Отело (драма)

Отело Писац: Виљем Шекспир

Превео: Велимир Живојиновић Превод редиговао: Бранимир Живојиновић

ЛИЦА:

МЛЕТАЧКИ ДУЖД
БРАБАНЦИО, сенатор
ДРУГИ СЕНАТОРИ
ГРАЦИЈАНО, Брабанцијев брат
ЛОДОВИКО, Брабанцијев рођак
ОТЕЛО, црначки племић у служби Млетачке државе
КАСИО, његов поручник
ЈАГО, његов заставник
РОДЕРИГО, млетачки племић
МОНТАНО, Отелов претходник као гувернер Кипра
БУДАЛА, Отелов слуга
ДЕЗДЕМОНА, Брабанцијева кћи и Отелова жена
ЕМИЛИЈА, Јагова жена
БЈАНКА, Касијева милосница
МОРНАР, официри, племићи, гласници, свирачи, херолди и слуге.

Место радње: први чин у Млецима; остали чиновиу пристаништу на Кипру

ПРВИ ЧИН

ПОЈАВА ПРВА

Млеци. Улица

(Улазе Родериго и Јаго)

РОДЕРИГО: Уф! Причања се прођи; то нимало
другарски није, Јаго, што си ти
за ово знао; ти, што мојом кесом
располажеш ко својом.
ЈАГО: Триста му;
баш нећеш да ме чујеш: пљуни ме
ако је икад мени тако што
и у сну на ум пало.
РОДЕРИГО: Причо си да га мрзиш.
ЈАГО: Презри ме
ако те слагах. Капе су пред њим
три великаша градска скидала,
молећи лично да ме постави
за поручника свог; а, вере ми,
ја своју вредност знам, и достојан сам
звања нимало мањег; али он се,
зацопан сав у охолост и оно
што себи једном у главу уврти,
извлачио пред њима некаквим
високопарним обзирима, грозно
ратничким изразима надевеним;
док напокон
те посреднике моје одби; јер
"себи сам", рече, "избро официра".
А ко је био тај?
Додуше, голем аритметичар,
извесни Касио Михаило,
некакав Флорентинац, момак неки
којем је памет попила безмало
лепојка једна; човек што у бој
никада чете није повео,
нит' ишта боље ратни поредак
познаје но уседелица нека;
сем нешто књишке теорије, коју
сенатор неки тогом огрнут
исто онако вешто ко и он
излагати би умео, све војно
његово знање брбљање је пуко,
без сваке стварне примене. Ал' он је
изабран, ето, мој господине;
а ја ‐ у чију вредност могао је
очима својим да се увери
на Роду, Кипру и по хришћанским
и неверничким крајевима другим ‐
ја да се клоним сад у запећак
и да се скрасим као благајник
и писарица; та рачунаљка
има да буде његов поручник,
у добри час; а ја ‐ нек Бог поживи
његову милост ‐ заставник да будем
у његовога црначког господства.
РОДЕРИГО: Неба ми, ја бих више волео
да џелат будем његов.
ЈАГО: Е, па шта ћеш,
ту лека нема: поредак је такав
код службовања, унапређује се
по препоруци и наклоности,
а не по старој поступности,
где је првога вазда баштинио други.
Па сад, сињоре, судите ви сами
има ли стварног разлога ма каквог
да волим Црнца.
РОДЕРИГО: Што сте онда с њим?
ЈАГО: Немајте бриге!
С њим сам да смеру мом он послужи;
нити господар може свак да буде,
нит' господара сваког верно служе.
Много је ‐ то сте запазили ‐ слугу
покорних, вазда кичме повијене,
што зацопани у сопствено своје
пузаво ропство рок у газде свог
одслуже баш ко магарци што чине
за кору хлеба, а кад остаре,
избацују их напоље; овакве
робове часне ишибати ваља.
А има других, што и држањем
и лицем својим покорни се праве,
а срцем својим само себе служе
и, тек на изглед газду служећи,
у вољу њему уђу, те кад њему
одело чисте, себи част одају:
у таквих има кол'ко‐тол'ко душе;
и себе ја убрајам у овакве.
Јер као што је, мој господине,
ван спора да сте Родериго ви,
ван спора је и то да не бих ја
волео бити Јаго да сам Црнац:
служећи њему, ја тек себи служим;
Бог ми је сведок да ми нису подстрек
љубав и дужност, већ су они само
маска за моје сврхе посебне:
јер кад би моји спољни поступци
одали праву слику срца мог
и прави извор одали из кога
ласкања моја испољена теку,
то би безмало било ко да срце
на длану носим да га чавке кљују:
Ја нисам што сам.
РОДЕРИГО: Ако изгура
дебелобудзан тај овако с тим,
тад луду срећу има.
ЈАГО: Викните
њенога оца, с одра га најур'те,
исхакајте га, стуштите се на њ,
затрујте свако његово весеље,
разгласите му име улицама,
подјарите му родбину; и мада
под благодетним живи поднебљем,
прогањаЈте га роЈем мушица;
ма кол'ко био засут радошћу,
ви њу све дотле усплахирујте
док не избледи њезин сјај.
РОДЕРИГО: Ту је дом њеног оца; сад ћу ја
да надам вику.
ЈАГО: Вичите, ал' с таквом
ужасном дреком, тако престрављено,
као кад ноћу, услед нехаја,
у многољудном граду пожар букне.
РОДЕРИГО: Охо! Брабанцио! Брабанцио!
Брабанцио! Устајте! Лопови!
Лопови! Лопови! Осмотрите
свој дом, и своју кћер, и сандуке!
Лопови! Лопови!
(Појављује се Брабанцио горе на прозору)
БРАБАНЦИО: Чему то грозно узвикивање?
Шта је посреди?
РОДЕРИГО: Јесу л', сињоре, ваши сви у дому?
ЈАГО: Јесу ли ваша врата забрављена?
БРАБАНЦИО: Чему вам то да знате?
ЈАГО: Доврага!
Господине, па вас су опљачкали;
срам да вас буде, плашт на леђа бац'те;
вама су срце пробуразили,
половину вам душе узели;
баш сад, баш сад, баш овог трена један
матори црни ован вашу белу
овчицу мрче. На ноге! Устајте!
Звоните! Мештане из хркања
пробудите, јер иначе ће дедом
начинити вас ђаво. Устајте,
када вам велим!
БРАБАНЦИО: Јесте л' с ума сишли?
РОДЕРИГО: Да ли по гласу мене познајете,
сињоре часни?
БРАБАНЦИО: Не, а ко сте ви?
РОДЕРИГО: Зовем се Родериго.
БРАБАНЦИО: Само си ми
требао ти још! Налог сам ти дао
да ми се око врата не смуцаш:
рекао сам ти јасно и поштено
да моја кћи за тебе није; ти пак
долазиш као махнит, наждравши се
и пијанчењем даске померене,
да нитковеки и безочно мој мир
реметиш.
РОДЕРИГО: О, сињоре!
БРАБАНЦИО: Али немој
сумњати ‐ јер ми то и положај
и лична храброст омогућава ‐
да ћеш ми горко платити за ово.
РОДЕРИГО: Сињоре добри, имајте стрпљења!
БРАБАНЦИО: Шта ту о пљачки причаш? Млеци то су;
а дом мој није мајур некакав.
РОДЕРИГО: Уважени Брабанцио, ја к вама
искрена, чиста срца долазим.
ЈАГО: Доврага, господине, па ви сте један од оних који неће да служе Богу, макар им то и сам ђаво наредио. Зато што смо
дошли да вам учинимо услугу, а ви ми‐слите да смо лупежи, ви хоћете да вам некакав берберски ждребац зајаше кћер; хоћете
да вам унуци ржу; хоћете да вам тркачки коњи буду рођаци, а пастуви братственици.
БРАБАНЦИО: А каква си, опет, богохулна пропалица ти?
ЈАГО: Ја сам, господине, човек који је дошао да вам каже да баш овога часа ваша кћи и Црнац праве животињу са двојим
леђима.
БРАБАНЦИО: Нитков си ти.
ЈАГО: А ви сте ‐ сенатор.
БРАБАНЦИО: Ти ћеш ми, Родериго ‐ јер ја тебе
познајем ‐ одговарати за ово.
РОДЕРИГО: За што вам драго. Али преклињем вас,
ако је с вашом вољом и са вашим
пристанком мудрим ‐ што донекле, ценим,
и јесте тако ‐ ваша лепа кћи
у овај скоро ненадзираван
и врло чудан глуве ноћи час,
у присмотри ни бољој нити горој
но што је пратња пуког најамника,
гондолијера, била превезена
у сладострасног Црнца једнога
загрљај груби ‐ ако, дакле, то
учињено је с вашом дозволом
и знањем вашим, онда смо вас.ми
увредили и безочно и дрско;
но ако ви за ово не знате,
онда ми моја уљуђеност каже
да је са наше стране ућуткана
и посрамљена ваша увређеност.
Не помишљајте да сам, с недостатка
свакога смисла за пристојност, хтео
с уваженошћу вашом да се шалим
и терам шегу: ваша се је кћи,
ако ли нема вашег допуштења,
то опет кажем, одметнула ружно,
везујући се својом обавезом,
лепотом својом, умом и имањем
с туђинцем једним, једном протувом
и ветропиром који дома нема.
Сами се одмах осведочите:
па буде ли у соби својој она
или у дому вашем, предајте ме
државној правди тада што сам тако
обмануо вас.
БРАБАНЦИО: Луч запал'те, хеј!
Свећу ми дај! Све људство моје зов'те!
Тај случај сну је мом донекле сличан;
вера у њега тиштала ме већ.
Светлости, велим, светлости!
(Одлази с прозора)
ЈАГО: А сад,
ја морам да се губим, збогом да сте:
не иде, а ни пробитачно није
по моје звање да се против Црнца
појавим као сведок, што избећи
могао не бих ако останем;
јер сенат знам ја, ма колико он
укором каквим и ожего Црнца,
отпустити га ипак неће моћи
а да и себи тим не науди;
јер разлози су тако вапијући
са којих се је сенат запетљао
у рат на Кипру ‐ што се сад баш кува –
да никог он за отправљање својих
послова неће, па да главу да,
моћи да нађе који би се мого да
мери по способности с Отелом;
због чега ја, ма кол'ко да га мрзим
љуће но муке паклене, ал' стешњен
тренутном нуждом животном, не могу
а да пред њиме не показујем
љубави стег и знаке љубави,
но збиља само знаке. Да бисте га
свакако нашли, ви поведите
до "Стрелца" страже кренуте;
са њим и ја ћу тамо бити.
Дакле, збогом. (Оде)
(Долазе Брабанцио и слуге с буктињама.)
БРАБАНЦИО: Одвећ је тачно; зло се случило:
ње нема, отишла је; чемер само
презрене моје дане сад још чека.
Па, Родериго, где си видео је?
Сиротица! Са Црнцем, рече, је л'?
Ко да зажели још да отац буде!
По чему си је познао? О, тол'ко
обманула ме да се замислити
не може то. И шта је рекла? Дајте
буктиња још! Сав род мој нек се буди!
Да л' су се привенчали, шта велите?
РОДЕРИГО: Богами, јесу, мислим.
БРАБАНЦИО: О, небо! Како искраде се?
О, крвног издајства! Одсад, очеви,
срцима својих кћери не верујте
ма шта на ваше очи чиниле.
Зар не постоје враџбине што могу
да својства младости и девичанства
изопаче у њих? Зар нисте кадгод
читали нешто тако, Родериго?
РОДЕРИГО: Јесам, сињоре, доиста.
БРАБАНЦИО: Мог брата
позовите ми. Камо да сте њу
добили ви! На једну страну једни,
други на другу! Где бисмо, да л' знате,
да ухватимо могли њу и Црнца?
РОДЕРИГО: Мислим да могу да их нађем, ако
ваљану стражу скупите, па с њом
пођете за мном.
БРАБАНЦИО: Водите нас, молим.
Пред свачијим ћу домом покликнути;
власт пуну имам да наређујем
без поговора. Сви на оружје!
Дижите начелнике ноћних стража!
Крећите, добри Родериго; ја вам
за труд ваш нећу дужан остати. (Одлазе.)

ПОЈАВА ДРУГА

Друга улица

(Улазе Отело, Јаго и пратња, са буктињама)

ЈАГО: Иако сам у ратном послу ја
убијо људе, сматрам ипак да је
суштина права савести у том
да се не чини подмукло убиство:
нисам толико покварен да каткад
употребим и њега. Ал' сам једно
девет ил' десет пута поумио
да га под ребра царнем.
ОТЕЛО: Боље је
овако као што је.
ЈАГО: Не, ал' он је
трућао свашта и говорио
толико подло и подстрекачки
противу части ваше
да сам, и поред то доброте мало
што ми је дао Бог, са тешком муком
савладао се. Но, господине,
молим вас, јесте л' венчани ваљано?
Мањифико је, не сумњајте у то,
омиљен врло и, по утицају,
глас његов вреди двоструко толико
колико дуждев; он ће вас развести,
ил' ће на вас натоварити све
кубуре оне и главобоље
које му закон дошане ‐ а њим ће
користити се још те како он.
ОТЕЛО: Пусти га нек искаљује свој гнев:
услуге моје већу млетачкоме
чуће се гласно и заглушиће
сва његова тужакања. Јер знај,
мада сам свестан да је ласкава
част што ће мени пасти у део,
да ја свој живот и порекло водим
од људи рода краљевеког, па могу,
макар да немам капе сенаторске,
по заслугама имати сва права
и на толико поноситу срећу
ко што је ова коју сад задобих.
Јер, Јаго, знај, кад не бих био љупкој
Дездемони привучен љубављу,
ја тада не бих своје бескућничко,
слободно своје живљење спутаво
квргама међа и ограничења
па да бих знао да ћу добити
сва блага океана. Али, гле!
Какве се оно бакље ближе?
ЈАГО: Њен
пробуђен отац то је, а са њим
његови пријатељи: најбоље је
да пођете унутра.
ОТЕЛО: Нипошто;
баш треба да ме нађу: моја дела,
мој чин и моја душа беспрекорна
оправдаће ме. Јесу л' они?
ЈАГО: Мислим
да нису, Јануса ми.
(Улазе Касио и неколико службеиика са буктињама.)
ОТЕЛО: Мој поручник и људи дуждеви.
Па, пријатељи, благодетна ноћ!
Шта има ново?
КАСИО: Дужд вам, генерале,
поздравље шаље свесрдно и моли
да хитно, истог овога тренутка,
пред њега изађете.
ОТЕЛО: А због чега,
шта бисте рекли?
КАСИО: Домишљам се да је
нешто са Кипра. Хитан неки посо;
са галија су ноћас баш, у стопу
једног за другим, неких дванаестак
гласника испослали; а у дужда
неколицина сенатора већ,
избуђена и успут сретана,
сакупила се. Поручивали су
жустро по вас; ал' како нису могли
у стану да вас нађу, то је сенат
три различите потере у град
послао да вас траже.
ОТЕЛО: Добро је
што сте ме нашли. Само још да свратим
на реч‐две ту у кућу, па ћу одмах
поћи са вама. (Оде)
КАСИО: Каква, заставниче,
посла он има тамо?
ЈАГО: Богами,
ноћас је једну барку позамашну
на суву заквачио; буде ли му
законски признат плен, за цели век ће
бити на коњу.
КАСИО: Ја те не разумем.
ЈАГО: Оженио се.
КАСИО: Којом?
ЈАГО: Она је ‐
(Враћа се Отело.)
Хоћемо л', генерале?
ОТЕЛО: Хајдемо.
КАСИО: Још један одред, ево, тражи вас.
ЈАГО: Брабанцио је то. Он смера зло,
мој генерале; припазите се.
(Улазе Брабанцио, Родериго и службеници са буктињама и оружјем.)
ОТЕЛО: Стој, ко је то?
РОДЕРИГО: Сињоре, то је Црнац.
БРАБАНЦИО: Да се тај лупеж свеже!
(На обема странама исукују мачеве.)
ЈАГО: Родериго,
ви ли сте! Дед, господине, овамо
ја да вам судим!
ОТЕЛО: Своје палоше
у корице увуц'те да их роса
не оспе рђом. Ви, сињоре добри,
можете боље заповедати
старошћу својом него оружјем.
БРАБАНЦИО: О, где си, дрски, срамни лупежу,
кћер моју скрио? Мађијама ти си,
проклета душо, њу опчинио;
јер ево се на све што разум има
позивам нека каже да ли би,
да оковима мађије не беше
спутана она, да ли би онаква
девојка нежна, лепа, задовољна,
девојка тако браку противна
да је толико бујно гргуравих
младића наших дивних одбила,
би л' она икад, извргавајућ се
порузи општој, утекла из свога
окриља топлог да се привије
уз груди тако чађаве ко твоје;
уз груди које не уливају
насладу него грозу. Нек ми свет
васцели суди ако није јасно
као на дану да си подвргао
прљавим неким мађијама њу,
оскврнио безазленост у ње
травама неким или растворима
погодним да раздражују; ја тражим
да ова ствар се иследи; јер то је
памети близу и вероватно.
Стога те хапсим и наређујем
да будеш везан као светска лажа,
ко варалица, као човек који
упражњава вештине какве стоје
ван закона и допуштене нису.
Са њим у кврге! А успротиви л' се,
примен'те силу, па нек себи сам
припише што га снађе.
ОТЕЛО: Себи руке
и ви са моје стране, и ви други:
када би тучу прописивала
улога моја, ја бих знао њу
и без шаптача. Где извољевате
да пођем да на вашу оптужбу
одговор дам?
БРАБАНЦИО: У затвор док те рок
законски не позове да на суду
одговор даш.
ОТЕЛО: Но ако послушам,
шта онда? Како да одговорим
дуждевој жељи, који је по мене
гласнике, ево, послао рад неког
државног посла неодложног?
СЛУЖБЕНИК: То је
истина цела, врли сињоре;
дужд веће држи, па је, уверен сам,
послато и по племенитост вашу.
БРАБАНЦИО: Шта? Дужд у већу? Сад, у касну ноћ?
Поведите га; овај посб мој
није тек беспослица: дужд и сам,
а и ма који сабрат сенатор
мораће ову увреду да сматра
ко да је њима самим нанесена;
јер, прођу л' такви поступци без казне,
државом нашом управљаће тад
робовски сој и невернички гад. (Одлазе.)

