Викизворник

ПРЕДГОВОР (СГ)

ПРЕДГОВОР

ЂОРЋЕ РАЈКОВИЋ И ЊЕГОВ САКУПЉАЧКИ РАД У СЛАВОНИЈИ (КОД ПАКРАЦА И У ДУБИЦИ, 1863-1868)

          У тренутку објављивања овог издања навршиће се 135 година од појаве прве и једине збирке народних песама Ђорђа Рајковића из Славоније коју је издала Матица српска у Новом Саду, 1869. године[1]. У јеку романтичарског заноса, као и прогласа Уједињење омладине српске[2] о сакупљању народног блага где год још оно живи, збирка је објављена само пет година након смрти Вука Караџића, неприкосновеног ауторитета у народној књижевности и читавом тадашњем омладинском покрету. У времену када су покретани алманаси, календари и новине са прилозима из народне књижевности, у обиљу издања народних песама из наших разних крајева, збирка Ђорђа Рајковића од 253 забележене народне песме, била је једна од многих које су тада штампане, и у формалном смислу, ничим посебним се није истицала. Кроз временски распон од једног и по века, у тренутку када су многе збирке из истог времена потонуле у таму заборава, она међутим, тек добија на значају. Рајковићева збирка српских народних песама из Славоније, свежином једног потпуно новог и превасходно лирског терена са којег потичу записи, али и по мотивима који су се усталили и објединили управо на Војној граници, као и непатвореним песничким језиком (равном оном у Вуковим записима), постала је вишеструко интересантна за савременог истраживача. Јер како се културно-политичка и геограФски-историјска мапа двадесетог века мењала, и српска народна песма на територији бивше Славонске Границе потпадала је под такав режим - од готово маргиналног подручја у интересовању науке о народној књижевности, постала је вишеструко значајна у другој половини 20. века, када се и иначе, научни интерес све више окреће лирској песми, али и крајевима где Вук није боравио. Тако, на завршетку 20. века, ова збирка израста као једно од најстаријих и ретких сведочанстава изузетно разуђеног и богатог усменог памћења српског народа на простору бивше Славонске Војне границе. У историји проучавања народне поезије на славонском делу Војне границе, она стоји у часном низу[3] као прва објављена књига српске народне песме у Славонији, што је недвосмислено и насловом наглашено. Вредност сакупљеног материјала и данас стоји врло високо, у самом врху лирике и песме „на међи” испеване на српском језику. Како је збирчица штампана без предговора и напомена, резултате наших истраживања, више од 130 година након њеног објављивања, дајемо у виду предговора овом фототипском издању, који нажалост, сам Рајковић никада није написао, чиме би знатно олакашао рецепцију своје збирке, али и осветлио многе значајне моменте у бележењу српске народне песме на тлу Славоније половином 19. века. Такође, ову збирку допуњујемо сасвим непознатим записима из рукописне заоставштине Ђорђа Рајковића која се данас чува у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду и који се овом приликом први пут објављују.

