луицито!
Јутро је вечни,
вечни извор росе!“
Но како не верујеш у оно што кажеш,
ни деца зато неће разумети,
откуда мрак што иза звезда пада
и откуд мрак што у твом дворцу влада.
Са кулом од карата докле пада
станиште твоје плаво,
изненада
јастреба видиш где се обрушава.
(О, тек рођена
пено, која кола
над узбурканом водом
живог бола!)
И нестајеш у том пламеном кљуну
уз кикот дечји што собом одзвања,
док тата ћути, да се не пробуди
бол ветром љускан у црнилу грања.
Кловновска птица ишчезла је тако,
на другом месту опет да се јави,
носећи у свом кљуну твоју душу
феникса вечног с нимбусом на глави.
Пошто смо прошли купине,
врбе и трње,
под велом њене косе
ископах јаму у влажном песку.
Ја скидох кравату;
она скиде хаљину.
Ја откопчах револвер,
она скиде четири јелечића.
Ни смиље ни пужеви
немају пут тако фину,
ни велика огледала
не блистају тим сјајем!
Њена су ми бедра бежала из руку
као изненађене рибе
пола у огњу а пола хладна.

Ту ноћ сам пројурио
најлепши пут
јашући кобилу од седефа
без узде и узенгија.
Човек сам и не доликује ми
да кажем шта ми је рекла;
савест ми налаже
да будем дискретан.
Прљаву од пољубаца и песка
однео сам је на реку.
Љиљани су се мачевали
са ветром.
И понашао сам се онако
као што доликује мени правом Циганину.
Поклоних јој котарицу
од жуте свиле.
И не хтедох да се у њу заљубим
јер је имала мужа,
а казала ми је да је девојка
кад сам је одвео на реку.