ПОЈАВА ТРЕЋА

Већница

(Дужди сенатори седе око стола. Службеници дворе.)

ДУЖД: Извешћа тако гласе да је тешко
веровати им.
ПРВИ СЕНАТОР: Да, несагласја
у њима има; мени достављају
за сто и седам галија.
ДУЖД: А мени
за сто и четрдесет.
ДРУГИ СЕНАТОР: Мени, пак,
за двеста: али мада не слажу се
у тачном броју ‐ ко што често бива,
кад извештаји одока се шаљу,
да дође до неслагања међ њима ‐
сви они ипак сагласни су да је
та флота турска и да Кипру иде.
ДУЖД: Не, то је сасвим могуће: и ја
не храбрим себе овом забуном
него са зебњом примам оно главно.
МОРНАР (споља): Хеј, хеј! хеј, хеј! хеј, хеј!
ЈЕДАН СЛУЖБЕНИК: Са галија
долази гласник.
(Улази Морнар.)
ДУЖД: Ну, по каквом послу?
МОРНАР: Родос је турским припремама циљ;
наредбу имам од сињор Анџела
да тако овде доставим сенату.
ДУЖД: Шта кажете на овај преокрет?
ПРВИ СЕНАТОР: То ни по којем разложноме суду
не може бити; то је опсена
да нам се поглед с правог циља сврати.
Ако у виду имамо шта Кипар
за Турке значи, ако још уз то
схватимо да је он за Турке већма
важан но Родос, а да се са мање
напора може узети, јер нема
онакав бојни прстен, већ је сасвим
предности оних лишен које Родос
у изобиљу има: ако то
узмемо на ум, схватићемо одмах
да Турци нису тако неискусни
па да, пропустив напад лак и плодан,
пусте да оно буде последње
што их се, по свом значају за њих,
пре свега мора тицати, па нечег
на луду срећу потхвате се што је
и опасно и мало пробитачно.
ДУЖД: О, не, на Родос не крећу зацело.
СЛУЖБЕНИК: Ево и опет вести.
(Улази Гласник.)
ГЛАСНИК: Отомани се, цењени сињори,
прописним правцем пловећ к Родосу,
сјединили са другом флотом тамо.
ПРВИ СЕНАТОР: Тако сам баш и мислио. А кол'ко
има их, према вашој процени?
ГЛАСНИК: Три'естак лађа; сад се истим путем
враћају натраг, с циљем свакојако
да оду Кипру. То вам верни слуга,
сињор Монтано врли, доставља
по драговољној својој дужности
и моли да му верујете.
ДУЖД: Садје
извесно да на Кипар иду. Није л'
Маркос Лучикос ту у тврђави?
ПРВИ СЕНАТОР: Сада је у Фиренци.
ДУЖД: Пишите му
од наше стране; и што хитније.
ПРВИ СЕНАТОР: Брабанција и врлог Црнца ево.
(Улазе Брабанцио, Отело, Родериго, Јаго и службеници.)
ДУЖД: Врли Отело, присиљени смо
да вас још одмах против Турака,
душмана старих, употребимо. (Брабанцију.)
Приметио вас нисам; добро дошли,
сињоре часни; нису нам на одмет
савет и помоћ ваша ове ноћи.
БРАБАНЦИО: Ни мени ваши. Ваша светлости,
опростите ми: није с постеље
отргло мене нити моје звање
нит' ишта што о пословима чух,
нит' ме се општа брига коснула,
јер је толико јад мој посебни
све бране преплавио и толико
осилио се да он недаће
остале гута све и прождире,
а сам је непрестанце исти.
ДУЖД: Зашто?
Шта има?
БРАБАНЦИО: Моја кћи! О! Моја кћи!
ДУЖД: Умрла?
БРАБАНЦИО: Да, за мене; украли су,
завели, упропастили ми њу
помоћу чини и напитака
што надрилекар неки продао их;
јер никад не би могла природа,
ако ли није малоумна, слепа,
ил' ако није чула ровашених,
да се помете тако безумно
без чаробништва.
ДУЖД: Ма ко то био ко је вашу кћер
поступком тако гнусним отргао,
и вас од ње и њу од себе саме,
за тога ви, по нахођењу свом,
исписаћете чемер‐словима
закона књигу крваву, па био
рођени син наш ту у питању.
БРАБАНЦИО: Покорно хвала вашој светлости.
Тај човек ево ко је, овај Црнац;
којега амо довео је сад,
како се чини, посебни ваш позив
по државноме послу.
ДУЖД И СЕНАТОРИ: То нам је одиста жао.
ДУЖД (Отелу.): Шта имате ви да кажете са своје стране?
БРАБАНЦИО: Ништа,
сем да је тако.
ОТЕЛО: Премоћни, строги, цењени сињори,
и моји вазда врло племенити,
осведочено добри господари,
савршено је тачно да сам ја
овоме старцу уграбио кћер;
и тачно да сам венчао се с њом;
но само дотле сеже безочност
преступа мог, нимало даље. Ја сам
на речи груб и мало благословен
питомим нератничким изразима,
јер током ових утуцаних седам
година целих ‐ с изузетком девет
месеци што их сада упразно
проћердах ‐ руке су ми посао
најрадије у рату обављале,
сред чадора на бојишту, и ја сам
о великоме овом свету мало
кадар да кажем, него више знам
да говорим о оном што се тиче
кавге и боја, па ћу слабо стога
умети своју ствар да окитим
у прилог себи говорећи. Ал' ћу,
с љубазном вашом дозволом, сав ток
љубави своје да вам испричам
ненакићено, просто, отворено;
испричаћу вам каквим чинима,
травама каквим, каквим бајањима
и мађијама свемоћним задобих
његову кћер, јер то се мени овде
ставља на терет.
БРАБАНЦИО: Тако питома,
бојажљива и мирна девојка,
девојка што од сопственога свог
покрета поцрвени; па да она,
упркос своме узрасту, свом бићу,
свом завичају, своме угледу,
упркос свему, оно заволи
од чега поглед свој са ужасом
одвраћала је! Треба имати
сакат и посве недограђен суд
па веровати како савршенство,
свим законима природним упркос,
може да склизне у толикој мери,
те човек бива, хтео‐не хтео,
нагнан да прсте пакла лукавог
у свему томе нађе. Стога ја
поново тврдим да је он код ње
ил' траве које крв омамљују
или у ову сврху уврачан
напитак неки употребио.
ДУЖД: Тврдити то, не значи дати доказ,
ако се нема већма поуздана
и већма очигледна сведоџба
од ових површних нагађања,
вероватноћом својом мршавих
и штуро заодетих, која се
противу њега овде износе.
ПРВИ СЕНАТОР: Но, реците, Отело:
јесте ли путем насилним и кривим
наклоност те девојке безазлене
отровом затровали и подвргли;
или се то догодило по прозби,
по молби складној што је једна душа
измамљује од друге?
ОТЕЛО: Усрдно вас
молим да ко по њу до "Стрелца" пође,
па нек о мени изјасни се она
пред својим оцем: нађете ли да се
о њу огреших, лишите ме онда
не само поверења свог и службе
коју сам од вас добио, већ нека
пресуда ваша и на сами мој
живот се сручи.
ДУЖД: Нека се доведе
Дездемона овамо.
ОТЕЛО: Заставниче,
поведите их; најбоље је вама
познато где је она.
(Одлазе Јаго и лратиоци.)
А док она
не дође, ја ћу тачно да изнесем,
онако право као што пред Богом
грехове срца свог исповедам,
да чују ваше уши пречасне
како сам љубав ја задобио
прекрасне ове госпође, а како
задоби она моју.
ДУЖД: Испричајте.
ОТЕЛО: Њен отац ме је волео; и често
позивао ме; распитивао се
да сазна повест мог живота сву
из године у годину, да чује
опсаде, битке, прикључења сва
која доживех.
Ја летимице све то прокрстарих
почев од својих дана детињских
па све до часа када ме је он
замолио да причам. Ту се ја
страхота грдних наказивах које
претурих преко главе, невоља
узбудљивих на копну и на мору;
испричах како смрти очитој
не једном сам за длаку измицао;
како ме душман суров засужњи
и предаде у ропство, како се
откупих отуд напокон, па тад
свој скиталачки живот започех;
при том, већ према току приче,
узгред о пећинама огромним казивах,
о пустињама бесплодним, о дивљим
кланцима и о брдима и стењу
који се неба тичу теменом;
казивах и о Канибалима
што једу један другога, поменух
Антропофаге, па и људска бића
којима главе расту испод плећа.
Дездемона би рада срца ову
слушала причу; али би је вазда
домаћи посо одмамљивао;
но враћала се, чим би на брзину
обавила га, па би похлепно
гутала оно што ја казујем.
Умотрив то, ја згодан час улових
и начин нађох подесан на који
усрдну молбу искамчих од ње
да свеколика своја лутања,
од чега нешто, ал' неповезано
чула је била, потанко јој причам.
Ја пристадох; и често су јој сузе
на очи навирале тронутој
кад бих о каквој недаћи казиво
коју у својој младости искусих.
А кад заврших, награди ме она
читавим светом уздаха за јаде
које претрпех; клела се да то
збиља је чудно, чудно неизмерно;
и жалосно, и жалосно за причу;
и како би јој било милије
да није то ни чула; али да би
волела ипак да је небо њу
створило таквим човеком; а онда
захвали мени, па ме замоли,
укол'ко каквог пријатеља знам
који је воли, да га научим
како да повест мог живота прича,
па нек је проси. Ја се на тај миг
изјасних: она мене заволе
због погибељи што ме задесише,
ја њу заволех стога што се она
над њима сажалила. Само те
примених чини: али ево ње,
па нека сама то посведочи.
(Улазе Дездемона, Јаго и пратиоци.)
ДУЖД: Завртела би памет, рекао бих,
и мојој кћери ова приповест.
Добри Брабанцио,
ви ову ствар, по себи мањкаву,
примите као да је најбоља;
и с поломљеним оружјем се тући
боље је но голорук.
БРАБАНЦИО: Молио бих
да реч и она узме: призна ли
да је и сама макар упола
просилац била, пропаст нек се сручи
на моју главу ако прекорим
опором речи њега. Приђите,
цурице нежна: да ли опажате
ком сте у овом скупу племенитом
највише дужни бити послушни?
ДЕЗДЕМОНА: Мој племенити оче, дужност моја
надвоје овде, кол'ко опажам,
подељена је: обавезна ја сам
вама за живот и за васпитање;
а живот мој и васпитање моје
уче ме да вас ваља поштовати;
дужности творац ви сте, ја све досад
ваша сам кћи: ал' овде муж мој стоји;
и онолико кол'ко мајка моја
показа наспрам вас послушности,
кад вас свом оцу претпостави ‐ тол'ко
послушности спрам Црнца, мужа свог,
показати сам, држим, и ја власна.
БРАБАНЦИО: Бог нек је с вама! Ја сам окончао.
Да пређемо на посла државна,
ако је вашој светлости по вољи.
Што дете не присвојих него родих!
Приступи, Црнче:
од свег ти срца, ево, дајем оно
што, када не би твоје било већ,
ускратио бих теби од свег срца.
За твоју љубав, бисере мој драги,
од свег се срца радујем што немам
и друго чедо, јер бих, бекством твојим
поучен, посто тиранин, и њега
у негвама бих држао. Окончах,
мој господару.
ДУЖД: Пустите да реч
узмем у име вас, и суд изречем
тако да то за љубавнике ове
степеник буде те да могну њим
у вољу да вам уђу.
Где лека нема, заврши се јад
тим што се види само црно тад,
које потоње зависи од наде.
Нова се напаст најлакше прикраде
баш кад се свеђ над минулом запева.
Стрпљење злобу судбине исмева
где спаса нема од шамара њена.
Опљачкан нешто крадљивцу од плена
поткраде смехом; сам се пак поткрада
ко пусти да га сасвим бол савлада.
БРАБАНЦИО: Па нек и Турци Кипар узму баш;
док смеха у нас буде, биће наш.
Тај суд је сношљив том ко носи свега
утеху која чује се из њега;
ал' ће уз суд и бригу да понесе,
јер из голаћа стрпљивости кесе
ваља да зајми, и да се обрати
њему за помоћ, па да јад свој плати.
Овакав суд, и жучан а и медан,
с две стране оштар, збиља је ванредан
двосмисленошћу. Само, нема шта,
речи су речи: а још никад ја
дочуо нисам да је срца јад
кроз слух ма ко прострелио ма кад.
Ал' покорно вас молим: државне
послове сад у претрес узмимо.
ДУЖД: Турци се, особито снажно припремљени, упутили према Кипру. Вама су, Отело, најбоље позната утврђења тога
места; па иако имамо тамо заступника посве опробане ваљаности, ипак јавно мнење, ова врховна господарица успеха,
налази да сте ви поузданија залога безбедности: мораћете стога да се измири‐те с тим да блесак својих нових радости
засенчите овим нешто суровијим и немирнијим походом.
ОТЕЛО: Ратнички лог мој, сав од кремена
и сав од гвожђа, достојни сињори,
навика тиран преобратила је
у трострук душек пуњен паперјем:
признајем да по својој природи
тегобама у сусрет спремно хрлим,
те ћу се рата овог садањег
противу Отомана потхватити.
Понизно стога клањајући се
пред суверенством вашим, ја вас молим
да одреди се што је потребно
за моју жену, да се сходан упут
изда за стан њен и принадлежности,
за услуге и поступак онакав
какви рођењу њеном приличе.
ДУЖД: Је ли вам то по вољи, нека буде у свога оца.
БРАБАНЦИО: Ја не пристајем.
ОТЕЛО: Ни ја.
ДЕЗДЕМОНА: Ни ја; ја не бих волела
да живим тамо, те изазивам
у оца мисли нетрпељиве
пред очима му будући. Но свој
слух милостиви, дужде милостиви,
поклон'те оном што бих рећи хтела;
и повластицу ту удел'те мени
да глас ваш моју неукост подржи.
ДУЖД: Шта бисте хтели то, Дездемона?
ДЕЗДЕМОНА: Да ја заволех Црнца зато да бих
живела с њим, то гласно нека свету
објаве свем и одрешитост моја
и све олује судбине; ја срцем
уз права својства мужа свог прионух;
Отелов лик у духу његовом
сагледала сам; и посветила
судбину своју сву и душу сву
ономе чега часнога и храброг
у њему има. Зато, ако бих,
господо драга, овде остала
ко мољац мира, а на војну он
отиснуо се, ја бих управо
обреда оних с којих га заволех
лишена била, те бих имала
тегобно међувреме да преживим
за одсутности оног кога волим.
Дозволите да пођем с њим.
ОТЕЛО: Свој глас
подајте њој.
Небо нек сведок буде мој да то
не желим да бих глад утолио,
ил' да бих ишо наруку свом жару
и сопственоме свом задовољењу –
јер младе страсти мртве су у мене –
већ што бих хтео душом свом да њеној
жељи у сусрет изиђем; а небо
нек срца ваша добра сачува
од помисли да замашни и важни
подухват ваш, због тога што сам с њом,
пренебрегнут ће бити с моје стране.
Не, ако печат разблудног мекуштва
на моје моћи душевне и радне
лепршне икад ставе беспослице
крилатог Купидона, те нанесе
мрљу и квар мом послу разонода,
нека од шлема мог домаћице
направе лонац тад и нек се све
што ниског и што недостојног има
испречи против доброг гласа мог.
ДУЖД: Нек буде како сами решите,
било да иде ил' да остане.
Прешна је ствар, па одговор на њу
што пре се иште.
ПРВИ СЕНАТОР: Поћи вам ваља ноћас.
ОТЕЛО: Од свег срца.
ДУЖД: Овде у девет сутра ујутру
састаћемо се опет. Ви, Отело,
каквога свога официра овде
оставићете, да по њему вама
пошљемо налог свој, уз друге важне
и вредне пажње ствари које ће се
тицати вас.
ОТЕЛО: Свог заставника овде
оставио бих, ако изволите;
честит је човек, веран: њему стављам
у дужност да ми жену допрати
и да понесе све што светлост ваша
нађе за нужно да се пошље за мном.
ДУЖД: Нек тако буде. Свима лаку ноћ. (Брабанцију)
Ако врлина, цењени сињоре,
лепоте није лишена и склада,
леп више него црн ваш зет је тада.
ПРВИ СЕНАТОР: Ваљани Црнче, збогом! Поступај
са Дездемоном лепо.
БРАБАНЦИО: Пази, Црнче,
добро на њу, укол'ко.очи имаш:
свог оца она превари, па може
и тебе тако.
(Излазе Дужд, сенатори, службеници и други.)
ОТЕЛО: Кладим се у живот
на верност њену! Јаго честити,
ја, није друге, морам теби сад
Дездемону да предам: молим те
нек твоја жена око ње се нађе;
а кад се згодна пружи прилика,
доведи обе за мном. Хајд'мо сад,
Дездемона; преостаје ми само
час један да га с тобом утрошим
на љубав и на упутства и друге
световне ствари: времену и часу
морамо да се повинујемо.
(Одлазе Отело и Дездемона.)
РОДЕРИГО: Јаго!
ЈАГО: Шта велиш, срце племенито?
РОДЕРИГО: Шта мислиш: шта да урадим?
ЈАГО: Ну, па да пођеш у постељу и да спаваш.
РОДЕРИГО: Ја желим да се давим и давим, без краја и конца.
ЈАГО: Па лепо, урадиш ли тако, никако те више нећу волети. Их, ти блесави господичићу!
РОДЕРИГО: Блесаво је то кад човек живи да би се мучио; и пропис је да умремо кад је смрт наш исцелитељ.
ЈАГО: О, нискости! Ја већ двадесет и осам година посматрам овај свет, и све откад сам кадар да разликујем доброчинство
од неправде још ниједном нисам наишао на човека који би знао како себе ваља волети.
Ма ја бих пре свој људски лик дао за лице каквога мајмуна но што бих рекао да ћу се утопити за љубав некакве морске
кокошке.
РОДЕРИГО: Па шта да радим? Ја признајем да је стид‐но за мене што сам тако зацопан; али кад немам дара да то
изменим!
ЈАГО: Дара! Роткве стругане! Корен је у нама самима што смо овакви или онакви. Наше тело је наш врт, а наша воља вртар у
њему; те ако хоћемо да засадимо коприву или да засејемо салату, да расадимо исоп или да оплевимо мајчину душицу, да их
допунимо још којом врстом биљака или да смањимо њихов број за повише врста, или желимо да их запустимо до бесплодности
или вештачки нађубримо, ну, за све то лежи моћ и руководећа сила у нашој вољи. Кад на теразијама нашег бића не би било таса
разума да држи у равнотежи тас чулности, крв и нискост наше природе довели би нас до савршено бесмислених решења; али нама
је дат разум да расхлади наше махните нагоне, жаоке наше путености, необузданост наше похоте, а подврста и изданак ових
јесте, по мом мишљењу, и оно што ви зовете љубав.
РОДЕРИГО: То није могућно.
ЈАГО: То је ни мање ни више похота крви уз сагласност разума. Но, хајде, буди човек. Да се давиш! Дави мачиће и слепу
штенад, Ја сам се заклео да ти будем пријатељ и морам да признам да сам причвршћен уз твоју врсност концима што се не
кидају; а никад ти не бих могао бити боље наруци него сад. Натрпај новаца у своју кесу; крени се у ову војну; смотај
какву браду па њом преруши лице; велим ти, натрпај новаца у кесу. Није могућно да ће Дездемона дуго устрајати у својој
љубави према Црнцу ‐ натрпај новаца у кесу, а ни он у својој према њој. Плахо се она зачела у њој, па ћеш видети да ће
се на сличан начин и окончати; натрпај само новаца у кесу. Ови Црнци су превртљиве ћуди ‐ напуни кесу новцима: ‐ јело које
му је сад слађе од рогача биће му ускоро горко као пелен. Она се, будући млада, мора изменити: кад се засити његовога
тела, увидеће да се преварила у избору. Промена ће јој бити неопходна, неопходна, стога натрпај новаца у кесу. Ако баш
хоћеш по сваку цену да одеш у пакао, учини то на префињенији начин, а не дављењем. Створи колико год можеш новаца. Ако
лицемерна преподобност и слабашна заклетва између једног варварина скиталице и једне препредене Млечанке не буду
исувише тврд орах за моју довитљивост и за цео накот пакла, ти ћеш се наслађивати њоме; створи стога новаца. Мачку о реп са
дављењем! То је чисто‐начисто странпутица: боље настој да те обесе зато што си се дочепао насладе него да се утопиш, па
добијеш шипак.
РОДЕРИГО: А подухваташ ли се ти да јемчиш за моје изгледе, ако се будем ослонио на исход?
ЈАГО: Ја сам ти сигуран: иди ти, па створи новаца. Ја сам ти често говорио, а кажем ти ево опет и опет да мрзим Црнца:
моја ствар је уврежена у мом срцу; а ни твоја ствар није ништа мање основана. Дај да му се светимо здружени; ако му
набијеш рогове, себи ћеш тиме прибавити задовољство, а мени забаву. Има много чега у утроби времена што чека на
порођај. Удри пречицом; иди; и набави новаца. Сутра више о томе. Збогом.
РОДЕРИГО: Где да се нађемо сутра ујутру?
ЈАГО: У мом стану.
РОДЕРИГО: Бићу зарана код тебе.
ЈАГО: Путуј; збогом. И јесте ли чули, Родериго?
РОДЕРИГО: Шта велите?
ЈАГО: Ни речи више о дављењну, јесте ли чули?
РОДЕРИГО: Сад сам други човек: продаћу сву своју
земљу.
ЈАГО: Путујте; збогом! Подоста у кесу
новаца натрпајте.
(Родериго одлази.)
Тако ја
од свог будале вазда кесу градим;
јер само љагу знању свом стеченом
наносио бих кад бих дангубио
са ћускијама таквим, а да ту
не буде за ме забаве и ћара.
Црнца ја мрзим; круже гласови
да је у мојим душецима он
посао место мене обављао:
да л' је то тачно, не знам, али ја ћу
из подобнога подозрења самог
чинити као да је тачно то.
Он верује ми врло; утолико
повољније ће наћи тле у њему
оно што смислих. Касио је леп;
да видим сад: да место његово
уграбим ја; да двоструким подлаштвом
закитим ћеф свој; како, како? Чекај,
да видим: после неког времена
да слух Отелов џарнем како овај
превећ је присан с женом његовом:
и ликом, а и углађеношћу,
за подозрење он је погодан;
створен да жене мами у неверство.
Простодушан и отворен по срцу,
Црнац за сваког ко се часним прави
верује да је частан, те га човек
може без муке, као магарца,
да вуче за нос.
Заче се; ту је; ад и ноћ донеће
на божји дан то наказно зачеће.