БИОГРАФИЈА ЋОРЂА РАЈКОВИЋА

          Ђорђе Рајковић спада, неоспорно, у једну од значајних културних и јавних личности српске културе и књижевности друге половине 19. века. У свом богатом животном и радном опусу, кроз јавни, књижевни и културни рад, Ђорђе Рајковић је присно сарађивао и пријатељевао са Светозаром Милетићем (називајући га „побратимом”), Јованом Јовановићем Змајем, Ђорђем Натошевићем. Трајно пријатељство га је везивало са Јаковом Игњатовићем и Јоксимом Новићем Оточанином. Делио је студентску собу у Пожуну са Ђуром Даничићем. У Пожуну је први пут видео (потом се касније и лично упознао) са Вуком Караџићем. Најзад, био је у вишегодишњој пријатељској вези и преписци са Милицом Стојадиновић Српкињом, присан пријатељ са Симом Милутиновићем Сарајлијом и његовом женом Маријом, али и старији узор и уредник, коме су се обраћали млади Лаза Костић и Стојан Новаковић. Својом задивљујућом радном енергијом, Ђорђе Рајковић је остварио богато и разнолико дело, које знатно превазилази и оквире овог рада. Целокупна његова књижевна делатност тешко се може груписати, али у најширим потезима она би имала неколико основних целина или фаза: а) песнички и педагошки рад; б) сарадништво и уредништво у периодици као и преводилачки рад; ц) сакупљање историјских старина и народних умотворина; д) писање наших првих књижевних критика (рецензија), биографија и есеја (који се и сматрају његовим трајним доприносом српској књижевности).
          Ђорђе Рајковић је рођен 23. априла (по ст. календару) 1825. године у Новом Саду[4]. Гимназију у Новом Саду завршио је 1848. године, међу најбољим ученицима, а потом отишао у Пожун на студије филозофије, које је међутим, из непознатих разлога, „прекинуо и вратио се кући”. Већ 1843. почео је да ради, као „актуар” Петра Јовановића са којим путује по Срему, у инспекцију школа. Чини се да је у периоду до 1847. приватно довршио школовање („философију”, или можда „препрарандију”). У овом периоду први пут пише и објављује поезију. По препоруци П. Јовановића добио је и своје прво радно место, за учитеља у Вуковару. У Вуковару је стекао многе књижевне и пријатељске везе, а ту се ускоро и оженио. Одавде потиче и његов први педагошки чланак. Међутим, када су марта 1848. настали нереди у Војводини, он напушта Вуковар и прелази у Србију (у Неготин), где је остао до 1849. Од половине 1850. је поново у Новом Саду који више неће напуштати. Овде је у почетку „канцелиста” код градоначелника, а од 1851. изабран је за учитеља „нормалне новосадске класе”. То је почетак његовог уласка у књижевност. Сарађује у почетку у „Војвођанки“, „Седмици” и „Јужној пчели”, и то највише преводима (са руског и немачког, који је усавршио у Вуковару). Поред тога „једнако пише песме - читаву групу песама под називом „Источно”, посвећује Милици Стојадиновић Српкињи. Године 1858. излази му прва књига: „Јед и мед”. Исте године први пут почиње са уређивањем листова. Рајковић је покретач нашег првог педагошког листа, „Школски лист”, који ће излазити недељно, а издавао га је и штампао Данило Медаковић. Већ 1860, издаје као засебну књигу „Школа и живот”, састављену из својих дотадашњих педагошких чланака (1860). У том периоду покретао је или уређивао (са Ћ. Натошевићем, Змајем) следеће часописе: „Седмицу”, „Господарски лист”, „Напредак”, „Даницу”, „Комарац” и „Путник”. Године 1861, издаје своју прву и једину књигу песама. До ове године може се говорити о песничкој и педагошкој фази Рајковићевој.
          Година 1863, представљала је прекретницу у Рајковићевом животу и раду, али је значајна и за почетак његовог сакупљања народне поезије. Лето 1863, по препоруци др Франца Тишкеа, због реуматског запаљења, проводи у болници у Пакрацу[5] где је Рајковић током дужег боравка сакупио прегршт српских народних песама које ће представљати окосницу његове једине штампане збирке из 1869. Лечење наставља затим у бањи Грефенберг у Немачкој, где је провео око годину и по дана. По повратку у Нови Сад, залечен „и хром”, поднео је молбу за пензију, која му jе одобрена. Исте године, новембра месеца, кандидовао се и био изабран за секретара и контролора Матице српске, „привремено до главне скупштине, а августа 1867, изабран је и на даље три године". На овај начин Ђорђе Рајковић започиње своју изузетно плодну сарадњу са Матицом српском, поставши њен члан (1866), потом и члан Књижевног одбора (августа 1867 и септембра 1868), те Матичин секретар (априла 1867). Сређивањем личних и материјалних прилика, Ђорђе Рајковић се сав посвећује књижевности. Следе истовремено најплодније године његовог живота и рада које ће трајати све до смрти, како на пољу књижевног и уредничког рада, тако и на плану сакупљања народних умотворина. Као члан Књижевног одбора Матице српске оцењивао је пристигле рукописне збирке народних умотворина, одобравајући их за штампу. Године 1868. Матица награђује и откупљује његову збирку српских народних песама (из Славоније), коју следеће, 1869. и објављује у штампарији Игњата Фукса у Новом Саду. Рајковић је неуморан и на пољу уређивања и издавања гласила („Матица”, „Даница”, „Јавор”) као и штампања сопствених књига: „Бисер и драго камење” (1867) „Руже и трње” (серија педагошких чланака), „Факсимиле од рукописа знаменитих Срба”, 1871 (св.1). Последњи лист који је уређивао све до своје смрти, био је „Бршљан”.
          Иако је цео век провео у оскудици, Ћорђе Рајковић је био неуморан прегалац, културни и јавни радник. Умро је у 61. години, од рака јетре, 26. јула 1886. Године[6]. По личној жељи, „скупоцену” библиотеку, заједно са документацијом, предао је Српској великој гимназији у Новом Саду, да би се потом, део личне архиве (међу њима и рукописи забележених народних песама), „захваљуjући срећном сплету околности”[7] до данас сачувао у Рукописном одељењу Матице српске. Матица српска одала је дужну почаст и пажњу свом преминулом члану. Становао је у Каменичкој улици бр. 69а, а сахрањен је на Успенском гробљу у Новом Саду, где ће, две године касније, лежати и тело његовог „побратима” Јакова Игњатовића.[8]
РАЈКОВИЋЕВ ОДНОС ПРЕМА НАРОДНОЈ КЊИЖЕВНОСТИ И ЊЕГОВА САКУПЉАЧКА ДЕЛАТНОСТ
          Као што је напоменуто, Ћорђе Рајковић је први пут видео Вука Караџића на својим краткотрајним студијама у Пожуну, 1843. године. Вук је тада био на врхунцу своје књижевне славе (У јеку објављивања другог, бечког издања својих Српских народних пјесама), али, на младог романтичног „поету” Рајковића, није оставио нарочит утисак. Не би се могло тврдити да је Рајковић био већ тада „предодређен” за његовог будућег значајног следбеника. У сваком случају Рајковић није припадао оној групи одушевљених „вучића”, попут Бранка Радичевић или Даничића, на пример. Уосталом, о томе нам драгоцен и искрен спомен оставља сам Рајковић”[9]
          Интерес за народну књижевност, код Рајковића се рађао постепено. Могуће утицаје у том правцу на њега су имали Јоксим Новић Оточанин, (коме је 1847. изашла „Лазарица”), Милица Стојадиновић Српкиња, као и пријатељство са Симом Милутиновићем Сарајлијом. Све су то били културни радници који су се непосредно, на врелу народне поезије надахњивали или били директно, Вукови сарадници. Док је Вука у Пожуну 1843 видео само „издалека”, Рајковић је 1856. године и званично упознао Вука Караџића о чему је оставио и „књижевну успомену”.[10] Овај сусрет остварио се посредством Милици Стојадиновић Српкињи, у манастиру Хопову. Сам Рајковић доцније износи низ занимљивих мемоарских слика из тог разговора, где је са Вуком највише разговарао: о његовој језичкој реформи и тешкоћама око штампању Рјечника, о Вуковој „Даници”, сакупљању пословица и Вуковим полемикама са Светићем, о личним Вуковим сећањима на Мушицког 1816. (о коме је Рајковић управо писао биографију), о руској пензији, Вуковом преласку у Србију... Рајковић је том приликом поседовао и око сто комада Вукових писама, која нису дотле нигде била објављена.[11]
          Податак да у листу „Путник”, већ 1862. Рајковић „тумачи народне пословице”, односно да је „овде први пут почео и рад на издавању пословица, школских загонетака и народних песама”, слаже се са податком да је народне умотворине сакупљао „још пре 1848”. Када се 1863. Рајковић озбиљно разболео од реуме, ова околност га везује за дуготрајнији боравак у Пакрацу у Западној Славонији, где по свему судећи, те године, почиње његов озбиљнији и систематски сакупљачки рад. Чувши овде народне песме која му нису биле познате из Вукових збирки (које је свакако поседовао), вероватно се из тих разлога латио њиховог записивања, што ће представљати језгро записа његове будуће збирке (из 1869). Пропуштање навођења тако важних података у збирци (о месту и времену као и околностима сакупљања песама), Рајковић је делимично надокнадио у свом предговору народним приповеткама у Летопису Матице српске (1871), где као већ искусан тумач народних умотворина других сакупљача, доноси узгредне, али за нас изузетно значајне напомене, о свом сакупљању српских народних песама по Славонији."[12] „Ја мали књижевник, угледајући се на труде нашега великана (мисли се на Вука Караџића - прим. С.Г.), прегао сам - од својих десетак година амо - пабирчити на бразди његовој. Пре три године издала је "Матица Српска" моју збирку "Српски народни песама" (женски) и, што сам ји сам собом год. 1863 скупио већином у Славонији (224 стране), а имам ји скоро још за двапут толику збирку, (подв. С.Г.), што женски што јуначки, по различним крајевима Српства скупљени. Окром песама имам још и повећу збирку народни речи и пословица, од који сам по једно коло саопштио у „Земљаку” и „Српском Летопису” (књ.112), а тако исто и збирку народних приповедака. из које овде неке саопштавам...” Преломан тренутак у Рајковићевом раду на пољу народне књижевности, представља његово ступање под кров Матице српске, 1865 који је „необично силно утицао на мар и рад Рајковићев.... Стаде ти Рајковић путовати по народу, па купити бесценблаго умотоворина народних, стаде саопштавати, штогод нађе вредна. Ту му Матица Српска издаде онда године 1869. године „Српске народне песме (женске)” што их је већином у Славонији скупио...[13] Рајковић је највише оцењивао рукописне збирке народних умотворина, „као добар познавалац њихов”... Све су му оцене увек примане и његово је мишљење побеђивало ако је било спора.... Сам је подносио многа своја дела Матици за награду, или откуп и штампу, уступао јој разне старе рукописе, преписивао је и преводио извесне ствари, све до смрти...”[14]. Збирку „Српске народне песме женске” из Славоније, подноси 1868. Матици на откуп. Светозар Савковић и Милован Јанковић, су „нашли да оне нису лошије од бољих, да не рекнемо од најбољих народних песама” (подв. С.Г.). Књижевни одбор их је примио за Матицу и за то одредио 28. фор. скупљачу, уз предлог Књижевном одељењу „да се и боље награди”. Затим је Рајковићева збирка откупљена за 10 фор. по штампаном табаку. По потоњој оцени, „песме су одабране, језик чист, и ова је збирка позната као једна од важнијих збирки народних песама” (подв. С.Г.)[15] Углед који је Ђорђе Рајковић стекао подстакао је и проширио његову сакупљачку делатност. У „Летопису” за 1867. почео је са штампањем 228 записа „Српских народних пословица; из разније крајева”. Други део ове збирке наставио је у „Летопису” за 1870 и 1871, у међувремену објављујући их и у другим периодичним публикацијама. Значајним прилогом нашој народној књижевности сматра се и Рајковићев рад на сакупљању народних приповедака. Први пут их је штампао у „Земљаку”, а затим у два маха у „Летопису” за 1872. и 1876. За разлику од збирке песама, уз коју није донео ни једну реченицу (о околностима бележења), уз приповетке је о томе навео драгоцене податке[16].
