О, куда стремиш, моја жељо лака?
О, куда стремиш, моја жељо лака,
Кô златан лептир преко мирног дола?
Зар не знаш тамо да је ружа свака
Умрла давно од мраза и бола?
Мислиш ли: и сад весело лепрша
Лагана шева, у јутру и вече,
Над бистром водом, са високог крша
Што доли пада и у раван тече?
Мислиш ли: тамо, у одласку наглом,
Слушаћеш пјесму плавооке Ладе,
Да никад нећеш дршћати под маглом
На хладном каму, кô сирак, без наде?
Ил' мислиш тамо, у валима бурним -
У том свијету, да те добро чека,
И да ћеш тако под небом азурним
Провести вијек без сузе, лелека?
Не иди!... Тамо нема ни боравка!
Прољеће жарко умрло је давно...
Под мразним небом смрзнула се травка,
А вјетри звижде кроз продоље тавно.
Кô слаба тица, у вртлогу томе
Гдје људи живе саломићеш крила;
Врати се, врати завичају своме,
Врати се срцу, ту гдје си и била!
Ил' слушај! тамо гдје, пун хладног иња,
Густ бршљен трепти и увела трава.
Гдје вјетри туже са сухог растиња,
Ту моја мајка спава, мирно спава...
На њеној хумци, гдје сам дуго плакô,
Анђео чува струк босиљка мека...
Ту остај вјечно! Ту је добро свако -
Тамо те љубав и сво благо чека...
Мостар, 1901.