ДРУГИ ЧИН

ПОЈАВА ПРВА

Пристанишни град на Кипру. Пољана близу кеја.

(Улазе Монтано и два племића.)

МОНТАНО: Да ли са рта што разазнајете
на мору?
ПРВИ ПЛЕМИЋ: Ништа баш: жестока бура;
не назирем међ пучином и небом
ниједно једро.
МОНТАНО: Ветар је на копну
урликао; и јачи налети
никада нису тресли наша здања;
ако је тако дивљао на мору,
зар има таквих храстових ребара
да се из жлебова не иставе
када планине руше се на њих?
О, шта ћемо о свему томе чути?
ДРУГИ ПЛЕМИЋ: Да се сва турска флота растурила.
Јер само станите на обалу,
сву запењену: талас искарани
ко да жестоко шиба облаке;
нарасло море, ветром узљуљано,
чудовишном и превисоком гривом
воду пут жарког пљуска Медведа
те страже вечно сталног пола гаси;
никад на гневним таласима нисам
овакав немир досад видео.
МОНТАНО: Ако се турска флота није негде,
у заклон исхајкана, сакрила,
потонула је онда, пошто овде
одржати се није могућно.
(Долази Трећи племић)
ТРЕЋИПЛЕМИЋ: Новости, момци! Рат јесвршен наш.
Турке је ова бура безнадна
млатнула тако да је њихове
планове све осакатила; један
млетачки врсни брод је видео
пропаст и олупине већег дела
њихове флоте.
МОНТАНО: Како? Доиста?
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ: Тај брод, Веронац, тек што је код нас
упловио у луку; а са њега
Отела Црнца ратоборнога
поручник, Касио Михаило,
искрцао се. Црнац лично, пак,
на пучини је и пут Кипра плови
са овлашћењем неограниченим.
МОНТАНО: Томе се збиља радујем; управљач
изврстан он је.
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ: Но тај Касио,
иако нам Је испоручио
радосну ову вест о штети турској,
види се ипак брижан и за спас
Црнчев се моли, јер је свирепа
и гадна бура њих раздвојила.
МОНТАНО: Небо и ја за његов молим спас;
јер сам под њиме служио и знам:
ко прави војник он заповеда.
Хајдемо према пучини, колико
да осмотримо боље приспели
тај брод, толико и да упутимо
погледе према врсноме Отелу
све до даљина где се погледу
не даје да од ваздушних модрина
океан разликује.
ТРЕЋИ ПЛЕМИЋ: Хајд'мо, хајд'мо;
јер на приспећа нова сваког трена
да рачунамо можемо.
(Улази Касио.)
КАСИО: Нека је хвала свим јунацима
на ратоборном овом острву
за поштовање одато Отелу!
О, нека би му против стихије
заштите небо дало, јер га ја
изгубих усред мора опаснога.
МОНТАНО: Је ли на добром броду?
КАСИО: Брод му је крепко грађен, а вешт крмар
управља њим, у послу опробан;
због тога смртно засићена нису
надања моја још, већ оздрављењу
у сусрет бодро иду.
(Споља се чује: "Брод! ‐ Брод! ‐ Брод!" Долази Гласник.)
КАСИО: Каква је бука то?
ГЛАСНИК: Сав град је пуст; на гребену крај мора
поврстан стоји свет и виче: "Брод!"
КАСИО: У мене нада уобличава се
да ће то бити заповедник наш.
(Чују се топови.)
ДРУГИ ПЛЕМИЋ: Топови ови пуцају за поздрав;
барем су, дакле, пријатељи наши.
КАСИО: Господине, потец'те, па нам тачно,
молим вас, јав'те ко је приспео.
ДРУГИ ПЛЕМИЋ: Хоћу. (Оде)
МОНТАНО: А је ли жењен, добри поручниче,
генерал наш?
КАСИО: Веома срећно чак:
девојку добио је која својом
врсношћу сваки опис, сваку славу,
ма кол'ко ова немерено била
преузношена, превазилази;
девојку што наткриљује потпунце
китњастост шупљу пера хвалоспевних
па, сва суштином заодевена
природе саме, оваплоћује
у себи свога творца без остатка.
(Враћа се Други племић)
Шта има? Ко је стиго?
ДРУГИ ПЛЕМИЋ: Неки Јаго,
заставник генералов.
КАСИО: То ће рећи
имати ретку срећу у брзини:
и сама бура, море разбешњено,
расцикан ветар, стене зашиљене
и спрудови пешчани ‐ подмукле
подводне издајице које скачу
пред кобилице невине ко брана ‐
сви они, ево, ко да за лепоту
имају осећања, ћуд су своју
порекли убитачну, па су дали
да мирно прође, весело и здраво,
Дездемона божанска.
МОНТАНО: Шта је она?
КАСИО: Заповедазаповеднику нашем
она о којој реч је била сад,
а храброме је Јагу поверена
да је доведе, који наде наше
брзином свога путовања амо
за пуних седам ноћи претече.
Штити Отела, Јове велики,
и моћним својим дахом сопственим
потпируј једра његова, да својим,
високим бродом благослов донесе
обали овој, да у наручју
Дездемонином смири љубављу
куцаје свога срца узбуркане,
да духовима нашим притуљеним
наново огња да, а Кипру свем
покој донесе.
(Долазе Дездемона, Емилија, Јаго, Родериго и пратиоци.)
О! Та погледајте,
благо је своје искрцао брод.
Коленасвоја, Кипрани, приклон'те!
Госпођо, да си здраво! Нек те небо
милошћу својом сву заокружи,
спреда, позади и са сваке стране!
ДЕЗДЕМОНА: Хвала вам, врли Касио. Шта знате
о мужу моме да ми кажете?
КАСИО: Стигао није још; и друго не знам
до да је здрав и да ће скоро доћи.
ДЕЗДЕМОНА: О, али стрепим! ‐ Шта вас растави?
КАСИО: Голема распра мора и небеса
раставила нас. Али чујте! Брод!
(Напољу узвици: "Брод! Брод!" Чују се топовеки пуцњи.)
ДРУГИ ПЛЕМИЋ: Тврђави поздрав шаљу. Биће да је
пријатељ неки.
КАСИО: Видите за вести.
(Племић одлази.)
Добро ми дошли, добри заставниче. (Емилији.)
Госпођо, добро дошли. Не замер'те,
мој добри Јаго, што ћу учтивост
протегнути: мој одгој крив је за то
што вид овако дрзак узима
љубазност моја.
(Пољуби је.)
ЈАГО: Кад би вам, сињоре,
усница својих дала онолико
колико мене својим језиком
не једном части, било би вам доста.
ДЕЗДЕМОНА: Авај! У ње и нема језика.
ЈАГО: Има га, богме, одвећ;
баш кад сам жељан сна то опажам.
Верујем да пред вама, госпођо,
мало у срце језик свој завуче
и бреца се у себи.
ЕМИЛИЈА: Нисам дала
за такав прекор много повода.
ЈАГО: Де, де већ! Суште иконе сте све
чим преко прага свог прекорачите,
а у салону свом клепетуше;
у кухињи сте мачке подивљале,
и преподобне када вређате,
ал' ђаволи кад неко вређа вЗс;
у свом газдинству лакрдијашите,
а газдујете тек у постељи.
ДЕЗДЕМОНА: О, стид те било, клеветниче!
ЈАГО: Не, Турчин био ако није тако:
ви устајете да се млатите;
лежете да се посла латите.
ЕМИЛИЈА: Сачувај Боже да ми похвалницу
напишеш ти!
ЈАГО: И боље да не пишем.
ДЕЗДЕМОНА: Када би моју похвалницу ти
имао да напишеш, шта би реко?
ЈАГО: О, племенита госпођо, на то
не гоните ме; кад не замерам,
ја нисам ништа.
ДЕЗДЕМОНА: Но, доста је било.
У пристаниште је ли пошб ко?
ЈАГО: Јесте, сињора.
ДЕЗДЕМОНА: У срцу нисам ведра, ал' настојим
да, правећи се таквом, заварам
то што у души носим. Дакле, хајде,
какву би мени похвалницу дао?
ЈАГО: Ту ми је на врх језика; ал' збиља
досетљивост се моја припила
уз теме моје ко што се уз косу
прилепи измет птичји; морао бих
с њом да ишчупам мозак свој и све:
ал' се на посо муза моја дала,
и ево њеног плода.
Кад жени Бог лепоте да и ума,
прва је ради употребе ту,
а други, зна се, и користи њу.
ДЕЗДЕМОНА: Похвала дивна! Али кад је ружна,
а умна?
ЈАГО: Кад је ружна, уз то умна,
нађе већ лепотана којем њена
ружноћа стоји као саливена.
ДЕЗДЕМОНА: Све грђе и све грђе.
ЕМИЛИЈА: Аликадје
лепа, а глупа?
ЈАГО: Нема лепе нигде
која је глупа, пошто глупост њој
помаже вазда да продужи сој.
ДЕЗДЕМОНА: Све су то стари глупави парадокси да се њима засмејавају тупоглавци по крчмама. Какву би онда бедну
похвалу имао за ону која је и ружна и глупа?
ЈАГО: Послове ружне обавља и умна,
а лепа ко и ружна а безумна.
ДЕЗДЕМОНА: Да тешкога незнања! Ти оној најгорој одајеш највећу похвалу. Но каквом би похвалом подарио жену уистину
достојну, жену за коју би се, по сили њених заслуга, подухватила да јемчи и сушта пакост?
ЈАГО: Која се, мада лепа, не надима
и не лапара, мада језик има,
која, ма кол'ко да не оскудева
у злату, ипак скромно се одева,
која обузда своју жељу, мада
рећи је власна: "Баш бих могла сада",
која свој гнев и увреду прогута,
ма кол'ко да је, пецнута и љута,
освету лако могла да оствари,
која толико умом господари
да неће дати главу бакалара
за реп од штуке, која има дара
да мисли а да мисао не ода,
која се, кад је гледају, не пода
жељи да главу за собом окрене,
таква је, ако има такве жене –
ДЕЗДЕМОНА: Но, каква?
ЈАГО: Потпуно зрела да будале доји
и суруткастог пива чаше броји.
ДЕЗДЕМОНА: Да сакатог ли и крајње немоћног зак‐ључка! Не тражи да те он учи, Емилија, иако ти је муж. Шта велите ви,
Касио? Је л' те да је он бестидан и распустан саветник?
КАСИО: Он говори простонародно; више ће вам се у њему допасти војник но учењак.
ЈАГО (за себе): Хвата је за руку; о, та вам је добра, дошаптавајте се; у ту танушну паучину уловићу ја муву тако велику
као што је Касио. О, да, осмејкуј се на њу, осмејкуј; спутаћу ја тебе твојом сопственом љубазношћу. Цела је истина то
што кажете, тако је, зацело. Ако таква шаљакања сљуште са вас поручнички чин, онда би вам боље било да нисте сваки час
љубили своја три прста, чиме ево сад опет веома спретно изигравате господина. Одлично; пољубљено ваљано! Изврсна
уљудности! Тако је, зацело. Гле, опет стављате прсте на усне? Волео бих, за вашу љубав, да су то клистири. (Чује се труба.)
Црнац! Познајем његову трубу. КАСИО: Збиља је тако.
ДЕЗДЕМОНА: Хајдемо му у сретање.
КАСИО: Гле! Ево га где долази.
(Улазе Отело и пратиоци.)
ОТЕЛО: О, ратниче мој лепи!
ДЕЗДЕМОНА: Премили
Отело мој!
ОТЕЛО: И усхићен сам ја
и исто тол'ко зачуђен што вас
пре себе овде затичем. О, ти
радости душе моје! Ако вазда
за буром такво наступа спокојство,
тад ветрови нек дувају док смрт
не прену из сна и нек трудна барка
на брегове се морске успиње
високе као Олимп, па се онда
у провалије гњура поново,
дубоке као што је према небу
пакао дубок! Када би ми сад
ваљало мрети, најсрећнији сада
био бих ја, јер зебем да је тако
потпуна срећа коју осећам
да будућа ми судба непозната
донети неће радост сличну овој.
ДЕЗДЕМОНА: Не дао Бог! Но нека би се срећа
и љубав наша умножавали
онако ко што умножавају се
и дани наши!
ОТЕЛО: Аминујте то,
преблаге вишње силе! Немам речи
да своју срећу искажем ваљано;
овде ми она застала; и одвећ
радости то је, и нек то, нек то
несугласица буде највећа (љуби је)
која ће икад срца да нам двоји.
ЈАГО (за себе): О! Струне су вам сада подешене
у ваљан склад, ал' чивије што творе
сагласје ово олабавићу,
тако ми мог поштења.
ОТЕЛО: Хајд'мо замку.
Новости, пријатељи: рат је наш
завршен већ, подавили се Турци.
Како су стари познаници моји
с острва овог? Тебе, душо слатка,
овде на Кипру жељно чекају;
на велику сам љубав ја наишо
овде међ њима. О, ти премила,
ја брбљам ко будала, просто сам
од среће своје подетињио.
Молим те, добри Јаго, спусти се
у залив, па ми пртљаг искрцај.
Доведи ми у замак команданта;
ваљан је човек он и заслужан је
врсношћу својом сваког уважења.
Хајдемо, Дездемона, и на Кипру
да си ми добродошла још једаред.
(Одлазе сви сем Јага и Родерига.)
ЈАГО: Иди одмах, па ме сачекај у луци. Ходи овамо. Ако је у тебе срчаности, а веле да и ниске душе, кад се заљубе, имају
у срцу благородних особина више но што им је то од рођења дато, онда ме послушај. Поручник вечерас пожарчи на стражарској
тераси: а пре свега морам да ти кажем то да је Дездемона просто заљубљена у њега.
РОДЕРИГО: У њега! Па то је немогућно.
ЈАГО: Стави свој прст овако, и пусти да поучим твоје срце. Не сметни са ума с каквом је жестином у први мах заволела
Црнца само због тога што се хвалисао. и причао јој баснословне лажи; па хоће ли га она вечито волети због блебетања? Немој
допустити да твоје опрезно срце помисли тако што. Њеним очима је потребно да се на нечему напасају; а какво је то
уживање за њу да гледа у ђавола? Кад крв отроми од чулних задовољења, онда, да се она поново подјари и да се утоли
њена нова глад, потребна је љупкост лица, сагласност година, отменост од рођења и лепота; све оно што Црнцу недостаје.
Елем, са недостатка овог нужног склада њена нежна осетљивост наћи ће се повређеном, она ће почети да осећа гађење,
обузеће је одвратност и мржња према Црнцу; већ и сама природа ће је томе поучити и нагнаће је да се реши на какав други
избор. Но, господине, ако ово допустимо, атакво је становиште посве вероватно и природно, ко је тај који би имао у том
погледу више изгледа на успех него ли Касио? Тај бкретни нитков који је савестан тек колико да стави на себе сасвим уљудан
и човечан изглед, како би што боље успео у својим прљавим и подмукло распусним склоностима? Ама, нико, ама, нико: то
је љигав и препреден нитков, човек који ишчепркава погодне прилике, и чије око изражава и одсликава преимућства, иако он
сам не представља никакво право преимућство; то вам је врашка хуља! Сем тога, та је хуља прикладна, млада и поседује
све оне особине за којима погледају будаласте и жутокљу‐не душе; заразно савршена хуља и то женско га је већ нашло.
РОДЕРИГО: Не могу да верујем то за њу; она има најбогоугоднија својства.
ЈАГО: Богоугодна, гле'те молим вас! Вино што га она пије исцеђено је из грожђа; да је она богоугодна, никада не би
заволела Црнца; ђаволску матер богоугодна! Зар ниси видео како му је дланом тапшала по руци? Зар ниси приметио?
РОДЕРИГО: Јесам, није да нисам; но то је била само учтивост.
ЈАГО: Похотљивост, тако ми ове руке! Исказница и увод мрачни у повест сладострашћа и прљавих мисли. Уснама су се тако
приближавали једно другоме да су им се дахови грлили. Гнусне мисли, Родериго! Кад таква узајамна присност на такав начин
приуготовља‐ва пут, очас се нађе под руком и она главна и врховна вежба, онај обједињавајући завршетак. Пих! Али пу‐
стите, господине, да вас ја водим: ја сам вас довео из Млетака. Будите ноћас на стражи; што се наређења тиче, ја то узимам
на себе: Касио вас не зна. Ја нећу бити далеко од вас: нађите неку прилику да Касија наљутите: било тиме што ћете говорити
прегласно, било тиме што ћете извргавати руглу његов начин одржавања запта; или којим вам драго другим начином који би
вам се у том тренутку показао погоднијим.
РОДЕРИГО: Добро.
ЈАГО: Он је, господине, прек и веома плах у љутњи, па ће дати Бог да вас удари: изазовите га да то уради; јер ја ћу баш
поводом тога подбости Кипране на побуну, која се неће изистински стишати све дотле док Касио не буде премештен. Тако
ћете пречицом доспети до испуњења својих жеља, које ћу ја упутити шта да учине, а тиме ће на најповољнији начин бити
уклоњена и сметња без чијег уклањања не бисмо могли да се надамо успеху.
РОДЕРИГО: Могнем ли тиме икако допринети да се дође до повољне згоде, учинићу то.
ЈАГО: Ја ти за то јемчим. Потражи ме што скорије код тврђаве: ја морам да однесем његове ствари са обале.
Збогом.
РОДЕРИГО: Збогом. (Оде)
ЈАГО: Да заљубљен је Касио у њу,
верујем чврсто; а да се и она
у њега загледала ‐ могућно је
и врло вероватно: Црнац је,
мада га ја не трпим, постојан,
пун љубави и племенит по души;
и да ће као врло мио муж
показати се спрам Дездемоне,
у то ја немам разлога да сумњам.
Ал' волим је и ја, не баш из страсне
пожуде неке ‐ мада бих на своју
примио душу тај големи грех ‐
већ једним делом да бих заситио
освету своју, јер подозревам
да је на одар мој ускакао
крепки тај Црнац, што кад помислим
утробу моју гризе као отров;
нити ће ишта моћи или смети
задовољења души да ми да,
све док се с њиме не изравнам ја:
жену за жену; или ако то
не успем, онда бар у тако страшну
љубомору да Црнца отерам
за какву разум нема мелема.
Да у том успем, ако истраје
у хајкању тај дроњак млетачки
што га на узди ради његове
насртљивости држим ловачке,
хоћу да имам Касија крај себе;
оцрнићу пред Црнцем Касија
што грђе умем, јер ме је за моју
капицу ноћну и од њега страх;
а Црнац ће ми још захвалити,
заволети ме и наградити
што магарцем га изврсним учиних
и што спокојство његово и мир
у савршено лудило обратих.
Овде је већ, ал' збркано је још:
шта стварно пише лупештву на челу,
показује се сасвим тек на делу.

ПОЈАВА ДРУГА

Улица.

(Улази Херолд са прогласом; за њим иде народ.)
ХЕРОЛД: Након што су сад стигле поуздане вести које јављају о потпуној пропасти турскога бродовља, наш племенити и врли
генерал Отело налази за угодно да се торжествовању ода свака жива душа; ко игром у колу, ко паљењем ватара, а свак се
предајући онаквом уживању или задовољству каквом га по навици срце вуче; јер, мимо ових благодетних вести, прославља се
овим и његово ступање у брак. Толико му је било у вољи да се објави. Све службене одаје су отворене и слободно је
пировати почев од сад, а то ће рећи од пет часова, па све док не избије једанаест. Нека небо благослови острво Кипар и нашег
племенитога генерала Отела! (Одлазе.)

ПОЈАВА ТРЕЋА

Предворје у тврђави.

(Улазе Отело, Дездемона, Касио и пратња.)