Збирка „Српске народне песме (женске): Већином их у Славонији скупио Ћорђе Рајковић”, издала Матица српска, Штампарија Игњата Фукса, Нови Сад, 1869.
          Једина збирка народних песама Ћорђа Рајковића, садржи укупно 253 записа. Песама су највећим делом лирске (233), али има и лирско-епских (21). Као што је напоменуто, збирка нема предговор или напомене, а изостао је чак и садржај на крају. Збирка је малог формата 12,5x8,5 цм. Рајковић је све песме у збирци поделио на осам врста и то: љубавне (133), сватовске (13), играчке (25), пастирске и жетелачке (11), побожне (9), шаљиве (12), причалице; романце, баладе и остале мање казивачке песме (20); песме различне (28). Песме су описно насловљене, без почетних стихова, по узору на Вука. По самој подели песама на наведене врсте и још неким карактеристикама, евидентан је утицај Вука Караџића. Рајковић је преузео Вукова решења без неког накнадног продубљивања с обзиром на специфичности своје сакупљене грађе. То је било типично за сакупљаче средином 19. века који су и започели рад под Вуковим утицајем. У класификацији забележених песама међутим, Ђорђе Рајковић не показује доследност и брижљивост као Вук. Међу љубавним лирским песмама, налазе се и друге врсте (војничке, шаљиве, породичне). У групи „играчких” песама, Рајковић је очигледно, често био у недоумицама (па му је критеријум припадности постајао осмерачки стих), а недоследност је присутна и у „причалицама”. Последњу група, „песме различне” представљају највероватније, накнадно додате записе (руковет песама из рукописне збирке да би можда испунио штампарски табак), што је још више допринело релативној недоследној класификације песама у збирци.
          Ђ. Рајковић посебно издваја само две врсте песама у збирци: сватовске и „побожне”, које иредстављају и њен највреднији део. По узору па Вука, Рајковић је своју скоро у целини славонску збирку, намерно „прошарао” песмама које је и раније, у спорадичним приликама и „успут” записивао и у другим крајевима. Таквих песама је мало, а требало је да послуже утиску да је збирка (попут Вукових, само у малом), сакупљана „по читавом Српству”. То су 2 лирске песме из Далмације, 8 из Боке, 1 „посавачка”, 1 „бачванска”, 1 „бугарска”, дакле укупно тринаест песама[17], и по томе, ову збирка ипак, с правом носи у поднаслову да је „већином у Славонији скупљена”. Ћорђе Рајковић ће у народној књижевности остати значајан као први сакупљач који је начинио једну регионалну збирку српске народне поезије, са терена који раније није био познат као место изразито очуване усмене традиције.
          Као записивач, Рајковић је показао знатне квалитете. Следећи Вуков принцип, песме је верно записивао како их је чуо, чувајући посебно у језику неке већ давно заборављене архаизме, локалну лексику, фонетске промене („босијок , „славуљ”, „фрослук”...). Врлина његових записа јесте и верно чување карактеристика херцеговачког говора ијекавског наречја, што посредно сведочи и о пореклу српског становништва насељеног у Западној Славонији (глас — в који мења глас -ф: „Рано рани Ката на бјелидбу,/ за њом дошла два Вилипа млада”; група - тј, замењена са -ћ „ког сам ћела тога сам вољела; као и —дј замењена са — ђ „Ђевовање, царевино моја!...”). Иако ови говори не познају глас -х, следећи Вуково правило (из 1836), Ђорђе Рајковић у своје записе доследно уноси тај глас, мада је по наведеним особинама говора Срба у Западној Славонији, готово сигурно да га није чуо. По рођењу Војвођанин, и по наречју екавац (што се види у интервенцијама у самој збирци, почев од израза у наслову „песме , преко поднаслова, до описних наслова самих песама), Рајковић је изванредно верно дао и језички снимак у овим песмама, од којих је један знатнији део забележен и икавицом.
          Пошто сам није оставио никакве податке о иокалном простору сакупљачке делатности, на основу топонима који се спомињу у песмама, могуће је извести једну могућу мапу локалног региона на којем су песме бележене, што се поклапа са биографским податком о (кратком) боравку Ђорђа Рајковића у Славонији, али и са ширим контекстом постојања српске народне песме на славонском делу Војне Границе. Спомињањем назива села у песмама, као што су: Рогољи, Решковци (бр.15), Липовац, Церник (бр.93), Ускоци (бр. 126), Човац, Косовац, Врбовљани (бр.128), може се са сигурношћу претпоставити да је Рајковић ове записе сачинио у потезу између Пакраца и Окучана, или у микро-региону веома блиском њима. Спомен већих места (градова) у песмама као што су Окучани (бр.15), Градишка (бр.54,56), Пожега (бр.215), Дубица (бр.127), Јасеновац (бр.127) ову мапу прецизирају и своде на славонски део Војне Границе дуж реке Саве, с тим да су у ову поезију укључени и остали топоними Војне крајине, као што су: (Босански) Нови (бр.42) и Карловац (бр.237,244) на западу, а Митровица (бр.104) и Варадин (Петроварадин, бр.34) на истоку, са честим споменом река Саве, Уне, Илове и Дунава (бр. 12,54,85, 104,138). Топоними попут Велебита (бр.23) и Задра (бр.232) говоре о дубљој зони из које су на Славонску границу стигли српски досељеници, док спомен Босне (бр.52), Сарајева, Мостара (бр.79), Бања Луке (бр. 104) и Грачанице у Босни (бр.248), говори о миграционим процесима српског становништва из Босне; спомен „Косова равног” (бр. 180, 208), „Раванице цркве” (бр.248), говори о утицајима из Срема, али и јасно очуваном историјском и етничком идентитету српског народа на овим просторима.
          За неке песме можемо са сигурношћу утврдити да их је Ђ.Рајковић сакупио свакако 1863. године, током летњег боравка у Славонији, и у најближој околини Пакраца, јер су објављене већ крајем године (1863) у листу „Даница”. Њих укупно има 18. Већина их је нашла своје место у збирци (15), а три и данас постоје у рукопиеној оставштини и налазе се прештампане у књизи „Народне песме у Даници” З.Карановић.[18] Захваљујући рукописној оставштини Ђ.Рајковића у Матици српској, можемо реконструисати да су бројне песме у овој збирци забележене и у Дубици, (У периоду 1866-1868), као део Рајковићевог сада већ систематског, скупљачког рада за Матицу српску. Велики број ових записа Рајковић ће објавити исте године у листу „Матица”[19]. Иако је утврђено да Ђорђе Рајковић као сакупљач (и потоњи Матичин рецензент народних умотворина) има „поуздан укус” при избору варијаната за своју збирку, често је, приметно је, остајао на првом утиску и површном избору песама за своју штампану збирку. Тако су неке песме, сасвим безначајних вредности (тзв. „ругалице” или шаљиве) прештампаване по три пута (у „Даници”, „Матици”, и у збирци), док је многе лирске и лирско-епске песме антологијских квалитета оставио у рукопису (или планирао да их изда као другу књигу?). Вредност сакупљених песама у збирци Ђорђа Рајковића је неоспорна. Оне се издвајају уметничким дометом, свежином и разноврсношћу мотива. Већ је наведена оцена Матичиних рецензената да су ово „да не рекнемо од најбољих народних песама”, као и став да је ова „збирка позната као једна од важнијих збирки народних песама”. Ипак, и поред признатог квалитета, чини се да саме песме из збирке Ђ.Рајковића нису још свестраније тумачене ни анализиране.
          Збирку отвара група љубавних песама коју сачињавају 133 записа, и по томе је ово и најбројнија лирска врста у књизи. Међутим, ако елиминишемо две песме из Далмације (бр.91 и 133), једну „посавачку” (бр.43) једну „бокешку” (бр.130), једну „бугарску” (109, вероватно забележену у Неготину), као и песме које мотивски не припадају овој групи (четири војничке/граничарске, бр.121, 122, 106, 103) пет породичних (бр. 12 бр.62, вар. 63, 114, вар.115), једну хришћанску (Боловао Ђаковићу Нико, бр.129), једну баладу (ор.125) и једну шаљиву (Подиже се чета дјевојака, бр.88), број љубавних песама из Славоније је незнатно мањи (116). Накнадном анализом рукописа у оставштини Ђ.Рајковића, за један број ових песама утврдићемо да су записане „У Дубици”, често са напоменом, „у колу”. Нажалост, нема записа о начину извођења, како љубавних, тако и осталих лирских и лирско-епских врста песама, нити о каквом колу је реч. Приметан је у већини примера „босански” утицај и близина муслиманске културне зоне (у језику и топонимији), с обзиром да се Дубица налази на самој граници на Сави, са Босном. По овом, као и по пет љубавних песама објављених већ у септембру 1863. у „Даници”[20], закључујемо да преостале љубавне песме припадају првобитном сакупљачком периоду Ђ.Рајковића (1863) из пакрачке околине, односно да је тог лета у околини Пакраца (1863) сакупио чисто љубавних песама 91, док остале можемо сврстати у каснију фазу сакупљања, у Дубици (1866-1868).
          Иако Рајковићева мерила за класификацију нису уједначена, песме је често ређао по варијантним сродностима (тако на пример, групише песме на мотив удварања „уз тамбуру” (бр.З, 4, 5), као и песме на мотив састанка, лепоте, скуђене девојке и сл). Збирку отвара лепа минијатура у словенској антитези ("Шта се оно на планини б'јели?"), са поентом о девојци која „виноград пудари” и чека драгог, као и следећа песма на мотив „доласка Турака на конак и тражења девојке „нигда нељубљене (историјско сећање). Издваја се оригинална минијатура о Павловој љуби која хоће да се преуда за Јована у кога ниђе ништа нема/ Само једна срчали-тамбура/Жице су јој косе дјевојачке/А чивије очи дјевојачке...” (бр.6). Бројне су и варијанте мотива девојачке чежње („Тужан ти је данак без сунашца/ Тавна нојца без сјајна мјесеца/ А дјевојка која нема драгог!...” бр.7, 17), као и момачке чежње и обесног удварања чупањем цвећа у башти (бр.6). Позната је стара песма о сусрету девојке и окованог делије (бр.22), а састанак двоје драгих се обично одиграва у простору башче (бр.8). Оригиналну песму у том смислу представља сусрет девојке на води, где је пошла на „бјелидбу” рубља. Ту је сусрећу два момка: „Један Кати груду смиља даје/ Други Кати б'јело лице љуби...” Примећена од женских укућана, она се правда у ефектној поенти, која је одбрана и читаве младости: "Зар ви нисте нигда младе биле?/ Зар вам није младо мило било?" (бр.9). Оригиналан дијалог драге и драгог, представља и песма бр.14, у финој алегорији („Бјело перје, куда ми се вијеш?/ Драга моја, око двора твога/ Б'јело перје, кад ћеш довијати?/ Драга моја, тамо до јесени...”) са поентом о (не)чекању до јесени. Надметање момка и девојке тема је антологијске песме бр.17, о сусрету девојке и царевих војника („Дјевојка је крај горе стајала/ Сва се гора од лица засјала...”). Без варијаната је и песма о момковом даривању девојке, типично локална (са споменом села око Пакраца — Рогоља, Решковаца и Окучана), у којој за њену лепоту није много дати ни „оку свиле, оку сува злата/ и од злата ђердан испод врата...” (15). Древан је мотив о девојачком одбијању да се уда за драгог, јер. „...Мене мајка у гори родила/ Челица ме медом задојила/ Сама ј' вила на бабина била!...” (ор.25). Неке од песама обрађују познате мотиве из Вука о мушкој невери (29, 41) и растанку драгих (бр. 27), удаје за старог (бр.16), односно немилог (ор.13), претварању момка и девојке у ивеће да би наставили љубав коју им родитељи спречавају (бр.30). Оригинална је песма о жаљењу за изгубљеним девојаштвом (Ћевовање, царевино моја!..." бр.11). Антологијска је песма о јабуци која је толика порасла да је девојка куне, јер од ње не може видети више драгог (бр.36), као и песма са прастарим веровањем о девојци која се претвори у „јелу зелену” не би ли момак од јеле направио свиралу у којој би чуо њено „грло” (44). Читав круг песама посвећен је боловању девојке (у трагичном) „Боловало редом Сарајево бр.49 или шаљивом виду („Боловало момче нежењено бр.51, бр.71). Изузетни су лирски осмерци о девојачкој лепоти (бр.52, „Волио бих уз њу стати/ Нег' у Босни везир бити;/ болио б' је изувати/ Него с царем вечерати!/ Волио б' је обљубити/ Него с душом у рај поћи!”). Ванредна је лирска слика пландишта које се „зажежало” и девојке које изгуби прстен гасећи га (бр.53), као и развијена словенска антитеза у песми/где гори „град градишки”, а јунаку који га угаси, отац обећава своју ћерку (бр.54) Познати мотив ових простора је јунаково служења код цара три године дана (за коња, оружје и девојку), са негативним исходом (порђало оружје, стар коњ, обљубљена девојка, бр.99,100), као и песма са почетним стајаћим стихом „Маријана забољела глава” коме се удварају три девојке нудећи му привлачан берићет (бр.99,100). Иако је лирски десетерац најдоминантнији, део варијаната испеван је у и у другим метричким размерама: у шестерцу (бр.85, девојачка жеља за утапањем у Уни, због чежње за „поповим сином/Који пером пише/ По орловом крилу/ И по соколову...”), или бр.74 „Посиј’о Мијо/ Туње по обору 1 бр.55, бр.98 и сл.). Чест је и осмерац (бр.48, „Ја усадих виту јелу”, бр.53 - „О јамборе, зелен боре”, бр.54 - „ Што се сјаје преко Саве"?, бр.80 - „О дјевојко миље моје , бр.87 - „Ој дјевојко, душо моја”, бр.128 — „Мандалина коња јаше”), или у осмерцу са комбинованим припевом („У башчи је јаблан дрво/ високо бр.68, „Туд се шеће црна ока/ Дафина/ Гледао ју млади Голуб с пенџера... бр.69, или: „Расла јела и јелика/ Редом поредом (бр.20) „У ливади испод града/ вода извире” (бр.10) и сл.
