Пакао/4

Четврта појава

Четврта појава

МИХАИЛО АНЂЕЛОВИЋ и ЈЕЛЕНА
(улазећи, полако)
Госпођо! . ..
ЈЕЛЕНА
Ти? Зар доñе? Па каквих има вести?
Хоће ли дело моје утртим путем грести?...
МИХАИЛО
Ја наñох што сам хтео; задовољна ћеш бити,
Та, да ћу тако проћи, не могах чак ни снити.
Отров је страшан, грозан, тренутом једним трује,
Некаква дивља гуја у поноћи га бљује.
Но сам не смедох ићи, јер мене знаде свако,
Трговац зар на мене посумњао би лако.
ЈЕЛЕНА
Да кога посла, збори?
(Михаило оде иза кулиса и враћа се носећи у руци једну купу.)
Зар још ко зна за тајну
Да смрћу њеном желим добити круну сјајну?
МИХАИЛО
Но ником рећи неће: награда му је рака.
Пред истргнутим мачем престаје милост свака.
Но брже купу склони, Јерина ево иде.
ЈЕЛЕНА
(Збуњена дохвати купу и крије је у удубљење иза завесе.)
Па брже иди! Бежи! Не! Чувај ове зиде!
(Врло збуњена се нагло удаљује.)