ОТЕЛО: Мотрите ви на стражу ове ноћи,
Касио драги: ваља себе саме
да поучимо где ћемо са чашћу
ставити тачку, како не би пиром
натпирен био разбор.
КАСИО: Јаго већ има за то упутства;
али, при свем том, мотрићу и ја.
ОТЕЛО: Јаго је честит врло. Лаку ноћ,
Михаило; а сутра с првом зором
дођите да се поразговарамо. (Дездемони.)
Хајдемо, душо драга; ваља снети
плодове кад је пазар обављен;
а ја и ви поделићемо ћар.
Лаку вам ноћ!
(Одлазе Отело, Дездемона и пратиоци. Улази Јаго.)
КАСИО: У добри час, Јаго; морамо на стражу.
ЈАГО: Још не, поручниче; па није избило десет. Наш генерал нас је отпустио тако рано из љубави према Дездемони, што не
треба да му замеримо; он још ни једну ноћ није проспавао с њом, а она је наслада и за Јупитера.
КАСИО: Она је више но изванредна жена.
ЈАГО: И жива ватра, ја стојим добар за њу.
КАСИО: Доиста је она створење пуно свежине и тананости.
ЈАГО: Па какво је око у ње! Просто као да одзвања у њему изазивање на преговоре.
КАСИО: Замамљиво око; па ипак, рекао бих, веома чедно.
ЈАГО: А кад проговори, зар није то као знак узбуне за љубав?
КАСИО: Збиља је она савршенство.
ЈАГО: Но, благо њиховим покривачима! Хајдемоте, поручниче, има вам у мене купица вина, а напољу је неколико
кипарских бећара који не би били с раскида да испразне по коју у здравље црнога Отела.
КАСИО: Не вечерас, добри Јаго: злосрећне сам и збиља недорасле главе за пиће; волео бих од свег срца да је учтивост изумела
какав другојачи начин за увесеља‐
вање.
ЈАГО: О, па то су наши пријатељи; један пехар само: ја ћу пити за вас.
КАСИО: Попио сам цигло један пехар вечерас, и то ваљано разблажен, па гле каквога преображења: зле сам среће код те
неотпорности, па не смем да оптеретим своју слабост чашом више.
ЈАГО: Којешта, човече! Па ово је ноћ за пировање; бећари то желе.
КАСИО: Где су они?
ЈАГО: Овде иза врата; молим вас, позовите их овамо.
КАСИО: Нека буде; само ми се то не допада. (Оде)
ЈАГО: Успем ли да у њега углавим,
уз оно што вечерас попи већ,
само још једну чашу, биће он
свадљив толико тада и насртљив
колико моје младе госпе пас.
Но, Родериго, моја луда дерна,
чија се љубав већ у наличје
сопствено своје преобратила,
сасу у себе ову ноћ у част
Дездемонину замашне крчаге;
а мораће на стражу. Три младића,
три надувена племића са Кипра ‐
који на неком одстојању држе
опрезно своју част, а сој су прави
острва овог ратоборнога ‐
угрејао сам прописно вечерас
купама млазним, а и они ће
бити на стражи. Но, сад усред тог
пиЈаног крда имам још да гурнем
Касија нашег па да нечим он
увреди ово острво. Ал' ево
поново њега. Ако наум мој
последицама буде потврђен,
пловиће чун мој слободно и лако,
ветром и струјом ношен подједнако.
(Враћа се Касио, а за њим долазе Монтано и Племићи. Прате их слуге с вином.)
КАСИО: Ови су се, тако ми Бога, већ напили.
МОНТАНО: Само малчице, душе ми; не звао се ја војник ако је пребацило пола литре.
ЈАГО: Вина, хеј!
Нек звецкају чашице, цин‐цин; нек звецкају чашице, цин; војник је човек тек, а педаљ наш је век; па терајмо клином клин.
Вина, момци!
КАСИО: Тако ми Бога, изврсна песма.
ЈАГО: Научио сам је у Енглеској; а с муком ћеш где наћи веће смукове но тамо. Шта су вам тамо неки Данци и тамо неки
Немци и тамо нека набеђена тетурала Холанђани ‐ деде, пиј! ‐ ништа они нису према Енглезима.
КАСИО: Зар су ти ваши Енглези такви стручњаци на пићу?
ЈАГО: Ама, свалиће вам Енглез без по муке под сто вашег Данца мртва пијана; ни ознојити се неће, а срушиће тамо некога
вашег Швабу; а вашега тамо Холандеза удесиће да повраћа пре но што се честито и напуни наредна чаша.
КАСИО: У здравље нашега генерала!
МОНТАНО: Гласам за, поручниче; и одајем вам признање.
ЈАГО: О, слатка Енглеска!
Чакшире своје свега круну плати
краљ Стефан, велмож и по, захте пак
да кројач њему читав марјаш врати
и назва њега гуликожом чак.
Ал' он је био крупна звер, бадава!
А ти си ситна риба, брајко мој;
и пошто раскош земљу уништава,
баци на плећа стари ћурак свој. Вина, хеј!
КАСИО: Е, ова је песма још финија од оне.
ЈАГО: Хоћете ли да је чујете још једном?
КАСИО: Не; јер држим да је недостојан свога места ко тако штогод чини. Но, Бог је изнад свију; а има душа које треба да
буду спасене и душа које не треба да буду спасене.
ЈАГО: Тачно, добри поручниче.
КАСИО: Што се мене тиче ‐ не буди на укор генералу нити икојему врсноме човеку ‐ ја се надам да ћу бити спасен.
ЈАГО: И ја се надам, поручниче.
КАСИО: Да, али с вашим допуштењем, не пре мене; поручник има да буде спасен пре заставника. Али доста о томе; хајдемо
на посао. Бог нам опростио грехе! Господо, осврнимо се за послом. Немојте ви, господо, мислити да сам ја пијан: ово је
мој заставник; ово је моја десна рука, а ово је моја лева рука. Овог пута ја нисам пијан; ја могу довољно добро да
стојим и довољно добро да говорим.
СВИ: Савршено добро.
КАСИО: Ама баш веома добро; немојте мислити да сам пијан. (Оде)
МОНТАНО: На терасу, сињори; хајдемо да сменимо стражу.
ЈАГО: Видесте овог момка што сад оде;
ко војник он би поред Цезара
могао стати и предводити;
а видели сте ману његову;
равнодневицу савршену чине
у њега преимућства његова
и ова мана: нит' је које веће,
нити је мање; штета је за њега.
Бојим се да у који злехуд час
слабости такве не донесе потрес
острву овом поверење што га
Отело гаји према њему.
МОНТАНО: Јели
чешће он такав?
ЈАГО: То је вазда у њ
увод у сан: а кад му пиће љуљку
не зањише, он кадар је да бди
док двапут сат не одшета свој круг.
МОНТАНО: Добро би било да се стави то
до знања генералу. Можда он
не види то, ил' цени по доброти
својега срца преимућства што се
виде на Касију, превиђајући
што је на њему зло. Зар није тако?
(Улази Родериго.)
ЈАГО (овоме тихо): Но, Родериго, шта је?
За поручником брже, молим вас! (Родериго оде.)
МОНТАНО: Жалост је грдна што се племенити
одважи Црнац да на место такво
ко што је место помоћника свог
стави човека са накалемљеном
болешћу овом; било би поштено
рећи овако Црнцу.
ЈАГО: Ни за ово
острво лепо ја то не учиних:
ја много волим Касија и много
дао бих кад бих могао у њега
ту болест да исцелим. Али чујте!
Ко виче то?
(Напољу узвици: "Помагај! У помоћ!")
КАСИО: Ниткове! хуљо!
МОНТАНО: Штаје, поручниче?
Шта је то било?
КАСИО: Да ме уштва једна
дужности поучава!
У боцу ћу плетену набити
ту хуљу батинама.
РОДЕРИГО: Батинама!
КАСИО: Још брбљаш ту, ниткове!
(Туче Родерига.)
МОНТАНО: Поручниче,
немојте! Руку, молим вас, задрж'те.
КАСИО: Да сте ме с миром пустили, сињоре,
док нисам и вас мазнуо по ћупи.
МОНТАНО: Та ман'те; ви сте пијани.
КАСИО: Ја пијан!
(Потржу мачеве и туку се.)
ЈАГО (тихо Родеригу): Потеци, кажем! Трчи, па
узбуну дижи!
(Родериго оде.)
Поручниче добри,
немојте! Ама, забога, сињори!
У помоћ, хеј! Сињоре! Поручниче!
Сињор Монтано! Господо, помоз'те!
У добри час баш збиља страже ево!
(Звоне звона.)
Ко то у звона удара? Диабло!
У тврђави ће сви поскакати.
За име Бога, поручниче, стан'те!
Навући ћете вечну бруку на се.
(Враћа се Отело с пратњом.)
ОТЕЛО: Шта је то ту?
МОНТАНО: Из мене, Христа ми,
потоком лије крв; на смрт сам рањен.
ОТЕЛО: Не даље, ком је живот мио!
ЈАГО: Хеј, поручниче, стан'те! Господо!
Сињор Монтано! Зар је потпуно
мртво у вама осећање где сте
и шта је дужност ваша? Станите!
Почујте, ваш генерал говори;
застидите се, престаните већ!
ОТЕЛО: Па шта је, хеј! Одакле дотле дође?
Да л' Турци постадосмо, те чинимо
самима себи оно што небеса
Отоманима не допуштају?
Варварску кавгу ту обуставите,
тако вам стида хришћанског; ко први
макне да сечом бес искали свој,
том глава није скупа; погинуће
чим само мрдне. Страшну звоњаву
слушајте ову! Њоме поплашено,
одметнуће се острво од реда.
Шта је посреди било, господо?
Честити Јаго, ти, што смртно тужан
посматраш ово, реци: ко то поче?
У име твоје љубави то тражим.
ЈАГО: Ја не знам; сви ко пријатељи прави
још малочас, још све до овог трена
чаврљали смо спокојно и лепо
онако ко што, свлачећи се, чине
младенци кад се спремају да легну;
а онда, сад баш ‐ као да је нека
планета људе ума лишила
мачеве потргоше насрћући
на груди један другом с душманском
острвљеношћу. Ја да кажем не знам
почетак овој свађи осорној,
и камо да у каквом боју славном
изгубих ноге што ме донеше
да и ја будем учесник у овом.
ОТЕЛО: Шта вас је то, Михаило, навело да се заборавите оволико?
КАСИО: Опростите ми, молим вас; не могу ништа да кажем.
ОТЕЛО: Достојни Монтано,
ви за пристојност знате; свет познаје
младићку вашу смирену озбиљност
и имену се вашем с усана
строгих и врло умних одаје
велика хвала: шта вас је навело
да глас свој тако пренебрегнете
и страћите то мишљење о вама,
драгоцено толико, па га дате
у замену за име некаквог
ноћног букача? То ми одговор'те.
МОНТАНО: Врсни Отело, опасно сам рањен;
Јаго, ваш часник, може да вам каже –
а ја ћу за толико да оћутим,
јер има нешто што ме вређа сад –
може вам рећи све што знам и ја;
а ја пак не знам да сам ноћас ишта
учинио ил' реко неумесно,
сем ако није преступ каткада
имати према себи сажаљења,
и ако није порок бранити се
кад насиље се окоми на нас.
ОТЕЛО: Тако ми неба, сад већ почиње
вођама мојим безопаснијим
да моја крв заповеда, а страст,
замрачујући суд мој разборити,
настоји да ми пут показује.
Макнем ли само, или само овом
измахнем руком, најбољи од вас
под укором ће срушити се мојим.
Како до ове гнусне гужве дође
хоћу да знам, и ко је започе;
и онај ко се крив у томе нађе,
па био са мном свезан и рођењем,
угледати ме више неће. Шта!
Зар да се свађа лична, домаћа,
у војничкоме утврђењу зачне,
обесном ионако, а где страх
превршио је срца становништву,
и то још ноћу, и то у палати
где стражари се над сигурношћу!
Па то је ужас. Јаго, ко то поче?
МОНТАНО: Било да умањиш ил' увеличаш
истину, или службом везан, или
из пристраснога пријатељства, онда
војник ти ниси.
ЈАГО: Тичеш ме у живац;
пре бих из уста језик ишчупао
но што бих дао да Михаилу
Касију он нанесе увреду;
но ја настојим да се убедим
како се њега неће коснути
што ћу да кажем истину. Овако
ствар, генерале, стоји. Били смо
ја и Монтано баш у разговору
кад неки момак, вичући за помоћ,
улете, а за њиме утрча
Касио с мачем тргнутим да овог
посече њим. Господине, баш тад
Касију овај племић приступи
и замоли га да се стиша; ја пак
појурих оног што је викао,
да не би виком, ко што се и збило,
унео страх у тврђаву; но он,
прехитрих ногу, претече мој смер,
те се ја вратих утолико пре
што чух звек мачева и ударце
и такве псовке с Касијевих уста
какве још никад до вечерас нисам
ни замислити мого. Кад се вратих ‐
јер то је кратко трајало ‐ ја нађох
једног и другог како, састављени,
наваљују и боду се међ собом,
онако исто ко што су и онда
чинили када их растависте ви.
Више о томе рећи не знам: али
људи су људи; чак и најбољи
забораве се каткад: мада га је
Касио малко и увредио,
ко што се у љутини удари
и онај ком се свако добро жели,
ипак ја држим да је свакако
Касију онај што је утекао
нанео неку гадну увреду
која се не да поднети.
ОТЕЛО: Ја знам
да твоја љубав и поштење, Јаго,
настоје ову ствар да умање,
по Касија је лакшом чинећи.
Ја тебе волим, Касио, ал' ти
поручник мој од данас ниси више.
(Улази Дездемона са свитом.)
Погле! И моју љубав племениту
из постеље су дигли.
(Касију.) Ти ћеш бити
за пример другим.
ДЕЗДЕМОНА: Шта је било то?
ОТЕЛО: Сад је већ све у реду, мила; хајдмо
да починемо. Ја ћу лично бити,
сињоре, лекарвашим ранама.
Одведите га.
(Одводе Монтана.)
Ти, Јаго, целу тврђаву осмотри
с пажњом и смири оне које бој тај
узбуни гнусни. Па, Дездемона,
хајдемо; судба војничка је та:
из сна те тргне нека туча зла.
(Оду сви сем Јага и Касија.)
ЈАГО: Шта! Да нисте рањени, поручниче?
КАСИО: Да, неизлечиво.
ЈАГО: Ама, да не да Бог.
КАСИО: Добар глас, добар глас, добар глас! О, изгубио сам свој добар глас! Изгубио сам бесмртни део себе, а остало је
само оно што је животињско. Мој добар глас, Јаго, мој добар глас!
ЈАГО: Не био частан човек ако нисам помислио да сте задобили какву рану на телу; таква повреда је већа од повреде због
ране на гласу; добар глас је беспослица и савршена опсенарска измишљотина; до њега се често долази без заслуга, а губи се
незаслужено; нипошто ви нисте изгубили свој добар глас, сем ако сте изгубили веру да га имате. Којешта, човече! Има начина
да се генерал поново придобије; одбацила вас је сад само његова зловоља, та казна је дошла више из тактике но из мржње;
баш онако као што би се изударао невин пас да би се задао страх охолом лаву. Припадните к њему с молбом, и он је ваш.
КАСИО: Пре бих га умолио да ме презре но што бих дозволио да тако доброг команданта обмањује оваква ништавна и
несмотрена пијаница од официра. Напити се! И блебетати као папагај! И свађати се, ребрити се, псовати, и високопарно
расправљати с нечијом властитом сенком! О, ти у вину потуљени душе невидљиви! Ако немаш имена по којем би се познао,
дај да те назовемо сатаном!
ЈАГО: Ко је био онај којега сте прогонили мачем? Шта вам је учинио?
КАСИО: Не знам.
ЈАГО: Је ли могућно?
КАСИО: Сећам се пуно чега, али ничега јасно; сећам се свађе, али се никако не сећам због чега. О, Господе! Да људи
уносе непријатеља у уста, да би им украо мозак; да весељем, уживањем, пировањем, пљескањем претварамо себе у
животиње!
ЈАГО: Но ви сте сад опет сасвим добро; како сте се тако повратили?
КАСИО: Ђаволу пијанства било је у вољи да уступи место демону јарости; један недостатак ставља ми пред очи други, како
бих искрено презрео себе.
ЈАГО: Де, де, ви сте исувише строг моралист. С обзиром на време, место и прилике у овој земљи, ја бих од свег срца желео да
се то није догодило, но пошто је тако како је, поправите то себи на корист.
КАСИО: Ја му заиштем да ми опет да моје место, а он ме назове пијаницом! Па да имам онолико уста колико их има
хидра, такав одговор би их запушио све! Бити овога тренутка разумно створење, па очас постати бу‐дала, а одмах потом и
животиња! О, чуда! Свака прекобројна чаша је проклетство, а што је у њој то је демон. ЈАГО: Де, де; ваљано вино је
добро домаће створењце ако се употреби као што треба; да ми га више нисте кудили. Но, добри поручниче, ја мислим да ви
верујете да вас ја волим.
КАСИО: Проверио сам то добро, господине. Напио сам се!
ЈАГО: И ви као и ма који живи створ можете понекад да се напијете, човече. Рећи ћу вам шта ваља да чините. Жена нашега
генерала сад је генерал: могу да кажем то стога што се он сав посветио и предао уочавању, загледању и одгонетању
сваког делића на њој и свих њених дражи: отворено јој се исповедите; навалите на њу молбом; она ће помоћи да опет
добијете своје место. Она је тако приступачна, тако питома, тако предусретљива, тако благословене ћуди да ће у својој
доброти сматрати за грех ако не би дала више но што јој је и тражено. Заиштите од ње да залеми тај напукли зглоб између вас
и њенога мужа; и ево ћу у опкладу ставити све што имам за ма какву залогу вредну тога имена да ће ова пукотина на
вашој љубави цветати унапредак боље још но пре.
КАСИО: Ваш савет је добар.
ЈАГО: Уверавам вас да је он то по искреној љубави и са поштеном жељом за ваше добро.
КАСИО: Верујем од срца; и сутра рано замолићу врлу Дездемону да се заузме за мене. Бићу у очајању због своје судбине
ако ме и овде остави на цедилу.
ЈАГО: У праву сте. Лаку ноћ, поручниче; ја морам на стражу.
КАСИО: Лаку ноћ, честити Јаго! (Оде)
ЈАГО: Па где је тај што може да ми каже
даиграм хуљу? Кад је савет мој
искрен и частан, близу памети,
и кад се путем тим зацело може
да придобије Црнац поново?
Јер ништа лакше но Дездемону,
том склону већ, приволети на сваку
исправну молбу; плодоносном је
саздана она попут стихија
необузданих. А и ником лакше
но њој да Црнца приволи на што,
па ма то било и да се одрече
крштења свог и свију печата
и свих симбола којима се даје
за грехе разрешница, јер је он
душом за њену љубав тол'ко спутан
да може она према ћуди својој
да твори и да раствара, да чини
све чем је склона, према томе већ
кол'ко ће Богу, млакоме на делу,
забавни бити њени прохтеви.
Па тад по чему да сам хуља ја
кад саветујем Касију тај пут
што поклапа се с добром његовим
и правце њему води? О, паклена
божанствености! Када куси желе
на неког грехе најцрње да свале,
они му њих тад у божанском руху
прикажу прво, ко што ја сад чиним;
и док се ова честита будала
лепила буде уз Дездемону
не би ли она поправила зло
које га снађе, и док она крепко
залагала се буде за њ код Црнца,
у његов слух ћу кужну заразу
сасути: како она зато тражи
повратак његов да би заситила
пожуду плотску, те укол'ко већма
буде се, добра његовога ради,
упела она, утолико више
копнеће вера Црнчева у њу.
Тако ћу ја обратити у смолу
врлину њену, а од сопствене
доброте њене мрежу сплести да их
полови све.
(Улази Родериго.)
Па, шта је, Родериго?
РОДЕРИГО: То да ја овде учествујем у хајци не као пас који истерује лов већ као онај који само има да лаје. Паре сам
безмало све спљискао; ноћас сам излеман да већ не може бити боље; а рекао бих да ће конац бити тај што ће ми све муке
бити плаћене само позамашним искуством; те ћу тако поћи натраг у Млетке без преби‐јене паре у цепу, а са малчице више
памети.
ЈАГО: О, убог ли је онај који је
стрпљења лишен! Да л' се нека рана
друкчије лечи него постепено?
У своме послу ми се, ко што знаш,
служимо умом, не чаролијама,
а ум је људски подложан, међутим,
времену спором. Зар не иде ствар
као што ваља? Касио те туко,
а ти си њему дао пут, по цену
сићушне ове озледе. Иако
на сунцу штошта дивно напредује,
сазрева ипак брже онај плод
који процвета пре: замало још
претрпи се. Већ јутро, цркве ми;
у послу и весељу време лети.
Склони се сад; на коначиште иди:
ма иди кад ти кажем.
(Родериго оде.) Ваља две
свршити ствари: прво да код своје
госпође моја жена пробуди
за Касија наклоност; ставићу јој
на срце то;
међутим Црнца некуд ћу одвести
и вратити се с њим кад Касио
његову жену буде преклињао:
то је пут: кад се плану без жустрине,
прибрано приђе, он се не расплине. (Оде)