          У збирци Ћорђа Рајковића од тринаест сватовских песама, са напоменом „бокешка”, има седам записа (бр.136, 137, 139, 140, 143, 144,’146), док су остале из Славоније. Нема сумње, из оба региона у овој збирци, из Боке и из Славоније, Рајковић је сачинио своје записе „у један мах”’ вероватно присуствујући лично некој свадби и записујући песме како их је чуо уз сватовске обичаје. На то упућују сакупљачеви описни наслови пре сваке песме: „на просидби”, „у очи свадбе”, „кад се скупљају сватови”, „младожењи”, „код куће дјевојачке”, „кад оће да изведу дјевојку", „кад одмакну сватови са дјевојком”, „кад сватови седну за трпезу”. Славонским записима припадају следеће сватовске песме у збирци, њих укупно шест: „на просидби” (бр.134: „Игра коло у долу у хладу ; бр. 135 „Опет тада”: „О Јагодо, сејо моја...” - у Рајковићевим рукописима, и са назнаком „на просидби”; бр.138 („у очи свадбе”): „Сив соколе гнјездо вије/ На Иловој тихој води... ; бр.141 „кад се скупљају сватови (у збирци „опет тада”) са почетним стиховима: „Коњ завришта на ливади” (у рукопису, у Дубици); бр.142 „младожењи” са почетним стихом: „Анто сади бора зеленога”; песма бр.145 „кад одмакну сватови с девојком” са почетним стиховима „Бубањ бије од града до грлда”. Варијанте из Славоније добро покривају важније моменте сватовског обичаја. Песма о „Андри на коњицу” представља јунака који посматра коло и распитује се за три девојке раскошне лепоте и истих таквих украса на себи: „Која ј' оно у паткову перју/ Која ј' оно у румену смнљу/ Која ј' оно црнијех очица?”. За ову песму (бр. 134), постоји драгоцена Рајковићева напомена да је песма извођена приликом просидбе. Још је драгоцен запис са напоменом (у рук. „на просидби”), бр. 135 „Ој Јагодо, сејо моја/ Дошли су ти троји просци...”, у којој се брат обраћа сестри са вешћу да је добила „везен јаглук”: „Ал' на што ти везен јаглук/ Кад ћеш слађе боравити/ Боравити л'јепи санак/ На драгога десној руци...”, са поентом да ће јаглук дати „милој мајци/ Нек се на њем' поодмара...”. Сличних квалитета је и песма бр. 138 „у очи свадбе, о соколу који тајно „гн'јездо вије/ на Иловој тихој води . Када за то сазна „дјевојчица”, он је заклиње да ће јој бити од користи и накитити њене сватове када по њу дођу: „Сваком свату перо дати/ Перо дати, позлатити/ Ђувегији десно крило/ И њега ћу позлатити!”. По својој лепоти издваја се и песма бр.141 (у Дубици), са белешком: „кад се скупљају сватови. Лепота невесте дочарава се градацијом: „Је ли л'јепа та дјевојка?/ Нит је ружна, нит је лијепа:/ Из чела јој сунце сија/ Из образа мјесечина...” На исти начин представљена и лспота младожењииа („Младожењи” бр. 142 као алегорија о соколу „који се по трпези господе шеће”. Овај изузетно стар и распропрањен мотив, забележен је готово код свих славонских сакупљача, и то управо у контексту свадбе. Најзад, ту је и споменута песма (више пута објављивана, са два записа и у рукописној збирци) „кад одмакну сватови са дјевојком”, бр.145. Њену поенту представља стилизована здравица са магијским призивањем среће коју невеста треба да донесе новом дому; „...Пре'о које горе преведоше/ Она гора јабуком родила;/ Пре'о које воде преведоше/ Она вода вином отјецала/ У које је село уведоше/ Оно село здраво и весело/ У коју је кућу уведоше/ Око куће сење и јасење,/ А у кући здравље и весеље.” у групи играчких песама, уврштено је 25 записа, за које Рајковић даје додатно објашњење („које се у колу певају”). Груписане су, према неколико заједничких карактеристика: све су у осмерачком метру, са описним насловима: „кад сс вата коло, „опет тада, али и први пут употреољеним почетним стиховима као насловима самих песама („Ко ј' за коло, ајд' у коло”, 'Ајмо друге да идемо”, „Мани колом младо момче”). У мотивском смислу, записи су веома разнородни. Често су то љубавне песме (бр.147,бр.153). Затим се издвајају песме о „манђијању” момка (бр. 155,156, 157), као и друге из типичног репертоара („Ој тичице вијоглава бр.158, Кошутица воду пије// бр.159). Врло често су то и песме-ругалице, са грубом поентом (о „попадији намигуши", бр. 163, о „богатој попадији” бр. 164, о жени „вражјој грижи” бр. 165) и сл. Међутим, у овој групи ипак, налазимо праве поетске бисере. Пре свих то је антологијска песма о Бану Секули и вили (бр.169), коју је својевремено приметио и Владан Недић[21]. Њен запис пронашли смо и у рукопису са дописаном напоменом: „Играчке (песме)”. У групи играчких се по лепоти издваја и њена варијанта, бр.170 („Ковјенић и вила"). Ову групу карактерише и стихована бајка о „виза-риби” (бр.171). По свему судећи, све ове песме забележене су вероватно у колу, у Рајковићевом „пакрачком” периоду, дакле, у лето 1863. године.
          Рајковићева руковет пастирских и жетелачких песама показује сакупљачев поуздан укус и смисао за тематско-мотивску класификацију. Од укупно 11 записа неке припадају лирско-епским песмама, односно баладама. Групу отвара пастирска песма о Јови и Јовани(бр.172), позната у записима са ширег простора Војне крајине, са љупком поентом: „Што ће теби смиље без дјевојке/ Што ће мени ладак без јунака?" На њу се надовезују неколико љубавних песама у раскошном простору жетве (бр.173 „Шену жела Сенија дјевојка”, и варијанта бр. 174). Својеврсни „циклус” овде чине и песме о покушају брата да обљуби сестру, које више припадају баладама (бр. 175, бр. 176). У оба случаја очаран лепотом сестриног лица које је синуло на сунцу, брат јој исказује своју страсну љубав. Девојка панично бежи у мајчино окриље, молећи је да јој платном сакрије лице („од Ивана, кано од Турчина/туђина”). У пастирски простор, Рајковић смешта и песму о „говедару Ружици” (176) која припада митолошким лирским песмама. Наиме, девојци стиже упозорење вила да не пије воду коју су виле отровале. (У овој верзији цео запис је покварен изразом „курве”, уместо виле, што сем примера лошег казивача, говори и о процесу разградње митолошких песама). Рајковићев запис о девојачкој „смерноћи” (бр.179, у Дубици), самостална је варијанта на много познатији запис код Вука „У Милице дуге трепавице са поентом: „Кад је било на по дне сунашце/ Све дјевојке у сунашце гледе/ Милуница, како трава расте. Сем „комада”, жетелачког увода баладе о „дјеверу и снашици” о којој ће оити више речи касније (бр. 180), необична је песма у седмерцу о девојци која жање са два брата (бр.181), и на небу угледа свог драгог за „златним столом”. Групу завршава лирско-епска песма о моби „дели-Тодора”. То је једна у низу варијаната врло распрострањеног мотива о сестри која тајно рађа чедо у планини (бр.182). У простору жетве, девојка одлази у шуму до свог љубавника (чобана) и детета да га подоји, не знајући да је прати брат на коњу. Песма се хумано разрешава: брат уплашену сестру утеши позивом да понесе дете њиховој мајци која ће га отхранити („Ко што ј' и нас свију одхранила”;. Две од ових песама забележене су по рукописима, у Дубици: бр.179 („Аиксовах три године дана”), и балада бр.182 („Жела моба у дели-Годора”), 1866-1868.године.
          Од самог почетка, рецензенти Матице српске пајвише похвала изрекли су побожним песмама пз Рајковићеве збирке. Записи обухватају мотиве из круга соларних и лунарних веровања (бр. 183 „Сунашце се на пут опремаше , бр.184 „Месечева женидба”, или „Просидба звезде Данице” бр.184), преко круга песама о свецима и њиховим казнама (о кажњавању девојке која незе на св.Ћурђа, бр.187 и бр.188, као и развијеној лирско-епској песми о казни за јунака што на Преображење „нит' с умио, ни Богу молио" бр.189), до песама о „нејаком Дејану", са мотивом помоћи свеца сужњу у тамници (којег после девет година тамновања затичу за „златном грпезом”). Антологијским квалитетима издваја се и песма о умрлом детету Лазару, за којим мајка толико тужи, да јој Бог и „два анђела света" врате дете. Но, мати од њега добије прекор: „Што ј' на мени росна кошуљица/ То су мајко, грозне сузе твоје;/ Што ј' у руци св'јећа без стијењка/ То је, мајко, твоје уздисање!”. Балада бр.191, говори о мајци коју од куће отерају девет синова „каменог срца”. Иако их мајка не куне, њен заштиник, свети Ћурађ, врши својеврсну одмазду над њима: „Врат' се натраг сиротице стара!/ Што је било до девет синова/ Створиће се девет каменова... . У Дубици су забележене: „Женидба Месечева” бр.184 („Зафали се на небу Даница”), бр.188 (“Везак везла лијепа дјевојка”) и бр.191 („Мајка храни до девет синова”).
          Песмама шаљивим, Рајковић је у својој збирци придавао доста пажње, судећи по њиховом претходном објављивању у листу „Матица". Шаљивих песама има укупно 12, од којих се издваја антологијска о „три синџира робља” (бр.202, „Царица се с царем договора”), где у моби цару најбоље пролазе девојке, осредње удовице, а најгоре (шаљиво) момци. Затим ту је и песма о „маленом мужу” (бр.198), мотив о лењој (бр.195) или опасној невести (бр.197 „...прву вече, свекрву истуче”), бр.205 („девет браће завадила), хвалисавој девојци (бр. 193,194) и сл. Засебан круг чине ругалице о сиромаштву (бр.192), о неслози у задрузи (бр.196), о шаљивој женидби (бр. 199). Шаљиве песме код Рајковића су мотивски разноврсне и добро представљају ову врсту у записима насталим по свој прилици током 1863. у околини Пакраца.
