О, путниче...

Алекса Шантић

О, путниче из даљине,
    Ако твоје срце гине
    за љепотом, коју ниђе
    Нити позна нити виђе,
    За љепотом коју само
    Рај у себи скрива тамо,
    А ти ходи
    И походи
    Мој лијепи родни крај.

Гле, што досад глед'о ниси:
    Плава брда, сјајни виси,
    Подупиру небо наше
    А под њима равне паше
    И лијепа мирна села
    Поздрављају бистра врела,
    А к'о лаки, драги снови,
    Б'јела јата - голубови
    У златни се губе сјај.

Овдје, цв'јеће гледа на те,
    Тамо слатки звук се њија,
    А на руже и гранате,
    К'о прамење сњежно, благо,
    Лептирова јато драго
    Своја лака крила свија -
    А до плавих водâ они',
    Куд пастирка стадо гони,
    Позлаћени шуми гај.

Свуда живот! Свуда здравље!
    У тополи пјева славље,
    Вјетрић струји и на крилу
    Златним зраком носи свилу,
    А далеко р'јека чиста
    У широком пољу блиста
    И к'о поздрав драг и мио
    Њезин слатки шумор ти'о
    У мили те зове крај.

О, лијепа земљо драга,
    У теби су сва ми блага!
    У теби је срећа моја!
    У теби ми дух пропоја!
    Па до гроба, тебе, мајко,
    Твој ће синак љубит' жарко,
    И у срећи, болу твоме,
    Ти ћеш бити срцу моме,
    Свети олтар, златни рај!

Извор

1901. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година 6, број 6: стр. 200.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Алекса Шантић, умро 1924, пре 100 година.