ТРЕЋИ ЧИН

ПОЈАВА ПРВА

Кипар. Пред замком

(Улазе Касио и неколико свирача.)

КАСИО: Свирајте ту, наградићу вам труд;
нек буде нешто краће; потом пак
викните: "Добро јутро, генерале!"
(Свира музика. Улази Будала.)
БУДАЛА: Па, мајстори, јесу ли те ваше направе дошле из Напуља, кад тако иду уз нос?
ПРВИ СВИРАЧ: Како то, како то, господине?
БУДАЛА: Јесу ли те справе, молим вас, дуваљке?
ПРВИ СВИРАЧ: Па дабоме, господине, јесу.
БУДАЛА: А! Отуд и јесу под репом.
ПРВИ СВИРАЧ: Под каквим репом, господине?
БУДАЛА: Па такве су вам, богме, господине, неке дуваљке које ја знам. Него, мајстори, ево вам пара; генералу се
толико допада ваша свирка да преклиње да њом више, тако вам љубави, не правите галаму.
ПРВИ СВИРАЧ: Добро, господине, нећемо.
БУДАЛА: Ако би било неке свирке у вас која је нечујна, онда распалите опет; но за свирку, штоно реч, чујну, генерал много
не мари.
ПРВИ СВИРАЧ: Такве немамо, господине.
БУДАЛА: Онда у јанџик с вашим дудуцима, јер хоћу да сам подаље. Губите се; расплините се у ваздуху; кидајте! (Свирачи
оду.)
КАСИО: Чујеш ли ме, честити пријане?
БУДАЛА: Не, честити пријан вас не чује; чујем вас ја.
КАСИО: Мани се цепидлачења, молим те. Узми ову маленкост, овај златни новчић. Па ако је устала она госпа што двори
генералову жену, реци јој да је некакав Касио моли да буде љубазна и дође на коју реч разговора: хоћеш ли да ми учиниш
то?
БУДАЛА: Она је на ногама, господине; па ако хтедне да потруди своје ноге па да дође овамо, ја ћу је, ни узми ни
остави, обавестити.
КАСИО: Учини то, добри мој пријане.
(Будала изађе.)
Дела, мој добри пријане.
(Улази Јаго.)
Гле, Јаго! У добри час!
ЈАГО: Ви нисте вероватно
ни легали?
КАСИО: Па, нисам;
свануло беше кад се растадосмо.
Дрзнух се, Јаго, да по вашу жену
пошаљем сад; замолио бих њу
нек поради да мене прими врла
Дездемона.
ЈАГО: Још овај час ћу њу
послати вама; ја ћу пак да смислим
нешто да Црнца уклоним са пута,
те да се посб ваш и разговор
слободније изведе.
КАСИО: Захваљујем вам понизно на томе. (Јаго оде.)
Још Фирентинца тако честитог
и тако доброг нисам сусрео. (Улази Емилија.)
ЕМИЛИЈА: Добро вам јутро, добри поручниче:
недаћа ваша дира ме веома;
ал' ускоро ће добро бити све.
Већ је генерал разговарао
о том са својом женом, па се она
заузимала усрдно за вас:
на шта јој Црнац рече да на Кипру
ужива човек којег ранисте
велики глас и велику наклоност,
па да га већ и здрави разум гони
да одстрани вас; ал' уверава
како вас воли, па је та наклоност
довољна сама као молилац
да вас при првој згодној прилици
поново прими.
КАСИО: Ипак, преклињем вас
да ми, укол'ко нађете за згодно,
и уколико то је могућно
уприличите часак повољан
да насамо се поразговарам с Дездемоном.
ЕМИЛИЈА: Унутра хај'те, молим:
упутићу вас тамо где ћете
моћи без журбе да исповедите
слободно све што имате на души.
КАСИО: На томе сам вам захвалан веома.

ПОЈАВА ДРУГА

Одаја у замку.

(Улазе Отело, Јаго, и племићи.)

ОТЕЛО: Пилоту, Јаго, ова писма дај
и реци нека изручи сенату
оданост моју; сада поћи ћу
да утврђеНза обиђем; по мене
онамо дођи.
ЈАГО: Биће учињено,
мој добри господару.
ОТЕЛО: Хоћемо ли
да погледамо шанчеве, сињори?
ПЛЕМИЋИ: Куд ваша милост каже. (Одлазе.)

ПОЈАВА ТРЕЋА

Пред замком.

(Улазе Дездемона, Касио и Емилија.)