          Групу причалица са поднасловом: „романце, баладе и остале мање казивачке песме”, сачињава укупно 21 запис лирско-епских песама, од којих свака завређује подробнију анализу и коментар. То је део типичног репертоара песама „на међи” не само славонског дела Границе већ и целе Војне крајине. Ми ћемо се задржати на неколико најкарактеристичнијих. Групу отвара осмерачка балада (бр.204) о две сестре које запроси исти младожења. Пошто му дају старију, коју он не воли он је „гурне у море”, и поново долази по млађу. Уметнички најимпресивније је место када млађа сестра, не слутећи превару, на морској обали пита свог „свака" (у словенској антитези): „Што ли се морје лелуја?/ Или је риба моруља/ Или је звђезда Даница? , сазнавши тада и праву истину (тј. да јој је сестра утопљена). Балада почиње и завршава алегоријом о „два грозда” и „птици” која је дошла и позобала „обадва”. Рајковићев запис убраја се у најстарије. Истом кругу припада и песма о мајци која више воли „брата него сина”, са познатим почетним стихом „Сеја брата на вечеру звала (бр.205), чији најстарији запис постоји у Ерлангенском рукопису (око 1720). Структура баладе је постојано сачувана и у Рајковићевој верзији Када сестра сазна да ће брата „на муке метати", она лако одлучује да за брата жртвује једног од синова. Мајка потом редом буди синове, и по правилу страда најмлађи, који са лажним позивом ујаку у сватове, заправо постаје жртва-замена за ујакову главу. Редак је Рајковићев запис, балада о Павлу-Шавлу и његовој женидби. Драматика песме сведена је на прелазак сватова преко „Дрине воде хладне". Набујала, вода понесе младожењу („само му се перје вије”), а за њим загази и невеста, образлажући своју судбину: „Ако 6 ишла натраг мајки/ Мајка ће ми говорити: „Ид' од мене, худа ћери/ Зета си ми потопила... Ако б' ишла свекрвици/ Свекрва ће говорити:/ Ид' од мене, худа снахо/ Сина си ми потопила..." што је довољан разлог да подели судбину са њим („само јој се дувак вије’). Сједињење и у смрти исказано је стиховима: „Запашејој плетенице/ За Павлове дви деснице.. ”, мада са извесним падом у поенти. У овој групи записа присутан је и мотив о једнаком одгајању ћерке и пасторке (бр.207) са поентом, како се која од кћери снашла у новој породици. По правилу боље пролази пасторка, него рођена кћер. Посебно место заузима и балада о „дјеверу и снашици”, са стајаћим почетним стихом: „Голуб гуче голубица неће (бр.208), позната у огромном броју варијаната широм Границе. Класичан брачни троугао (у простору жетве, невеста се жали деверу да са мужем не спава већ девет година) разрешава девер, откривајући братову љубавницу („Јања узвијојла”) и немилосрдно се обрачунавши са њом. Запис о Сибињанин Јанку који добија опкладу (бр.209), кладећи се са господом „и млетачком и златачком."/ Тко ће цркву превисити/ Позлаћеним буздованом/ У којем је буздовану/ Триста ока ладна гвожђа/ и четири чиста сребра...”, спада у антологијске. Можда је управо, захваљујући осмерачком метру и извођењу у колу, сачуван овај древни мотив и стигао забележен у Рајковићеву збирку. О Сибињанин Јанку говори још једна ретка песма. То је песма „Анка Смедеревка” (како је песму сакупљач и назвао). Ову песму је Рајковић више пута прештампавао (у „Матици” 1868 и „Бршљану 1885), осетивши њену вредност. У овој песми (бр.223) доминира женски лик Анке Смедеревке. Заборављена од просца (Сибињанин Јанка) она се преоблачи у мушко одело, одлази му у двор, нреноћи с њим и сазна зашго ју је оставио. Вештом одбраном она све опровргава па моли Јанка да јој буде пратилац до Смедерева. Тек му се пред градом открива. Постиђен, јунак одмах купи сватове, одлази по девојку и доводи је својој кући. У овој групи записа постоји и (комад) лирско-епске песме о Јагоди девојци (бр.210), која се хвали да би „златом гору основала/ И у гори мејдан направила/ У мејдану цркву сазидала...”. Ова песма изразито хришћанског усмерења, у запису Рајковића међутим прати само моменат до изласка девојке пред цара који је пита може ли учинити то чиме се хвали. (Записи познијих сакупљача прате даљу причу, о царевој просидби, њеном одбијању, тамновању, ослобађању из тамнице уз помоћ крсног свеца све до испуњења жеље о подизању цркве). Познат са Границе је и мотив о удаји за недрагог (бр.211) овде именованог као Херцег Стефан. Девојка се ослободи нежељеног просца тако што се начини мртва. Муке (попут Малог Радојице) којима се проверава њена смрт, не померају је, сем последње, најслађе, али и најтеже: „руке у њедрима” које једва издржи („Мртва ти се не насмија, мајко!"). И Рајковић бележи читав круг мотива о „злој сверкви" и плаховитом мужу. То су песме бр.212 („Ђердан ниже љуба Иванова”), бр.213 („Шетала се Јованова љуба”), где се несрећна невеста тужи цвећу јер мужа не воли, односно, с њим нема порода. Свекрва то дојави сину, а он се сурово обрачунава са женом; у оба случаја (и свим варијантама познијих сакупљача) „на ножу јој чедо извадио” које је управо чекала са њим. Поента је његова жалост што је уништио брачну срећу, са главним прекором упућеним мајци. Песма бр.214, забележена је у ретком метру, дванаестерцу. Када у тренутку свадбе младожења умире, сватови решавају да се обред не прекида и да невесту венчају са „лијепијем Павлом/ Марковим брајом...”. Невеста ни по коју цену не пристаје да се уда за девера: „Волим с назват довијек/ удовица/ Него бити дјеверова драга... са римованом понетом: „У дјевера горка је вечера/ У мог драгог слађа од шећера...” Родоскврне везе опеване су у примерима бр.215 („Откако је Пожега постала”) и бр.216 („Овце пасла дјевојчица”), познатим у бројним варијантама и каснијих сакупљача. Растављени у детињству, брат и сестра у незнању крену на венчање. Али, против грешног брака се подигну све природне силе: „Кад су они на вјен-члњс пошли/ Ваздан и је киша препадала/ Кад су они у ложницу легли/ Громови су сву ноћ препуцали...” (бр.215). Још је типичнији пример осмерачке песме о сестри кош је имала девет браће „Југовића”. У овом запису испуштен је детаљ о девојци коју су у детињству отели Турци. Венчање са најмлађим, Радојицом, спречава чудо: „Кад су дошли на вјенчање/ Олтари се порушише/ А попови зан'емише...”. Поента је да иајмлађи брат правда свој поступак: „Ако сам и прстен дао/ Братац секи од милости/ Ако сам те пољубио/ Братац секу од милости”. Позната је у низу варијаната са Границе и балада о мужу пијаници (бр.217) „Мајка Мару за Ивана дала. У старије мотиве долази и балада о два брата које покуша да растави жена тек ожењеног брата. Сем једне типично граничарске песме (бр.220), и романсе о младићу који прерушен улази у девојачке собе вољене (бр.218), пажњу привлачи стара песма, забележена још у Ерлангенском рукопису (1720), о девојци Мари коју отимају Турци (бр.221). Елементи сижеа су постојано одолели кроз време. Турци траже Мару и налазе је тек у трећој кули, са баном Петра кога убију, а њу, везаних руку, одведу. Замоливши их да јој ослободе руке да се умије на „Дунају”, девојка скаче у реку, изговарајући формулативну поенту: „Волим да ме рибе једу/ Него да ме Турци љубе!" Породични односи добро су представљени примерима о љубави удовице Јање и „Дамјан-кујунџије” (бр.222). Пошто мајци смета син, она жели да га се реши шаљући га у заседу свом љубавнику. Срећан исход драме омогућава „мудра сестра”, која упозори брата на опасност, а мајка и љубавник доживљавају засл>жену казну. Последња у овој групи, песма бр.224, припада мотиву одласка по воду. „Зла свекрва” пролива снаси воду „у поноћ” и тера је да поново иде по њу; пут који је скопчан са пуно опасности, „од вука и ајдука од којих се невеста спасава домишљатошћу да припада роду јунака („војеводе Јанка" или Краљевића Марка) или поверавањем мужу. По рукописној заоставштини, и ове песме су из Рајковићевог „пакрачког” периода, сем песме бр.208 („Голуб гуче, голубица неће”) која се налази под посебном сигнагуром и годином, 1868. (вероватно из Дубице).
          Последњу групу у збирци Ћорђа Рајковића чине песме различне. Претпоставка је да је пред само штампање већ сложене збирке, Рајковић додао и ову групу (као допуна штампарском табаку). Увидом у рукописе, приметићемо да се те песме налазе углавном на крају рукописне збирке. Чињеница је да се у овој групи налазе жанровски различите песме, нанизане без нарочитог редоследа. Приметно је да ову руковет Рајковић започиње лирским песмама у којима на неки начин, доминантну улогу игра мајка. Антологијску лирску породичну песму представља примср бр.225 („Оста Јања удовица млада”) са мотивом преудаје мајке, која мора да остави своје троје деце из претходног брака. Песма је такође објављена у „Матици”, а уметнички врхунац јесте обраћање деце небеским телима са питањима где им је мајка („Тавна ноћи, ђе је наша мајка?/ Мјесечино, ђе је наша мајка?/ Жарко сунце ђе је паша мајка?”). Осмерачка песма о породичној (зарузи, која подсећа и на песме певане у колу, јссте бр.226 „Ој народе, мили роде!” (у рукописнма: „у Дубици, у колу”), и са варијантом „Висока су Сењу врата”. Њену поенту чини невестина похвала слоге у задрузи. Интересантну по мотиву стару песму представља осмерачки запис о „три госпоје” (бр.230), очигледног митолошког порекла. Архаичне слојеве чувају имена синова (Жарко Сунце, Мјесечина, Тија Киша), да би се песма свела на поенту свеукупне повезаности у природи („...Тија киша за тројаке/ Тројаци су за шеницу/ Шеница је за погачу/ Погаче су за дјевојке/ Дјевојке су за јунаке....”). У овој групи налазе се и песме о Смиљани девојци која шеће по разбојишту (бр.227), о Марковици која жали мужа „од Петрова до Ћурђева данка” (бр.231), песма о брату и сестри („Бибер-гора уродила, бр.235), комад песме о смрти два брата (Нинка и Николе, бр.234), две шаљиве песме бр.233 и бр.232). У овој групи срећемо варијанте песама познатих и из Вукових збирки; мотив наджњевања момка и девојке (бр.244, са топонимом Карловац), мотив сусрега девојке и још једну варијанту о окованом делији на галији (бр.240), као и надмудривање девојке-преље и момка-кујунџије (бр.237). Песма (бр.236), вероватно забележена у Дубици, са муслиманским контекстом, говори о проверавању љубине верности. Издвајају се и две осмерачке песме древнијег постања: бр.238 дијалог Марка и ђорде (сабље), као и песма на мотив „хајдукове љубе” (бр.239). На самом крају збирке груписане су и песме о женидби-удаји (које би се могле сврстати и у сватовске песме); бр.141 „Колика је Малина малена”. Необична и кратка је песма бр.243 са поднасловом „бачванска” (у рукопису: „на просидби"), као и песма коју би најпре сврстали у граничарске (бр.246) на мотив делије-девојке. Пажњу нам такође, привлачи стара граничарска песма (позната још у Ерланегенском рукопису) о двема „другама” које су разудали на две различите стране („једну даше ђе излази сунце/ Другу даше ђе залази сунце...”). Породичну песму антологијских квалитета (бр.247), представља запис са алегоријом раскоши породичног дома: „Туд се шеће девет паунова/ А за њима девет пауница/ А пред њима мудра видра игра...” који представљају девет домаћинових синова, девет „снашица, на челу са „старом, милом мајком". Преглед ове групе завршавају две породичне песме (бр.250) „Ћурђу мила у селу дјевојка, са мотивом узимања девојке „роду на срамоту”, а други (бр.252) са мотивом „турчења куће Чичковића” где остаје само „Јелица дјевојка" у сиојој вери (наслов сакупљача: Не турчи се (српкиња). Збирку заокружава развијена дванаестерачка песма (бр.253) о Марку и чудотворном коњу („главе вијојлове/ очи соколове”).
          Збирка Ћорђа Рајковића вредан је допринос при сагледавању усменог репертоара српске народне песме у Славонији. Чини се да би бољим распоредом песама збирка синула новим сјајем н само добила на вредности. Многи Рајковићеви записи приказују још очувано свеже стање усмене песме српског народа на терену Славоније. Видан је и утицај досељеника из Босне, који су се заустављали у насељима дуж обала Саве. Поред тога, најчешће су то ретке, једине или најбоље варијанте одређених мотива. Иако ће на овом тлу имати значајне настављаче, (у 19. веку, Милана Обрадовића и Симу Милеуснића), Рајковић представља сакупљача који је у српској народној поезији из Славоније сабрао и први објавио значајнију усмену грађу. Сва изучавања усмене поезије овог региона почињу од његовог сакупљачког рада, а у свим прегледима српске поезије са простора Славонске границе, Ћорђу Рајковићу припада прво место.

