О Старини Новаку
Јелен (?) цар гори Романији
А у гори вука и 'ајдука.
Тамо има јелена планина
И у њој студена пећина.
То је кућа Старине Новака, 5
Великога српског јунака.
Ш њиме живе два његова сина:
Једно Грујо, друго Татомире,
И брат његов дели Радивоје,
И још више шездесет хајдука, 10
Све јунака мрка и једнака
Од зла оца и горе мајке.
Једног дана у сред лета било,
Изашли су пред пећином били,
Па играју игре на планини. 15
Ту скакаху скока јуначкога
И бацају камена са рамена,
А стари се Ново одвојио,
Па сам сједи без иједног друга.
На десну се ослонио руку, 20
А много се јунак удедио,
Јер он гледа ђе момци играју,
А Ново је много остарио,
Остарио игру оставио,
Оставио игру и мејдане, 25
То је њему жао на свијету,
Што је јунак тако остарио.
А то виђе Бороје 'ајдуче,
Па он јунак код Новака дође
И овако њему проговара: 30
„'Арамбашо, Старина Новаче!
А што си се тако удертио,
Која ти је голема невоља?
Свега данас има у планини
Доста има рува и оружја, 35
Има блага и за црна врага,
И још ову ваљану дружину.
Везиром сам себе начинио,
Не признајем ни цара ни ћесара,
Не бојим се никога до Бога, 40
Па је мени данас најжалије,
Што си ми се тако удертио?“
А стари му Ново говорио:
„О мој друже, Бороје 'ајдуче!
Видиш брале да сам остарио, 45
Ја не могу на очи гледати,
Нити оштром сабљом ударити,
Ни на лаке ноге потрчати,
Зато сам се данас удертио.“
У ријечи у којој су били, 50
Дођоше му два горска 'ајдука,
Што чувају на планини стражу
И овако говорише Нову:
„'Арамбашо, наше чете главо!
Ево иду тристо Турака, 55
Они вуку три товара блага,
Пред њима је Пашић Сарајлија,
Са лијепа шехер Сарајева,
А са ш њиме црни Арапине,
Пашић је Богом побратиме, 60
Требало би да их дочекамо,
Но је јака сила у Турака,
На коњима под добрим оружјем,
Нас је мало могли би погинути.“
То зачу Новаковић Грујо, 65
И његова уздана дружина.
Дотрчаше Старини Новаку
И овако њему говорили:
„Аман, Ново, да их дочекамо!
А стари је Ново говорио: 70
„Не лудујте моја ђецо драга,
Јер можемо лако изгинути,
Од Турака да их Бог убије,
Но нек са благом иду низ планину.“
Они моле, но им је залудо. 75
Наљути се Новаковић Грујо,
Па дружини тако говорио:
„Ко ће самном, нека иде самном,
Зато баба послушати нећу
Да би знао да ћу погинути. 80
У Старога ни уздања нема,
Ни уздања, ни доброга знања,
Но нек сједи, нека кућу чува.“
Па полеће право низ планину,
А за њиме остала дружина. 85
Сам остаде Ново пред пећину,
Готово сузе да му ударе.
Кад хајдуци у гору дођоше,
На троје се они раздвојише,
На троје је све по двадесет стало. 90
С' првијема дели Татомире,
Он ће први да зађене кавгу.
С' другијеима дели Радивоје,
Да дочека Турке на крајеве.
А, на треће Новаковић Грујо, 95
Ђе се они многи раширише,
Да му нико утећи не може.
У то силни ударише Турци.
Дочека их дели Татомире,
Убише се Турци и хајдуци, 100
Но их силом Турци освојише,
Што побише, а што рашћераше.
Татомира жива уватише,
Свежаше му обадвије руке,
Па га гоне стрмо низ планину. 105
Дочека их дели Радивоје,
На Крајини у гори зеленој.
Побише се Турци и 'ајдуци,
Но их Турци силом освојише,
Што побише, а што рашћераше, 110
Радивоја жива уватише,
Бјеле му савезаше руке,
Па га гоне право низ планину.
Дочека их Новаковић Грујо,
Побише се Турци и 'ајдуци, 115
Но их Турци силом освојише
Што побише што рашћераше,
А Грујицу жива уватише,
Свежаше му пребијеле руке,
Поћераше га право низ планину. 120
Глас допадне Старини Новаку:
„Зло да им је, горски 'арамбашо!
Дружина му листом погибоше,
А о н сједише, да те Бог убије!“
Кад зачуо Старина Новаче, 125
Удари се руком по кољену:
„Јаој, мени до Бога милога!
Што ме данас нађе изненада!“
Па поскочи на ноге лагане,
Па изведе дебела дорина, 130
И понесе убојно оружје,
А помену Бога милоснога,
И још зове Бором посестриму,
Посестриму вилу нагоркињу,
Па појаха дебела дорина, 135
па потрагу поћерао Турке.