ДЕЗДЕМОНА: Уверен буди, добри Касио:
сву ћу вештину употребити
у твоју корист.
ЕМИЛИЈА: И учин'те тако.
госпођо добра: јер уверавам вас
да уцвељен је муж мој као да је
погођен тиме сам.
ДЕЗДЕМОНА: О, он је честит човек! Будите,
Касио, уверени да ћу ја
постићи да се старо пријатељство
између вас и мога мужа врати.
КАСИО: Госпођо добра, макар шта да буде
од Касија Михаила, он вазда
биће ваш слуга одани.
ДЕЗДЕМОНА: Ја знам то;
захваљујем вам. Мужа мога ви
волите; ви га знате одавно;
и уверени будите да неће
трајати дуже његова хладноћа
него колико њему обзири
уздржљивост налажу.
КАСИО: Да, ал' могу,
госпођо, ови обзири ил' тако
да продуже се, ил' да таворе
на тако танкој, водњикавој храни,
ил' да се тако према приликама
намноже да на моје услуге
и моју љубав, пошто нисам ту,
и пошто ми је место попуњено,
генерал и заборави.
ДЕЗДЕМОНА: Од тога
нека те није страх; пред Емилијом
за место, ево, јемчим теби ја.
Уверен буди, кад на пријатељство
заклетву дам, ја реч одржим своју
до последњега слова; муж мој неће
имати мира; скротићу га бдењем;
говорићу му док га не доведем
до нестрпљења; брачну постељу
у школу ћу му преобратити;
а трпезу ћу да му претворим
у клецало за исповедање;
у сваки његов чин и посао
молбу ћу да уплетем Касијеву.
Весео стога буди, Касио;
вољан је пре твој заступник да умре
но твоју ствар да пусти.
(Улазе Отело и, мало даље, Јаго.)
ЕМИЛИЈА: Госпођо, ево мога господара.
КАСИО: Госпођо, ја се праштам.
ДЕЗДЕМОНА: Што? Стан'те да ме чујете.
КАСИО: Госпођо, не сад; зло ми је на души,
тако да већ послужити не могу
ни самом себи.
ДЕЗДЕМОНА: Па лепо, чин'те како вам се свиди.
(Касио оде.)
ЈАГО: Ха! То ми се не свиђа.
ОТЕЛО: Шта си реко?
ЈАГО: Ништа, сињоре: или ако јесам ‐
тад не знам шта.
ОТЕЛО: Је л' оно Касио
оде од моје жене?
ЈАГО: Касио?
Зацело не, сињоре; не верујем
да би се он искрадао ко кривац
кад нас је видо.
ОТЕЛО: Све бих рекао
да је то био он, и нико други.
ДЕЗДЕМОНА: Како си, мужу мој?
Баш сад је овде разговарао
молилац један са мном, очајан
што је у вашу пао немилост.
ОТЕЛО: Ко би то мого бити?
ДЕЗДЕМОНА: Па Касио, ваш поручник. О, мужу
премили, ако љупкости у мене
ил' снаге има да вам срце дирнем,
помирите се с њим још овог часа;
јер ако није пуком заблудом
и нехотице он у грешку пао,
и ако није вама одан он
свим својим срцем, онда ја не умем
да распознајем лице честито.
Позови њега натраг, молим те.
ОТЕЛО: Је л' он то сад одавде отишао?
ДЕЗДЕМОНА: О, да; и тако скрхан
да део јада са мном остави,
да патим с њим и ја. Позови га,
љубави моја, натраг.
ОТЕЛО: Сада не,
Дездемона, срдашце; други пут.
ДЕЗДЕМОНА: Ал' ускоро?
ОТЕЛО: За вашу љубав, мила,
што могнем пре.
ДЕЗДЕМОНА: За обеда вечерас?
ОТЕЛО: Не, не вечерас.
ДЕЗДЕМОНА: Тад о ручку сутра?
ОТЕЛО: Не ручам сутра дома; састанак
имам у замку с капетанима.
ДЕЗДЕМОНА: Тад сутра на ноћ; или у четвртак
ујутру, ил' у подне, или с ноћи;
или у среду ујутру: одреди,
молим те, час, ал' преко дана три
нека се то не протегне: јер он се
истински каје; а и преступ његов
није, по нашем здравом суђењу,
баш таква грешка да би вредна била
укора макар и у четир ока –
изузев што у рату, како кажу,
морају и најврснији ко пример
да послуже. Па кад да дође, дакле?
Реци, Отело: питам се у души
шта би то било што бисте ми ви
затражили, а ја вам то одрекла,
ил' се толико предомишљала.
О! Па зар Касио Михаило,
који је с вама мени долазио
кад сте на моје срце јуришали
и који не једаред, кад бих ја
говорила о вама с покудом,
у заштиту вас узе, зар да он
до свога места с тол'ко муке дође!
Верујте, ја бих обавила више.
ОТЕЛО: Молим те, даље не говори; нека
дође кад хоће; ништа теби ја
одрећи нећу.
ДЕЗДЕМОНА: Па и није то
некаква милост; то је исто као кад бих
вас ја замолила да своје
рукавице навучете, ил' кад бих
тражила да се храните ваљано,
ил' да се добро утоплите, или
када бих на вас наваљивала
да себи што на корист учините;
не, када будем молбом својом хтела
да вашу љубав збиља испитам,
тад ћу за нешто теже да вас молим,
страшније нешто и што захтева
голему муку да се испуни.
ОТЕЛО: Ништа ти нећу одбити; а сад
ти моју молбу, молим те, услиши,
па ме за тренут сама остави.
ДЕЗДЕМОНА: Зар да одречем? Не: па збогом остај,
мој господару.
ОТЕЛО: Збогом да си ми,
Дездемона; замало доћи ћу ти.
ДЕЗДЕМОНА: Хајдемо, Емилија. Будите
онакви како налаже вам ћуд;
ма какви били, слушаћу вас ја.
(Одлази с Емилијом.)
ОТЕЛО: Сироче изванредно! Нек ми душу
пакао прождре, али волим те!
А не будем ли волео те кад,
хаос је ту већ.
ЈАГО: Сињоре врли мој.
ОТЕЛО: Шта кажеш, Јаго?
ЈАГО: Када сте љубав моје госпође
и њену руку придобијали,
је л' тада Касио Михаило
за љубав вашу знао?
ОТЕЛО: Од почетка
па све до краја знао је: што питаш?
ЈАГО: Тек једну мисао да намирим;
иначе ништа рђаво.
ОТЕЛО: А какву
мисао, Јаго?
ЈАГО: Нисам мислио
да се он с њом познавао.
ОТЕЛО: О, јесте;
и врло често посредник нам био.
ЈАГО: Зацело!
ОТЕЛО: Зацело! Да, зацело; видиш ли
у томе што? Зар није честит он?
ЈАГО: Честит, сињоре?
ОТЕЛО: Честит! Јесте, честит.
ЈАГО: Колико знам.
ОТЕЛО: Шта мислиш ти?
ЈАГО: Шта мислим, господару?
ОТЕЛО: Шта мислим, господару! Неба ми,
он је мој одјек.
Ко да у мисли крије некакво
чудовиште и одвећ наказно
да би се смело с њим на видело.
Ти нешто мислиш: сад баш чух где кажеш
да ти се то не свиђа, када оно
од моје жене оде Касио;
шта ти се то не свиђа? А кад рекох
да је у цео ток љубави моје
посвећен, ти тад узвикну "Зацело!"
И обрве си тако набрао
и још их тако накострешио
ко да си неку страшну замисао
у мозак закључао. Па покажи,
ако ме волиш, своју мисао.
ЈАГО: Ви знате да вас волим, господару.
ОТЕЛО: Ја мислим да ме волиш; и јер знам
да си у души част и љубав сама
и да ти преко усне реч не пређе
док ниси добро одмерио њу,
баш стога ме још више плаши твоје
овакво замуцкивање; јер то су
већ смицалице уобичајене
у хуља и ниткова лицемерних
и неисправних, али у чистунца
те ствари значе доставу скривену,
која се да на посао у срцу
немоћном да господари над страшћу.
ЈАГО: Заклети смем се како држим да је
Касио частан.
ОТЕЛО: Ја то исто мислим.
ЈАГО: Људи би оно што изгледају
требало и да буду; ил' да оно
што нису не изгледају!
ОТЕЛО: Зацело,
треба да буду што изгледају.
ЈАГО: Па Касио је онда поштен човек.
ОТЕЛО: Не, има нешто више ту.
Молим те да ми као сопственим
мислима својим говориш, онако
као кад сам размишљаш; реч не бирај,
најгрђу своју мисао назови
најгрђом речју.
ЈАГО: Добри господару,
опростите; ма кол'ко обвезан
да чиним све што налаже ми дужност,
обвезан нисам ја да чиним оно
на шта се не приморава ни роб.
Да кажем мисли? Али шта ћемо
ако су оне нетачне и гнусне;
а где је дворац тај у који каткад
не уносе се смеће и гнусоба?
И ко толико чиста недра има
да неће мисли нечисте у њима
саздати замак свој и дане ту
по законскоме праву трајати,
и ту за истим столом зборисати
с размишљањима исправним?
ОТЕЛО: Ти против свога пријатеља, Јаго,
заверу кујеш ако мислиш да се
увреда њему наноси, а кријеш
мисао своју слуху његовом.
ЈАГО: Ма кол'ко у нагађањима својим
ја, може бити, јесам покварен –
јер нарав имам проклету, признајем,
да њуши свуд за неисправностима,
те често моја сумња привиђа
погрешке где их нема ‐ ипак вас
преклињем да у своме разбору
на те фантоме недонесене
не обраћате пажњу и да на се
не товарите узрујавања
на темељу опажања оваквих
непоузданих, штурих. Нит' би то
спокојству вашем служило и миру,
нит' би се то са мојом мушкошћу,
разборитошћу, чашћу слагало
да вас са својим мислима упознам.
ОТЕЛО: Шта мислиш тим?
ЈАГО: За жену и човека,
мој господару драги, добар глас је
душевни накит приснији од свега:
кад ми ко кесу узме, узео је
тричарију; то нешто јест и није;
моје је било па је његово,
и роб је било тисућама њих;
али ко добри глас мој поткрада,
од мене пљачка оно што га неће
обогатити, а на просјачки
штап мене заиста ће довести.
ОТЕЛО: Докучићу шта мислиш, неба ми!
ЈАГО: Не бисте могли то, па да вам је
на длану срце моје, нити ћете
докле у својим грудима га чувам.
ОТЕЛО: Ха!
ЈАГО: Чувајте ми се љубоморе,
мој господару; то чудовиште
зелена ока још се подсмева
ономе чим се храни; блажен ли је
рогоња онај који, знајући
судбину своју, није љубављу
везан за биће што га срамоти;
ал' какве грозне, вај! преживи часе
онај ко сумња, ал' обожава;
дубоко воли, а подозрева!
ОТЕЛО: О, невоље!
ЈАГО: Ко је сиромах, али задовољан,
богат је он и богат довољно;
богаташ трули убог је, међутим,
ко што је, кад се с њим упореди,
убога зима, ако вечито
страхује да ће осиромашити.
Нек благи бог сачува сваку душу
племена мога од љубоморе!
ОТЕЛО: Зашто то, зашто? Мислиш ли зар ти
да бих животом љубоморним онда
живео и све новим сумњама
пратио сваку мену месечеву?
Не; ја ћу пресећи чим посумњам.
У замену за јарца мене дај
ако оваквим претпоставкама
гнусним и надуваним, какве чине
суштину твога закључивања,
икада душу забавио будем.
Учинити ме љубоморним то
никако неће што ће рећи свет
да ми је жена лепа, да је јешна,
да воли друштво, да је разговорна,
да лепо пева, свира, игра лепо;
све ово чини врлијом врлину
где ове има: па ни то што сам
заслуга неких нарочитих немам
навести мене неће да застрепим
ни оволишно, ил' да посумњам
да она може да се отпади;
јер имала је очи када је
избрала мене. Не, да видим хоћу
пре но посумњам; а кад сумњам, Јаго,
проверавам; а када проверим,
остаје једно само: послати
врагу и љубав и љубомору.
ЈАГО: То ми је драго; пошто оданост
и љубав коју према вама гајим
слободнијега срца могу сад
исказати вам; дакле, када сам се
истрчо већ, нек чујете од мене;
но то што кажем ја не говорим
по доказима. Ви не испуштајте
из вида своју жену; мотрите
добро на њу и Касија; нек ваше
око при томе није вођено
нит' поуздањем нит' љубомором:
желео не бих да, захваљујући
доброти вашој, буду искреност
и племенитост ваша преварене;
на ово припазите. Добро знам ја
какав у земљи нашој влада ред;
у Млецима сме небо слободно
посветити се у враголије
које се мужу не показују;
сва савест ту је не у томе да се
не чине ти несташлуци већ само
у томе да за њих не сазна нико.
ОТЕЛО: Баш тако велиш?
ЈАГО: Она је оца свог обманула
за вас се удајући; а баш онда
кад би се рекло да је страх и трепет
ваш поглед њој уливао, баш онда
волела га је она највише.
ОТЕЛО: Управ је тако било.
ЈАГО: Ето, дакле;
још тако млада умела је она
држањем својим очи оцу свом
толико да заслепи да је он –
баш као да су прошћем храстовим
покривене му биле зенице –
поверовао како су посреди
мађије биле ту; ал' укор ја сам
заслужио; опростите ми што вас
и одвећ волим, кунем вас ко Бога.
ОТЕЛО: Занавек сам ти обавезан ја.
ЈАГО: Опажам да је ово душу вашу
малчице узрујало.
ОТЕЛО: О, ни мало,
ни мало.
ЈАГО: Бо'ме, бојим се да јесте.
Но сматраћете, бар се надам, да је
све ово што сам рекао вам сад
љубављу мојом било надахнуто.
Ал' видим да сте узрујани; ја вас
молити морам да не придајете
речима мојим какав исход већи
ни већи досег него што га има
обично подозрење.
ОТЕЛО: То и нећу.
ЈАГО: А ако бисте то учинили,
мој господару, мој би говор тад
до последица гнусних довео
на какве ја у својим мислима
циљао нисам. Касио је мени
пријатељ драг ‐ Ја видим, господару,
да сте се узрујали.
ОТЕЛО: Не, не много:
не могу а да не верујем да је
Дездемона поштена.
ЈАГО: Нека таквој
њој Господ дуг век подари; а вама
нек да дуг век да можете овако
мислити вазда.
ОТЕЛО: Али, ипак, како
природа, саму себе издајући, заблуди ‐
ЈАГО: Да, у томе је баш чвор:
као, на пример ‐ и не замер'те ми
за ову дрскост ‐ како да се она
није ‐ а тол'ке прилике су биле –
заљубила у каквог свог парњака,
човека истог поднебља и боје
и истог ранга, чему, ко што знамо,
нагиње свака ствар у природи;
неко би, пфуј! нањушио у томе
и хтење савршено прљаво
и наказност у разврату и мисли
посувраћене. Ал' опростите;
ја нисам у могућности да то
о њој баш кажем, иако не могу
а да не стрепим да ће, кад се буде