III Рукописна збирка Ђорђа Рајковића (у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду)

          Пуну слику о Рајковићевом сакупљачком раду даје тек његова рукописна збирка, данас похрањена у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду"[22]. У рукописима смо пре свега, открили песме које Рајковић никада није објавио ни у својој збирци из 1869, ни у периодици. Није јасно зашто је велики број изванредних песама остао у рукопису? Можда су трошкови штампања прве збирке утицали на њен обим (253 песме), па је Рајковић планирао да убрзо објави и другу књигу својих записа. Напомињући 1872 (У предговору сакупљеним народним приповеткама у „Летопису МС”), да има песама „још за толику једну збирку”, по свему судећи, то су биле песме забележене у Дубици, 1866-1868 (можда непреписане „начисто” и можда несређене). Дакле, све песме које је до 1869 сакупио, Рајковић је ипак имао на располагању када се припремао за објављивање своје прве (и једине) збирке народних песама (1869). Судећи по минималним, али драгоценим примедбама уз поједине песме у рукопису, сакупљач би нам пуно учинио, да их је пренео у штампано издање песама (збирку из 1869.године).

Опис рукописне збирке

          Главнина рукописа сакупљених народних песама у заоставштини Ђорђа Рајковића, чува се под сигнатуром М 421. Ту се и налази рукопис под радним насловом СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ (ИЗ ЗБИРКЕ ЂОРЂА РАЈКОВИЋА). Изглед рукописа је неуобичајен. Настајао је исписивањем на пресавијеним табацима аката Матице српске (коришћењем очигледно неисписане хартије, преостале од Рајковићевих секретарских послова), тако да су димензије ове рукописне збирке 10,5 ст (основа) х 34 ст (висина). Песме су исписиване континуирано и са обе стране табака, и у приличној мери су непрегледне. Тек делимичан путоказ је нумерација песама, а мање нумерација страница. Све песме су исписане читким рукописом, ћирилицом, већим делом црним мастилом, мањим делом и оловком. По свему овом закључујемо да се ради о препису песама самог сакупљача, са неког ранијег концепта, а који је настајао негде у периоду 1866-1868, ступањем на рад у Матицу српску (судећи и по врсти коришћене хартије). То закључујемо по истоветности и уредности рукописа, чиме је можда Рајковић формирао збирку спремну за објављивање (збирке у целини, или групе песама за рубрике појединих листова). Наиме, судећи по нумерацији песама, као и страница, ова рукописна збирка је непотпуна, односно недостају у њој читави „блокови” песама (нумерисани у континуитету) или поједини табаци. Доста песама налази се у збирци из 1869, али, као што је напоменуто, има и песама и то антологијских квалитета, које не налазимо нигде објављене (ни у збирци, ни у периодици). Ово откриће, само по себи значајно, отвара потребу да се сачини интегралаи опус Рајковићевог сакупљачког рада, који је на основу истражених рукописа, знатно већи од до сада познатог.
          Недостајање појединих бројева песама у рукописној збирци М 421 (у континуитету, које су у доследној нумерацији вероватно постојале), односно искинуте читаве њихових руковети из рукописа, наводи на закључак да је можда, у мноштву Рајковићевих обавеза, он једноставно, без преписивања, недостајуће листове из овог рукописа носио директно „у штампу”, након чега су се те странице (после штампања) и изгубиле. За многе краће лирске песме у рукопису често стоји сакупљачева напомена „преписано” и то су песме које можемо дешифровати, јер их налазимо у његовој збирци из 1869, као и у периодици („Даница”, „Матица”). За дуже преписе песама, Рајковић вероватно није имао времена, тако да концепте рукописа неких антологијских варијаната (попут више пута прештампаване лирско-епске песме „Анке Смедеревке”) овде не налазимо.
          Овде ћемо се укратко осврнути само оне песме из Рајковићевог сакупљачког опуса, које до сада нису објављене и па су тако до данас остале недоступне читалачкој и научној рецепцији. За остале песме из рукописа (штампане у збирци или периодици) подаци пронађени у рукописима су придодати претходној анализи Рајковићеве збирке из 1869.
          Рукописна збирка Ђорђа Рајковића почиње записима нумерисаним од бр.4 („Мајка Мару удавала”) и песме се нижу у континуитету до ор. 18 („Јаој мајко за оном дјевојком"). Све су објављене у збирци из 1869. То су лирске песме различитих мотивских структура, и имају своја рлзноврсна места и друге бројеве у збирци (значи нису објављиване „in continuo” према овом рукопису). Прва песма из рукописа која привлачи пажњу квалитетом, а не налазимо је нигде објављену, јесте песма под бр.19, са почетним стихом: „Ружу бере турско момче”. У овој љубавној песми са понављањем почетних стихова, момак кроз дијалог цара и царице, повезује мотив служења турског момчета цару, од којег очекује адекватно „уздарје”: момак одбија дукат, коња, да би примио заслужену сабљу (у каснијим варијантама других сакупљача, тај градацијски врхунац јесте девојка). Затим, под бр.20 слсди варијанта песме „Кад се жени Павле-Шавле” (објављене у збирци под бр.206). И ова варијанта је уметнички вредна, нарочито у поенти („...Да бих ишла натраг мајци/ Мајка би ми говорила/ Какви су то брзи гости/ Брзи гости у походе?”). По епилогу, овај запис је чак уметнички заокруженији од оног објављеног у збирци. Трећа песма (бр.22) почетних стихова „Љељан пасе по горици траву", коју Рајковић нигде није објавио, представља запис који има старију варијанту у Ерлангенском рукопису, а распрострањена је и у записима каснијих сакупљача Границе. Право естетско изненађење представља песма бр.29 (са сакупљачевим насловом): „Кад полазе сватови по дјевојку”. У овој развијеној песми која би се лако могла уврстити и у баладе, откривамо заправо један од ретких записа са тла Славоније (једини до сада познат налази се у рукописима Милана Обрадовића из 1884). Тим је чудније да ову песму Рајковић нигде није објавио. Најразвијенији сегмент чини савет мајке дат ћерки шта да каже када сретне братове сватове, у којем су сачувани елементи обредне лирике: „И поздрави моју снаху драгу/ То зарана нека двору дође/ Нек донесе за косама сунца/ У њедрима меке мјесечине...”. Када ћерка/невеста испоручи поздраве, следи неочекивани обрт. Уместо добрих жеља, снаха метафорично наговештава заови да носи зло у кућу: „...за косама јада/ У њедрима змију присојкињу”. Песма у следећем блоку (бр.33) са почетним стихом „Ој дјевојко душо моја/И румена ружо моја”, представља варијанту такође веома занимљивог и често бележеног мотива на Славонској граници. Тежиште мотива чини смрт јуиака Марка на далеко, у туђини, чији гроб нема ко да обиђе („Ал' по Марку трава никла/На њем пасу два пауна/ и дви птице паунице/ И четири паунчади/Чувала их дјевојчица/ Чувала мх, сузе лила...”). Ову песму Ђ.Рајковић такође никад није објавио. Блиске по мотиву (просидба, свадба), су и две породичне песме, под бр.34 („Јово проси у Вука дјевојку”) и бр.41 („Шетало се девет дјевојака”). Прва песма је од ретких усмених лирских песама, у којој главну личност представља отац. Мотив говори о неуспелој просидби, због које девојка куне оца који је није дао за вољеног, са јасним назнакама да то неће преживети („...Зашто си ме с Јовом раставио/ Прије реда земљом саставио/ Прије реда и божије воље?”). Други пример је са ведрим завршетком. На изванредно нијансиран начин представљен је призор девет девојака пред које излази момкова мајка и пита која је од њих „мога Иве драга?”. Храброст Ивине изабранице да се јави, одређује и њену срећну судбину: „Ја сам млада твога Иве драга/ ја сам Иви везен јаглук дала/ На јаглуку ситно навезено/ Навезено име Иваново!” После тога мајка узима за руку будућу снаху и води је у „бијеле дворе/ па је вјенча за једина сина.”.
          По свему се издваја песма бр. 85, са почетним стихом „Коње чува Јованова љуба”, коју је Ђ.Рајковић анонимно објавио у листу „Јавор”, а одатле преузео Ј. Продановић у своју антологију (1925). У песми је посебно извајан лик „Јованове љубе” која истовремено три посла ради (чува коње, везак везе и „чедо зиба”), а њен одговор је дубоко мотивсан кодексом патријархалних услова живота: „Коње чувам, Јована се бојим/ Везак везем, сестрицу удајем/ Чедо зибам, старости се надам!” Интересантна је у том смислу и песма бр.90, такође из Дубице, из кола: „Нико купи са коња дјевојку” са описом девојачке лепоте и поентом да је девојка била „девета у мајке” (мистични број, као одбрана од урока). Запис бр.96 „Синоћ писмо у Дубицу дође” у групи војничких/граничарских песама, Ђ.Рајковић је такође анонимно објавио у „Јавору”, па је и ова песма нашла своје место у антологији Ј. Продановића (1925). Песма је продужена у односу на познат мотив о купљењу војске у томе што „сеја Јованова” љубављу према брату гане и саме Турке: „Сузама је замутила море/ А с јауком суставила шајке”, што наводи Турке, да јој пусте брата („Не би л нам се избистрило море/ И лагане покренуле шајке...”). Породична балада под бр.115 „Пљетву пљеле до дви пљетелице” редак је запис (познат до сада такође само из рукописа М. Обрадовића из 1884). Мотив је повезан са односом мајке према снахи, а почиње доласком брата на поље, где му у моби раде сестра и „љуба”, са питањем јесу ли „ужинале”. Одговор је поразан: његова мајка им ништа није спремила „него једну зелену јабуку”. Љут, син се враћа кући, и алегорично наговештава мајци какву је грешку начинила: „На небу су два жарка сунашца/ Једно сунце сјајно и пресјајно/ А друго је тавно и претавно/ Које сунце сјајно и пресјајно/ Оно сунце рани своја мајка/ Које сунце тавно и претавно/ Оно сунце рани туђа мајка.”
