Очи
Очи
I
Једне ноћи, облачне и ледне,
разнео се глас по бескрајном небу
са незнатне звезде једне,
да је на земљи избио бољшевизам.
Мале су звезде певале у збору
да их сад сунце неће више пећи,
да више неће морати са зебњом чекати зору,
и да неће најмањи бити највећи.
Малих је било много.
Кад су две најлепше звезде
у своме блештећем, гордом сјају,
дознале да ће од сада увек
морати малима да дају
већи део свога златнога зрака,
да све звезде буду једнаке
и да више нема последњих и првих,
Оне су кроз сфере магле и мрака
на земљу пале.
Те две најлепше небеске звезде
то су очи моје жене.
II
Дођи кроз плаве магле снова
кад крило Ноћи клоне,
и донеси ми твоје очи божанствене
да у њима видим твој големи стид;
или кад белим чаршавима пене
обвијен Месец тоне
у дно реке, с витих јабланова,
где га је јутрос ранила Зора.
Дођи кроз блудне таласе Мора
и донеси твоју безмерну љубав,
и твоје очи, да се излечим.
Дођи кроз жуте дрхтаје Бриге
и донеси ми Часне Вериге,
и ја ћу пристати да се кајем
и да данима, недељама клечим
на хладној, каменој плочи.
Дођи и буди поред мене,
и нећу чезнути за загрљајем
само донеси очи... Ах очи!...
|
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Душан Васиљев, умро 1924, пре 100 година.
|