тргла и мало размислила боље,
пропустити да срцем пореди
вас и земљаке своје, те се тако
тргне у добри час и покаје.
ОТЕЛО: Сад збогом, збогом; ако више што
приметиш, ти ме обавести боље;
нека и твоја жена, то јој реци,
обрати пажњу. Остави ме, Јаго.
ЈАГО: Праштам се, господару. (Полази.)
ОТЕЛО: Што се ожених? Честити тај створ
ван сваке сумње зна и види више
но што поверава, и много више.
ЈАГО (враћа се): Много бих дао кад бих могао,
мој господару, да вас намолим
да даље ову ствар не чепркате;
препустите је времену. Но, мада
згорега не би било да се врати
Касију чин, јер дужност своју он
зацело врши врло умешно,
ипак би, ако изволите њега
држати неко време одстрањена,
ваљало да при томе мотрите
на њега и на оно што он смера:
пазите да ли ваша госпођа
за његову се службу залаже
ватрено и с наметљивом жестином;
много се може видети из тога.
А дотле мене, ма кол'ко да имам
за страховање разлога ваљаних,
сматрајте за човека који је
ревностан превећ у свом страховању,
а њу не теретите, молим вас.
ОТЕЛО: Владаћу собом, не брини.
ЈАГО: Праштам се још једаред. (Оде)
ОТЕЛО: Савршено је поштен овај човек;
и зна, ко каква глава учена,
све особине људских поступака;
ако ли утврдим да она лети
у страну као соколица дивља,
па макар биле њене узице
испредене од струна срца мог,
отпирићу је и низ ветар њу ћу
пустити, па нек судбу проклиње.
Можда због тога што сам Црнац ја,
па не знам, ко што знају дворани,
да се у своме служим говору
речима префињеним, ил' због тога
што дољи људског доба нагињем –
мада тек мало ‐ она отишла,
ја преварен; а мени олакшање
има да буде да је презрем ја.
Проклетство брака то је, о, што ми
можемо својим да назовемо
та нежна бића, али пожуду
да присвојимо њину не можемо.
Та пре бих био жаба крастава
и живео у мемли тамничкој
но ли у скуту своје љубави
чувао кут за употребу туђу.
Ал' анатема ова прати сваког
ко изнима се; мање је у томе
повлашћен он од људи сићушних;
та коб је неизбежна, ко и смрт:
рогата ова анатема нама
досуђена је чим промилимо.
Ал' ево ње! Та јели она, о!
лажљива, онда небо самом себи
руга се. Нећу то да верујем.
(Враћају се Дездемона и Емилија.)
ДЕЗДЕМОНА: Па, драги мој Отело, обед чека
и чекају вас од вас позвани
угледни људи с овог острва.
ОТЕЛО: Крив сам, признајем.
ДЕЗДЕМОНА: Што вам је толико
немоћан глас? Да нисте болесни?
ОТЕЛО: Глава ме боли.
ДЕЗДЕМОНА: То је зацело од неспавања;
сад ће то проћи; пустите да чврсто
стегнем вам чело рупцем, па ће бол
за непун час да мине.
ОТЕЛО: Рубац ваш
одвећ је мали.
(Ислусти њен рубац на под.)
Само пустите.
Хајд'мо, унутра поћи ћу са вама.
ДЕЗДЕМОНА: Баш ми је жао што вам није добро.
(Одлазе Отело и Дездемона.)
ЕМИЛИЈА: Весели ме што нађох рубац тај;
за успомену она њега доби
од Црнца као први његов дар;
сто пута досад ћудљиви мој муж
преклињао ме да јој га украдем,
ал' њој је овај спомен драг, јер Црнац
закле је да га чува вечито,
и она се не раздваја од њега
и љуби га и с њим разговара.
Препочећу га, па ћу онда њега
Јагу да дам.
Шта хоће с њим, то само небо зна;
ал' хоћу да му ћуд испуним ја.
(Улази Јаго.)
ЈАГО: Шта радите ту сами?
ЕМИЛИЈА: Не грдите ме; имам нешто за вас.
ЈАГО: Нешто за мене? То је баш којешта –
ЕМИЛИЈА: Ха!
ЈАГО: Имати жену шашаву.
ЕМИЛИЈА: О! Је л' то све? А шта бисте ми сад
за рубац овај дали?
ЈАГО: Какав рубац?
ЕМИЛИЈА: Ех, какав рубац!
Па онај што га Црнац подари
Дездемони, ко први поклон свој,
и који сте ми већ толико пута
заповедили да јој га украдем.
ЈАГО: И украла си јој га?
ЕМИЛИЈА: Бога ми, нисам; она га с непажње
испусти, а по срећном случају
ја се ту нађох, па га подигох.
Ево га, гле!
ЈАГО: Ваљана жена, ти си;
дај ми га.
ЕМИЛИЈА: Што вам треба он, кад тако
озбиљно на ме наваљивали сте
да га од ње украдем?
ЈАГО: Шта се опет
тебе то тиче? (Отме јој рубац.)
ЕМИЛИЈА: Ако вам за важну
не треба сврху, дајте ми га натраг;
госпођа јадна! Биће сва ван себе
кад види да га нема.
ЈАГО: Прави се да за њ не знаш; треба ми.
Иди сад, остави ме.
(Емилија оде.)
Сада ћу тако ову марамицу
испустити у соби Касијевој
да је он нађе; и тричарије
што нису тешке ни колико ваздух
за љубоморног важе као доказ
не мање снажан него сведочанство
Светога писма; може се што‐шта
из тога да излеже. Црнац се
под дејством мога отрова већ мења:
опасне мисли отров су по себи,
који с почетка много подлоге
за гађење и нема, али чим
на крв свој уплив мало покаже,
он се разбукти ко сумпорача
Шта сам ја реко: ево долази!
(Улази Отело)
Ни мак ти неће, ни мандрагора,
нити иједан сок успављиви
на овом свету лек и помоћ дати
да слатки сан свој дојучерашњи
икада вратиш.
ОТЕЛО: Ха, ха! Неверна?
ЈАГО: Та, генерале, прођите се тога.
ОТЕЛО: Даље од мене! Бежи? Губи се!
Ти си на точак мене распео;
боље је бити не знам кол'ко варан,
кунем се, него знати само мрву.
ЈАГО: Како то, генерале?
ОТЕЛО: Шта су ме се
тицали кришом крадени тренуци
наслада њених? Нит' сам знао то,
нити сам на то мислио, нит' био
повређен тиме; спавао сам мирно
наредне ноћи; био сам у души
слободан, био весео; и нисам
на усницама њеним налазио
пољупце Касијеве; ког покраду
а недостатак не примећује
онога што је њему опљачкано,
покраден неће бити уопште
ако му само не рекнете то.
ЈАГО: Боли ме што то чујем.
ОТЕЛО: Био бих срећан да се ма и сав
гарнизон, ма и сваки војник прост
њенога дивног тела дотицао,
ал' само ја о том да не знам ништа.
Одсад за веки веков збогом да си,
спокојство душе! Збогом, задовољство!
Збогом, ви чете перјем окићене!
И збогом, битке величанствене
што чините частољубље врлином!
О, збогом! Збогом, трубо пискава!
Убојни коњу, друже верни, збогом!
Свирало реска гласа, добоше
што дух узвитлаш, стеже величанствен,
сва преимућства, дико сва, сав блеску
и свеколике друге пригоде славнога
војевања, да сте збогом!
Збогом и оруђа смртоносна,
из чијих грла храпавих, ко гром
бесмртног Зевса, разлеже се тутањ!
С Отеловим је послом свршено!
ЈАГО: Је л' могућно, мој господару?
ОТЕЛО: Хуљо, да знаш, ти доказ мораш дати
да ми је љубав блудница, да знаш!
Да си очигледан ми дао доказ,
ил' ти је боље, бесмртне ми душе,
да те је мати псетом родила
него да моме гневу пробуђеном
полажеш рачун.
ЈАГО: Зар је дотле дошло?
ОТЕЛО: Удеси да то видим, или бар
доказе такве дај да нигде шарке
и нигде петље не буде о коју
могла би да се проверавању
прикачи сумња; или авај теби!
ЈАГО: Мој племенити господару ‐
ОТЕЛО: Ако ли блатиш клеветама њу,
а мене мучиш, Богу онда ти
никада више немој да се молиш
и свеколиког кајања се прођи,
па товари на ужас превршени
ужаса још, да зарида све небо
од дела твојих, а од чуђења
сва Земља да се згране, јер за своје
проклетство немаш ништа још да додаш
што би од овог било крупније.
ЈАГО: О, милост! О, небеса, праштајте!
Јесте л' ви човек? Имате ли душе
и осећања? Бог нека је с вама!
Отпустите ме! Да будале бедне!
Да још доживиш да поштење твоје
у порок броје! Свете чудовишни!
Утуви, свете, утуви! Поштење
и простодушје нису безопасни.
Хвала вам на том ћару. Одсада
волети нећу пријатеље своје,
кад љубав такву рађа увреду.
ОТЕЛО: Причекај, ваља частан да си.
ЈАГО: Ваља ми бити мудар; јер поштење
будала је, и ко за њега ради
на цедилу га оно оставља.
ОТЕЛО: Свег ми на свету, мислим и да јесте
честита моја жена и да није;
и чини ми се да си ти у праву,
а и да ниси. Хоћу доказ неки.
Некада чисто ко Дијанин лик,
име је моје жене запрљано
и црно сад ко лик мој властити.
Трпети њега нећу, ако игде
ужади има или ножева,
ил' отрова ил' ватре или река
да се у њима може давити.
Да ми је да се уверим!
ЈАГО: Вас страст
прождире, видим, свега, господару.
Кајем се што вас наведох на то.
Ви бисте хтели да се уверите?
ОТЕЛО: Хтео бих! Не, ја хоћу.
ЈАГО: Што да не!
Ал' како? Како да се уверите,
мој господару? Да л' да блесаво
ко очевидац зинете? Да просто
на гомили их ваљда видите?
ОТЕЛО: Смрт и проклетство!
ЈАГО: Било би, ја мислим,
ђаволски тешко да их ко наведе
на такав призор; мучење у паклу
досудите им ако би ма чијем
смртноме оку дали икада
више но својим очима сопственим
да шашољења назре њихова!
Па онда шта? И како? Шта да кажем?
Где да се доказ нађе? Вама није
могућно ово видети, па да су
необуздани као јарчеви,
ил' распаљени као мајмуни,
ил' запапрени као курјаци
када се паре, ил' да су будале
блесаве тол'ко кол'ко је незнање
блесаво кад се напије; ал', ипак,
ако вас, велим, могу уверити
извесни путокази и околност
понека важна која вратницама
истине води непосредно, ја вас
послужити у томе могу.
ОТЕЛО: Дај ми
опипљив доказ да је неверна.
ЈАГО: Не марим ову дужност;
но пошто сам већ тол'ко загазио
у ову ствар, подбоден љубављу
и будаластом својом честитошћу,
тераћу даље. Касио и ја
спавамо један поред другога;
па, мучен једним шкрбим зубом, нисам
мого да спавам.
Има вам једна врста људи, пак,
која је духом тако лабава
да у сну све истртља што је мучи.
И Касио је један од оваквих.
Тако га чух где говори у сну:
"Обазрив ваља бити, слатка моја
Дездемона, и љубав крити нашу".
А онда руку моју, господару,
дохвати па је стаде стискати
и викну: "Слатки створе!", па ме узе
да љуби тако чврсто ко да хоће
с кореном да ишчупа пољупце
што ницаху на мојим уснама,
а онда своју ногу пребаци
преко мог бедра и, све уздишући
и љубећи ме, повика: "Да клете
судбине што те Црнцу подари!"
ОТЕЛО: О, чудовишно! Чудовишно!
ЈАГО: Али
ово је био само његов сан.
ОТЕЛО: Но донету открива одлуку:
иако сан тек, грозно је подозрив.
ЈАГО: И може припомоћи да се друга
поткрепе сведочанства, која не би
довољно снажна била.
ОТЕЛО: На комаде
растргнућу је.
ЈАГО: Али будите
разумни само; још ми ипак нисмо
видели да је нешто учињено;
она још увек часна може бити.
Реците само: да ли нисте кад
у руци своје жене видели
рубац извезен јагодама сав?
ОТЕЛО: Сам сам јој такав један рубац дао;
био је то мој први дар.
ЈАГО: То не знам;
ал' таквим једним рупцем ‐ а зацело
знам да је вашој жени припадао ‐
данас је своју браду Касио
брисао, то сам видео.
ОТЕЛО: Буде л' тај ‐
ЈАГО: Буде ли тај, ил' неки што је њен,
то би још један доказ пружало
противу ње.
ОТЕЛО: О, што ли четрдесет
хиљада глава нема овај роб;
један је живот одвећ кукаван,
одвише слаб за моју освету.
Сад видим: то је цела истина.
Окрени се овамо, Јаго; ево .
баш ћу овако сву да одувам
дубоку своју љубав пут небеса:
и би и прође.
Из амбиса паклених устани,
освето црна! Предај, љубави,
тиранској мржњи трон и круну своју!
С товаром својим заједно, о груди,
од жаока се змијских надмите!
ЈАГО: Умирите се.
ОТЕЛО: Крви, крви, крви!
ЈАГО: Умирите се, велим; можете се предомислити.
ОТЕЛО: Никад, никад, Јаго.
Као што никад мора понтијскога
ледене струје тока неумитна
осека натраг не потискује,
већ нужно стреме према Пропонтиди
и Хелеспонту, тако се и моје
крваве мисли неће за собом
осврнути у бесном трку свом,
нити ће икад оне осеком
до препонизне љубави да спласну
докле их моћна, свеобухватна
освета не прогута. (Клекне.) Кунем се
пред лицем оног неба мермерног
и с оним дужним поштовањем које
налаже светост заклетве да нећу
задату реч порећи.
ЈАГО: Не устајте. (Клекне.)
Нека ми оне вазда запаљене
светиљке горе служе ко сведоци
и нек ми сведок буду стихије
што нас одасвуд опкољавају
да ће у службу Јаго ставити
Отелу увређеном рад и труд
свег свога срца, руку, разума!
Он налог нек ми да: на мени ће
бити да слушам не трепнувши оком,
ма како био крвав посао
који ми буде наложен.
ОТЕЛО: Ја твоју
прихватам љубав благонаклоно,
а не уз празну благодарност само,
и поздрављам је и већ овог трена
вољан сам да ти пружим прилику
да покажеш је: током дана три
вест ми донеси како Касио
не живи више.
ЈАГО: Пријатељ је мој
већ умро; биће како тражите:
ал' у животу оставите њу.
ОТЕЛО: Проклета да је, блудна мутљавина!
Проклета да је! Хајд постранце са мном;
повући ми се ваља да се снабдем
нечим што смрт напречац доноси
за ону дивну сатану. А ти
од овог дана поручник си мој.
ЈАГО: На веки сав сам ваш.