          Још две необјављене лирске песме заслужују нажњу. Прва је лирска минијатура бр.113 (из Дубице), позната у каснијим записима у Славонији, а сведена на свега шест стихова. Скоро удата Маркова љуба тражи од мужа „грожђа ђунђибера”/ Из краљева рана винограда/ Што је краљу рано посадио/ И сребрном притком приколио/ И злаћаном жицом повезао...” што је истовремено и поента песме. Други пример (бр.119, из Дубице), је изванредна љубавна песма „Шетао се Латинине Мато”, кога такође воле три сестре: једна га је "у књизи писала”, друга „у веску навезла”, трећа „у пјесми пјевала , и поентом: шта му је, у исказу љубави, свака девојка донела. Варијанта бр. 120, у основи има мотив растављања двоје драгих, а за шта кривицу сносе њихове мајке: „... на води се састајале/ Једна другој говориле/ Ој ти пријо и непријо/ Не жен' сина до јесени/ Не дам ћери ни до двије... Интересантно је развијена и песма бр.215, где се вила меша у судбину пара, па је према томе архаичнији и уметнички успелији запис. Породична песма бр.127 (из Дубице), повезан је са мотивом „зле свекрве” која пролива снахи воду, а снаха при поновном одласку на воду, домишљатошћу се брани од „вука и хајдука”. Иначе, песма је интересантна и по томе што је муж невесте (Анђелије), Ага Асанага, дакле припадник друге вере.
          На баладични мотив „првог реда”, смрт драге и драгог, у Рајковићевим рукописима остао је један вредан запис (бр. 129). Мајка на силу жени сина Иву, иако јој он наглашава, да његова вољена већ има „чедо под појасом”: “Чије чедо, моја мила мајко/ Чије чедо, већ твојега Иве!”. Без обзира на то, мајка му испроси невољену „загорску дјевојку”, а момак увече узима тамбуру и почиње песму о свом удесу, као и у много познатијој балади “Смрт Омера и Мериме”. Песма једино нема трагичан исход: све се завршава благословом несуђеној и стањем главног јунака („жалосног Иве”), тако да песма доста губи на уметничком замаху који је имала у почетку. Сјајан запис бр.132, на напоменом „у Дубици. Играчка (песма)” чини осмерачка варијанта са почетним стихом: “Турски коњи бога моле” позната у записима каснијих сакупљача, као мотив „туђа мајка”. Јунаков гроб нема ко да походи, а опис гроба представља, у суштини прастаро религијско веровање („А на Марку јела никла/ По врх јеле челе лете/ По дну јеле Дунај тече...”). На овај мотив надовезује се нови - призор кола у којем се дешава отмица девојке (посебна песма код каснијих сакупљача). Међу п аучетно драгоцене и ретке песме спада и балада бр. 136 (из Дубице) са сакупљачевим насловом „Смрт од урока”, а са почетним стихом: „Коња јаше Беговићу Јово”. Песма развија у основи прастаро религијско веровање о лепоти која прмвлачи злу коб. Јово је „љепши од сваке дјевојке”, а у њега се заљубила Ајкуна дјевојка. Мајка објашњава ћерки зашто не сме да воли Јову: „У Јове је девет браће било/ Све је девет од урок' умрло/ Па и Јово ћ', жалосна му мајка!” чиме је назначен даљи ток радње. Прича даље прати изненадну болест Беговића Јове, жељу/опис како да га сахране, његову смрт, док поенту чини потресна жалопојка Јовине мајке, која по снази подсећа на ону из баладе „Женидба Милића барјактара”. До сада непознат запис (из Дубице) представља и балада бр. 134 (сакупљачев наслов: Нема среће са немилим), и почетним стихом: „Мајка Мару за немила даје”. Песма има развијен сиже: Мара одбија да живи са „господином Павлом”, и он је зато затвара „у тавницу”, где проводи десет година.Трагичан врхунац чини обичај доласка невести „у походе”. Овај обичај не може да укине ни окрутни господар Павле. Браћу „у походима” свирепи муж не успева да превари. Он изводи своју жену мз тамнице, која видевши браћу, од туге и среће у исти мах, умире: „Кад је вид’ла два брата рођена/ Старијим се братом пољубила/ Млађем брату на крилу умрла/ Од жалости кано од болести.” Песма из групе хришћанска песма о испаштању удовице у паклу, „Никола се на рај наслонио”, представља драгоцену и најстарију варијанту овог мотива на тлу Славоније.
          Пажњу привлачи и песма бр. 233, са почетним стихом: „Захвали се бан Иване”, која представља (ретку) осмерачку лирску верзију (забележену у Дубици), много познатије епске песме „Женидба Максима Црнојевића”. У свега тридесет стихова испевана је сложена психолошка драма, митског подтекста. Отац се хвали синовљевом лепотом („Нема сина над мог сина!”); а када му болест нагрди лице у тренутку сакупљања сватова и поласка по девојку („Кад се свати сакупили/ И очима сагледали/ Али нема ружнијега!") следи замена младожење („Ко ће бити ђувегија/До дворова дјевојачки/ И у двору код дјевојке? ). Улогу младожење преузима „турско момче”. Изузетни су описи његове лепоте и јуначења пред невестом. Песма се завршава, или боље рећи, прекида, откривањем правог идентитета младожење. Трагичаног епилога овде нема, односно, он може само да се наслути („Ено твога ђувегије/ У алају у стражњему/ Под њим коњиц траву пасе!"). Драгоцен запис представља балада „Омраза браће са сестром” (бр.238), варијанта познатије Вукове баладе „Бог ником дужан не остаје”. Од других верзија овај запис се разликује по начину кажњавања сестре: сабљом (уместо архаичнијег и суровијег растргавања „коњма на репове”). И ова верзија попут каснијих из Славоније, чува антологијски стих о измицању цркве пред грешном Павловицом: „Она ближе, а црква то даље”, кога у Вуковом запису нема. Песма је свакако заслужила објављивање, управо због финеса у варијантама које се појављују на простору Славонске гранце. Балада о „дјеверу и снашици” једна од најпопуларнијих песама на простору Војне крајине, закључује ову рукописну збирку. Запис бр.241 у Рајковићевом рукопису интересантан је због развијеног увода, везаног такође за Дубицу („Ој Дубице, бјела голубице/ У теби се голубови легу/ Голубови, момци нежењени/ Голубице, лијепе дјевојке"), али се завршава на дијалогу девера и снахе, као увертире у породичну драму (мотив прељубе). Овом запису, заправо „комаду” ближи се идентичан запис са развијеним сижеом, у посебним сигнатурама (М 422 и М 424). Рукописна збирка Ћорђа Рајковића чува још две баладе значајне за славонски репертоар: баладу о армабаши Луки (рукопис несачуван у целини), као и комад антологијске баладе о „Сиротној мајци (бр.260) објављене у збирци, под бр.191.
         У рукопису Ђорђа Рајковића (М 421), од песме бр.77, уз сваку песму, уз наслов, све чешће се наилази на кратку, готово би се могло рећи, успутну сакупљачеву опаску: у Дуб., а од песме бр.83 и проширену белешку: у Дуб. у Колу. Ове назнаке уз песме иду континуирано све до бр.96, а ова песма и почиње дословним стихом „Синоћ писмо у Дубицу дође”. (Спомен овог топонима срећемо још у песмама: бр.127 , бр.241 „Ој Дубице, бјела голубице,, и сл.). Навођење Дубице, као места сакупљања побројаних песама, ниже се све до песме бр.137. Потом су све песме, до последње, под бр.260, снабдевене само кратком напоменом: „у Д.” Тиме се недвосмислено може потврдити да је други, мање познат и највреднији део рукописне збирке Ђорђа Рајковића настао углавном у Дубици, славонском граничарском месту на обали Саве. Већи део песама, с обзиром на дешифровано месго записивања из ових рукописа, нашао се и у штампаној збирци, о чему је већ било речи у претходном поглављу.
          Појединачни записи народних песама са посебним сигнатурама (М 422 - М 430) дају нам додатне драгоцене податке о времену настанку целокупне рукописне збирке Ђорђа Рајковића. На полеђини појединих записа, у форми аката Матице српске, наилазимо на могући траг временског уобличавања збирке, а посредно, и Рајковићевог боравка у Дубици. Песма „Голуб гуче, голубица неће” (М 422), наиме, забележена је на једној половини акта Матице српске, на чијој полеђини пише: Скупштина Матице Србске, 5. и 4/16 септембра / године 1868. Целина овог листа добија се када се споји са другом половиипм акта (сигнатура М 424 и песмом: То исто мало друкчије - „Ој Дубице, бјела голубице”),
где тако састављеном, на његовој полеђини читамо пуни текст: Извод / из записника седнице главне Скупштине „Матице Српбске” одржане у Н. Саду 2/14, 3/15 и 4/16 септембра године 1868, и бр. 16/5с. Записник је очигледно водио Ђорђе Рлјковић и празну страну искористио за бележење наведених песама. То није све. И на полеђини записа песме „Шетала се Ђурђевића Љуба” (М 426) видимо делове текста исписане краснописом: бр.1718 г.1866, а испод и са пуним датумом: 14. септембра 1866. С обзиром да је ова пссма у потпуности истоветна са песмом коју је у „Вили” објавио Мојо Хрваћанин из Дубице, претпоставка је следећа. Ступањем на рад у Матицу српску, 1866 године, Ђорђе Рајковић је, сада плаћен као сакупљач народних умотворина за потребе Матице српске, стигао у Дубицу. Да им је то било у друштву Моје и Манојла Хрваћанина, са којима је иначе заједно ишао у новосадску гимназију, а потом и сарађивао у листу Матица, можда као њихов гост, или као професионални сакупљач, није нам познато. Боравак у Дубици очигледно је био дужи, и мождс у два маха. О томе сведоче, како полеђина акта са годином 1866, из септембра месеца (искоришћена »а бележење песме под сигнатуром М 426), тако још и више записи песама на акту (сигнатура М 422, М 424) на чијој полеђини налазимо годину 1868 (такође септембра месеца). По свему судећи, Ћорђе Рајковић је боравио у Дубици то-ком лета 1866, и у лето 1868, можда комбинујући путовања по Матичином налогу сакупљачког рада, или боравећи као гост код браће Хрваћа-нин. Ову претпоставку допуњује и податак, да је Рајковић, прегршт стихова из Дубице објавио „одмах” у листу „Матица” септембра 1866, а исти случај се понавља са групом песама, записаних такође у Дубици, које објављује у „Матици” септембра 1868. Необично је да тако важном сегменту свог сакупљачког рада (времену и околностима сакупљања у Дубици), Рајковић нигде није оставио никакав спомен.

