Памтим покољ на Мехином Стању
I
У десетој години сам био,
ал' и данас памтим што је било;
памтим покољ, што се догодило
пет хиљада Срба кад је пало.
Читава су села покупили, 5
дању су их повезане тукли,
ноћу су их над јаме довукли,
голоруке као јагњад клали.
У склоништу, скривен испред мука,
фашистичке чуо сам рафале, 10
безброј људских чуо сам јаука
тих жртава што су овђе пале.
Све те људе што невино паше
у барама крај Мехина Стања,
све проклети поклаше усташе 15
рад' њихова добра и имања.
Споменици свједоци су сада
о злочину другог свјетског рата
крај Маљевца близу Цетинграда
ђе усташе заклаше ми брата. 20
За пар дана заклаше му жену
и са њоме њине дјеце двоје,
послаше их на онај свијет к њему,
на мом срцу тешка рана то је.
II
Ваљда тако хтјела је судбина: 25
из мртвих је жив човјек устао,
смрт не бјеше досуђена свима,
то бијаше Пијевац Павао.
Из језера крви Павле уста,
а на њему бјеше рана седам, 30
спасила га помрчина густа
те он тако спаси живот биједан.
Кад је Павле из гроба устао
и стратиште грдно разгледао,
кроз крваву бару је пузао 35
докле није снагу изгубио.
Нађоше га жене у цик дана,
однесоше ка Петровој гори.
Кад пребоље седам љутих рана,
узе пушку, оде да се бори. 40
Тифус му је живот одузео,
Зеленгора сахранила тијело.
Сјећамо се и сад њега ево,
поносно је на њег' Валиш Село.
III
У мртвога брата сам се клео, 45
у крв људску невино пролиту,
свједок живи да опишем ово,
нек истину потомство нам чита.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