Какав бјеше Боже теби фала:
На њему је кожух међедина,
А на глави капа од три вука,
Под њ' ње су орлушине крила, 140
У руке му сабља староковка,
Преко врата тешка топузина
Још кубуре с' обадвије стране.
Иде Ново као вјетар горски.
Тако сахат један претурио, 145
Но од Турака трага ни гласа,
Нити кога има од 'ајдука.
Кад на други сахат наступио,
Налете на мртве и рањене,
Побројао Турке и 'ајдуке. 150
Док на трећи сахат доходио,
Ту сустиже неколико Турака,
Они воде дели Татомира
И бичују га бичем пакленијим.
Ш' њима Ново затурио кавгу, 155
Па се бије на мејдан јуначки,
Од једнога по двојцу граби,
Сабљом бије, а доратом гази,
А пернијем буздованом он туче.
Ту рашћера тај алај Турака, 160
На друму му нико не остаде,
До свезана сина Татомира.
Њему Ново везе прекинуо
И на њега ршум учинио:
„А сад сине рђа те убила! 165
Да би кога још затекла жива!“
Кад су мало понапријед били,
Ту су други алај достигнули.
Они воде дели Радивоја
И бију га бичем пакленијим. 170
Ново виче као да јелен риче,
Пролама се гора Романија:
„Станите Турци нисте утекли!“
Па са њима мегдан затурио,
Поред њега дели Татомире. 175
Од Турака јада учинише,
Што побише, а што рашћераше.
На друму их нико не остаде,
До везана дели Радивоја.
Њему Ново везе прекинуо 180
И на њега ршум начинио:
„Радивоје црн ти образ био!
Сад напријед да би достигли
И мојега Груја избавили
Без њега ми живовања нема!“ 185
Па напријед сви одма полећоше,
Докле трећи алај достигнуше,
На дно саме горе Романије,
На погледу поља великога,
Ђе гоне Новаковић Груја, 190
Везанијих руку наопако.
С' једне стране црни Арапине,
С' друге стране Пашић Сарајлија,
Све га бију бичем пакленијем.
Кад то виђе Старина Новаче, 195
Он на Турке вику начинио:
„Станте Турци нијесте утекли!
Лако ви се с' ђецом перушавати,
Но је мука Нова дочекати.“
Па у Турке јуриш учинише, 200
Ту се црвена крвца пролијева,
А што ћу да дуљим лакрдију,
Ту све Турке вратом учинише,
Још оста црни Арапине,
Са побратимом Пашић Сарајлијом. 205
Кад виђеше што уради Ново,
Плећи даше, а бјежати сташе,
А кад Ново до Грујице дође,
Те Грујици опрости руке,
Он напријед поћера дорина, 210
Па дозива Пашић Сарајлију:
„Причекај ме, Туре, на мегдану,
Срамота је бјежат са мејдана.“
Кад то зачу Пашић Сарајлија,
Он поврати својега враника, 215
Па овако Турчин проговара:
„Од' ближе Старина Новаче,
Да јуначки мегдан дијелимо.“
Кад се ближе примакнуо Ново,
На оштре се сабље удараше, 220
Куд удари Старина Новаче,
На двије га поле пресјекао.
Но побјеже црни Арапине,
Кад се Ново у невољи нађе,
Тек га с' камен достигнут не може, 225
Он га гађа перним буздованом,
Врат дохвати, Арапа погоди,
Насамице међу лопатице,
Ту долеће Новаковић Грујо,
Те посјече црна Арапина 230
И узе му коња и оружје.
Отален се натраг повратише,
Сјекући уз планине Турке,
Узимајући коње и оружје
И рањене од горе хајдуке. 235
Кад су били у један пропланак,
Крвар јунак украј пута лежи,
На њега су многе ране љуте,
Но га Ново ништа не познаје.
Оно бјеше Бороје 'ајдуче, 240
Па Новаку тако говорио:
„Јеси ли се Ново наљутио,
Што тебе нијесмо послушали?
Ја те молим као старијега,
Исправи ме из крви јуначке, 245
Тешки су ми јади дојадили.“
`Оће Ново, а да како неће,
Па га диже из те многе крви
И Ново му тако говорио:
„Мој Бороје, вазда вјерни друже! 250
Бил' ми могао ране пребољети,
Да те носим у моју пећину
И да зовем вилу посестриму,
Те да бере биље свакојако,
Како би ти ране оздравиле?“ 255
Проговара рањени 'ајдук:
„Не могу ми ране пребољети,
Никакво ми биље не помаже,
Но те молим горски 'арамбашо,
Опрости ми наше друговање!“ 260
То изусти, а душу испусти.
И ту га је Ново укопао,
На лијево, украј друма пута,
Насред равне горе Романије,
Па он оди гори и пећини 265
И дође му само десет друга.
Сједе Ново на камен студени,
Па овако говори сину:
„Видиш, сине, што си учинио
И дружину своју изгубио?“ 270
То је било кад се учинило.
Нема кише без мрка облака,
Ни јунака без Старине Новака.