ЗАКЉУЧАК

          Рукописна збирка лирских народних песама и балада Ђорђа Рајковића (1866-1868), открива Дубицу, сем Пакраца са околином, не само као друго важно и дуго непознато место Рајковићевог сакупљачког рада на Славонској граници, већ и као прави мајдан усмене народне песме, која је још била у пуном процвату половином 19.века. Записи лирских песама и балада („причалица”) представљају део типичног усменог репертоара српског становништва досељеног на овај део Славонске границе уз саму реку Саву, најчешће из Босне. Сакупљање народне поезије Рајковић није сматрао својим основним књижевним послом. У духу идеја Уједињене омладине српске народна поезија имала је за њега само програмски карактер, као допринос пре свега, очувању српске народне традиције и националне свести, по свим крајевима где Срби живе. Томе у прилог говори уопштен наслов његове једине штампане збирке - Српске народне песме У обиљу сличних збирки овог наслова, Рајковић није сматрао неки регион битно различитим или специфичнијим од другог, имајући у виду интегралну слику Српства, баш као што су то биле и Вукове збирке. Ипак, наводећи у поднаслову своје једине објављене збирке, ужи иростор сакупљачког рада (Славонију), а остављајући у рукописима и податке о Дубици као, сем Пакраца, другом важном месту своје сакупљачке делатности, Ђ.Рајковић представља, из данашње перспективе, сакупљача из региона Војне Границе који ће се у каснијем континуитету бележења народних умотворина показати као значајан басен српске усмене песме"[23].
                                                              Славица ГАРОЊА-РАДОВАНАЦ

Референце

уреди
  1. ↑ Српоке народне песме (женске); Већином их у Славонији/ скупио/ Ћорђе Рајковић; нздала „Матица српска . У Новоме Саду, у штампарији Игњата Фукса 1869, 224 стр.
  2. ↑ Зоја Карановић: О народним песмама у Матици (предговор), Народне песме у Матици, Матица српска, Нови Сад, 1999, стр.5
  3. ↑ Срлски сакупљачи са подручја Западне Славоније, Милан Обрадовић и Сима Милеуснић, и њихов рад похрањен у Етнографској збирци Архива САНУ неће бити познати читаво столеће, и тек недавно су обелодањени у приређивању аутора овог предговора.
  4. ↑ Милица В. Војиновић: Ћорђе Рајковић - живот, рад и библиографија дела (Посебни отисак из Гласника Историског друштва у Новом Саду, књ.Х 1937), Београд, Штампарија Драг.Грегорића /1937/; I део стр.18-39; II стр. 180-203; III Библиографија стр.204-212. Сви наводи из Биографије Ђ. Рајковића су према овом раду.
  5. ↑ Овај податак нам доноси Милица Војиновић у споменутом делу, и читава реченица гласи: „У лето исте 1863.ГОД. Рајковић се налази болестан у болници у Пакрацу , (стр.33). „За то га је време у школским дужностима заступао Димитрије Јосић, касније први учитељ Новосадски, после управитељ учитељске школе у Пакрацу, сада у Београду”, из говора проф. Јована Грчића, „Спомен Ћорђу Рајковићу”, о Св.. Сави 1887. Летопис Матице српске, 1887, књ. 154 стр.82
  6. ↑ Јован Грчић: нав.дело, стр.89
  7. ↑ Зоја Карановић, предговор књизи „Народне песме у Матици” (Н.Сад-Београд, 1999), стр.13
  8. ↑ М. Волиновић,нав.дело, стр.32
  9. ↑ Ћорђе Рајковић пише: „Да је дакле место Вука дошао у Пожун нпр. Ћорђс Малетић, кога сам ја тада ревносно читао, то би на ме чинило већу импресију; јер његов( „зрак-мрак”, „роб-гроб, „мач-плач" и остала сличарска калабурња једнако ми као врапчија цврка пунила главу, тако да ме ни Ђуро Даничић, који је тада у Пожуну, као логик на евангелистичком лицеју, у једној соби био са мном на стану, није могао за филологију придобити, ако и јест он онда најмарљивије проучавао Вука, и знао скоро сва словенска наречја/” (Милица Војиновић, нав.дело, стр.20)
  10. ↑ Српска књижевна критика, Н.Сад-Београд, 1987, књ.3 (Ћорђе Рајковић: Милица Стојадиновића, песмотворка и списатељица српска), стр. 147-161;
  11. ↑ Предраг Протић: из предговора књизи Српска књижевна критика, Београд-Нови Сад, 1979, стр.26
  12. ↑ Предговор Ћорђа Рајковића збирци народних приповедака објављених у Летопису Матице српске за годину 1872, св.114=145, стр.142-145, (извор: Снежана Самарција: Народне приповетке у Летопису Матице српске, Нови Сад-Београд, 1995, стр.209)
  13. ↑ Ј.Грчић, нав.дело, стр.90
  14. ↑ М.Војиновић, нав.дело, стр.181
  15. ↑ М.Војиновић, нав.дело, стр.186
  16. ↑ Снежана Самарџија: Народне приповетке у Летопису Матице српске, стр.208-210
  17. ↑ Песме у збирци које не потичу из Славоније су: бр.43 „Посавачке 6'јеле хиже”; бр.91 - „Под гранчицом од маслине” и 133 „Шатор пење л'јепи Иво, из Далмације, затим сватовске бр.130, бр 136 ,137, 139, бр.140, бр. 143, бр.144, бр. 146 из Боке, те бр.243 „бачванска” Вино пију три делије и „бугарска” бр. 109.
  18. ↑ Песме у збирци под бр.24, 42, 78, 99, 125, 165, 171, 180, 214, 217, 224. 225, 226, 245, 253; и три песме које се налазе објављене само у Даници (1863): 70, 169,174 (нумерација према књизи Народне песме у Даници; прир.Зоја Карановић, Н.Сад, 1990).
  19. ↑ Зоја Карановић: Народне песме у Матици, Нови Сад-Београд, 1999.
  20. ↑ Љубавне лирске песме из околине Пакраца, објављене већ у јесен 1863. у „Даници” су следеће: бр.24 Јагода не бери јагода, бр.42 Синоћ Иво из Новога дође, бр.78 Титрала се липа Мара, бр.99 Ој Иване Биограђанине, бр. 125 Да је мени што је мени драго.
  21. ↑ Владан Недић: Усмена књижевност Срба из Хрватске, Књижевна хрестоматија, прир.С.Кораћ, Загреб, 1987, стр.574
  22. ↑ у Рукописном одељењу Матице српске у Новом Саду, рукописна оставштина Ћорђа Рајковића сврстана је у три врсте архивске грађе: лична документа и рукописи; преписка по адресату; преписка по адресанту. Описани рукопис СРПСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ (ИЗ ЗБИРКЕ ЂОРЂА РАЈКОВИЋА) налази под сигнатуром М 421 и да садржи укупно 260 песама. Под посебним сигнатурама М 422-430 налазе се, на по једном или два листа, следећи записи народних песама: М 422 Девер освећује снаху (Голуб гуче голубица неће), М 424 То исто мало друкчије (Ој Дубице, б’јела голубице), М 426 Шетала се Ђурђевића љуба, М 427 Смрт цара Уроша, М 428 Краљевић Марко и Маџарија (комад), М 429 - Смрт кћери и матере („Моли бога Ашинпашиница”) и М 430 „Фалио се Карловићу Иво” и „Опет то, али друкчије”.
  23. ↑ Песме из зоирке Ћорђа Рајковића до сада су уврштене у следеће антологије народне лирске поезије. Највише у антологији Јаше Продановића „Женске народне песме” (Београд, 1925), укупно 11: бр.56 , бр.66 , бр-123, бр.128, бр.135, бр. 139, бр.162, бр.186, бр.357. Песме бр.237 (Сестра избавила брата - „Синоћ писмо у Дубицу дође”) и 220 (Три посла - „Коње чува Јованова љуба") из ове антологије су такође Рајковићеви записи из рукописа анонимно објављени у „Јавору” (1868), одакле их је директно преузео антологичар

Извор

уреди

Ђорђе Рајковић, Српске народне песме из Славоније, приредила Славица Гароња-Радованац, Београд: Удружење Срба из Крајине и Хрватске: Књижевно друштво "Свети Сава", 2003., стр. VII-LXI

Преузето из „https://sr.wikisource.org/w/index.php?title=ПРЕДГОВОР_(СГ)&oldid=111668”