ПОЈАВА ЧЕТВРТА

Пред замком.

(Улазе Дездемона, Емилија и Будала.)

ДЕЗДЕМОНА: Знате ли, пријашко, где пребива поручник Касио?
БУДАЛА: Не смем да кажем да он негде пребива.
ДЕЗДЕМОНА: Зашто, човече?
БУДАЛА: Он је војник; а ономе који каже да неки војник негде некога пребива следује нож у леђа.
ДЕЗДЕМОНА: Но, но; где, дакле, станује?
БУДАЛА: Кад бих вам рекао где он станује, рекао бих вам где ја пребивам.
ДЕЗДЕМОНА: Може ли штогод најзад да изиђе из овога?
БУДАЛА: Не знам ја где он станује, а да нагађам где му је стан и да кажем како је на стану овде или онде, ту могу да
настану не истине већ неистине.
ДЕЗДЕМОНА: Можете ли да га пронађете и да приликом извештаја будете крепкијег духа?
БУДАЛА: Узећу свет на испит о њему; што ће рећи стављати питања и одговарати на њих.
ДЕЗДЕМОНА: Пронађи га и поручи му да дође овамо; реци му да сам ганула свог мужа у његову корист и да се надам да
ће све бити добро.
БУДАЛА: У опсегу је људске памети да изврши тако што, па ћу стога и покушати да то урадим. (Оде)
ДЕЗДЕМОНА: Где ли изгубих рубац, Емилија?
ЕМИЛИЈА: Ја не знам, госпођо.
ДЕЗДЕМОНА: Да сам крсташа златних кесу пуну
изгубила, далеко би ми, веруј,
милије било; и да Црнац мој
није по души одан и поверљив
и лишен оних ниских својстава
каквих у бића љубоморних има,
довољно то би било па да он
буде на ружне помисли наведен.
ЕМИЛИЈА: А љубоморан није он?
ДЕЗДЕМОНА: Ко? Он?
Ја мислим да је исисало сунце
под којим он је рођен сваку жицу
таквога настројења.
ЕМИЛИЈА: Ево га.
ДЕЗДЕМОНА: Нећу га пустити док не позове
Касија себи.
(Улази Отело.)
Како сте ми, мужу?
ОТЕЛО: Добро сам, добра госпо.
(За себе.) Мука ли је
претварати се! Како сте ми ви,
Дездемона?
ДЕЗДЕМОНА: Мој добри мужу, добро.
ОТЕЛО: Дајте ми руку. Рука вам је влажна.
ДЕЗДЕМОНА: Нит' године нит' бриге нит' искуство
познала није.
ОТЕЛО: То показује
плодност и срце издашно. Сва топла,
топла и влажна; рука кар ваша
изискује сужавање слободе
и молитву и пост и велика
испаштања и вежбе побожне;
јер ту на муци млад ђаволчић живи,
оран да буну диже обично.
Добра је рука то, широка рука.
ДЕЗДЕМОНА: Имате, збиља, права рећи то;
јер та је рука срце моје дала.
ОТЕЛО: Издашна рука; у времена стара
срца су руку давала, ал' сад
хералдику имамо нову ми,
по којој руке дају, срца не.
ДЕЗДЕМОНА: Говорити о томе ја не умем;
сад хај'те оно што сте обећали.
ОТЕЛО: Шта то, пиленце?
ДЕЗДЕМОНА: По Касија сам послала да дође
на разговор са вама.
ОТЕЛО: Кијавицу
навукао сам несносну; позајми
свој рубац мени.
ДЕЗДЕМОНА: Ево, мужу мој.
ОТЕЛО: Онај што вама дадох га на дар.
ДЕЗДЕМОНА: Њега при себи немам.
ОТЕЛО: Не?
ДЕЗДЕМОНА: Зацело не,
мој господару.
ОТЕЛО: То је погрешка.
Рубац јетај
Циганка једна мајци мојој дала;
она је била врачара и могла
мисли безмало људима да чита;
и рече, док је рубац тај у ње,
мој отац биће са њом љубазан
и сасвим њеној предан љубави,
али ће, ако изгуби га она
или га буде даровала коме,
мој отац с мржњом гледати на њу,
а његов дух ће кренути у лов
за новим бубицама. Умирући
она ми даде њега с налогом
да својој жени ја га подарим,
укол'ко усуд жену мени да.
И ја учиних тако: пазите га;
нека вам буде драг ко очњи вид;
изгубити га ил' га дати коме
била би пропаст каква не би могла
ни са чим да се мери.
ДЕЗДЕМОНА: Може л' бити?
ОТЕЛО: Истина цела; уткане су чини
у ткање њему, а опшивала га
у пророчанском заносу Сибила,
која је ту на свету избројала
већ двеста пута Сунчев прописан
опток по кружној његовој путањи;
посвећене су бубе свилене
свилени конац за њ испредале,
а 6ОЈ'У за њ су дале мумије
балсамованих срца девојачких.
ДЕЗДЕМОНА: Збиља! И све је ово истина?
ОТЕЛО: Истина сушта; стога мотри на њ.
ДЕЗДЕМОНА: О, камо онда да је дао Бог
да никада га нисам видела!
ОТЕЛО: Ха! Зашто?
ДЕЗДЕМОНА: Откуд тај нагли, плахи тон у вас?
ОТЕЛО: Изгубљен? Несто? Затурен? Говор'те!
ДЕЗДЕМОНА: Помилуј небо нас!
ОТЕЛО: О! Је л' те?
ДЕЗДЕМОНА: Изгубљен није он; но шта и да је?
ОТЕЛО: Како?
ДЕЗДЕМОНА: Изгубљен није, велим.
ОТЕЛО: Де, покаж'те.
ДЕЗДЕМОНА: Није да не бих могла, мужу мој,
али сад нећу. То је домишљанство
да ме од моје молбе одбијете:
молим вас да у службу Касија
примите опет.
ОТЕЛО: Рубац ми донес'те;
на душу ми се хвата злослутица.
ДЕЗДЕМОНА: Хајдете, хај'те,
нећете наћи спретнијег човека.
ОТЕЛО: Рубац!
ДЕЗДЕМОНА: Још реч о Касију, кад молим.
ОТЕЛО: Рубац!
ДЕЗДЕМОНА: Та он је свег живота свог
заснивао на вашој љубави
све своје добро, и опасности
делио с вама –
ОТЕЛО: Рубац!
ДЕЗДЕМОНА: Е, збиља, укора сте вредни.
ОТЕЛО: Даље! (Оде)
ЕМИЛИЈА: Да није љубоморан?
ДЕЗДЕМОНА: То не опазих никад пре.
Зацело има чини некаквих
у томе рупцу; авај до бога
што га изгубих.
ЕМИЛИЈА: Година ил' две
довољне нису да се покажу
мужеви ко су; сви су они само
стомак и ништа друго; прождиру нас
с великом слашћу, али кад се нас
засите добро, поврате нас они.
Но ево иде муж мој с Касијем.
(Улазе Јаго и Касио.)
ЈАГО: Ту другог пута нема; она ће
то морати да уради; ал', гле!
У добри час: приступите, па молбом
навалите на њу.
ДЕЗДЕМОНА: Па како је,
Касио добри мој, шта има ново?
КАСИО: Молба од пре, сињора: преклињем вас
да ми на начин свој благородни
омогућите опет живети
и судеоник бити љубави
онога кога поштујем свом душом
и целом њеном ревношћу; ја не бих
желео да се одлаже та ствар.
Ако је овај грех што га учиних
толико смртан да ни пређашње
услуге моје, нити невоља
што сад је трпим, нити заслуге
што их обећах за убудуће
не могу да ме опет откупе
у његовоме срцу, онда би
благослов за ме био већ и то
да ово сазнам; вид ћу задовољан
по невољи да узмем на се тад
и да на другој некаквој путањи,
предајући се милости судбине,
ућуткам и притајим себе.
ДЕЗДЕМОНА: Вај,
троструко племенити Касио,
на одзив сада не наилази
заузимање моје; муж мој више
није мој муж; и да се ликом тол'ко
изменио колико ћуди својом,
познала ја га не бих; тако ми
сви свети не помогли, ако нисам
заступала вас што сам боље знала
и одрешитом речи својом стога
незадовољство његово навукла.
Стрпети вам се ваља неко време;
учинићу што могу, па ћу чак
и више што да учиним но што бих
усудила се да за себе чиним:
то нек вам буде доста.
ЈАГО: Је ли љут
господар мој?
ЕМИЛИЈА: Баш сада отиде,
и то, без сумње, чудно немиран.
ЈАГО: Зар он да буде љутит? Виђао сам
где топ, ко вихор, врсте његове
разноси у небеса, видео
како му брата рођенога он
одувао из наручја, ко демон;
па он зар да је љут? Зацело нешто
тренутно само; идем да га нађем;
ако је љут, ту збиља нешто има.
ДЕЗДЕМОНА: Иди, и ја те молим. (Јаго оде.)
Свакојако
да му је јасни дух помутила
државна нека ствар, зацело нешто
из Млетака, ил' неки подмукли
подухват ту на Кипру, који му је
достављен, а у таквом случају
извикују се људи обично
на мање важне ствари, док на уму
имају оне крупне. Баш је тако;
кад нас заболи прст, увуче се
осећај бола и у остале
удове здраве. Људи, ваља знати,
богови нису, нити се од њих
тражити може пажња каква би
прикладна била за младожењу.
Изгрди ме ваљано, Емилија;
ја сам га ‐ као ратник недостојан –
напала даје недостојан са мном;
ал' он је лажно био оптужен,
пошто сам ја, и сама увиђам,
поткупила сведока.
ЕМИЛИЈА: Молите Бога да су ту посреди
државна посла, ко што мислите;
да није штогод, не дај Боже, он
увртео у главу, ил' да нису
некакве трице љубоморне то
које се тичу вас.
ДЕЗДЕМОНА: У зао час! Па никад му за то
повода нисам дала.
ЕМИЛИЈА: Љубоморном
одговор такав није одговор;
нипошто није љубоморан неко
стога што има повода за то,
већ стога што је љубоморан. То је
чудовиште што само себе зачне
и само себе рађа.
ДЕЗДЕМОНА: Бог нек чува
Отелов дух од тог чудовишта!
ЕМИЛИЈА: Амин, сињора.
ДЕЗДЕМОНА: Поћи ћу да га потражим. А ви,
Касио, туда шетајте; укол'ко
добре га воље нађем, молбу вашу
подстаћи ћу и свима силама
настојати на њеном испуњењу.
КАСИО: Покорно хвала, госпођо.
(Одлазе Дездемона и Емилија. Долази Бјанка.)
БЈАНКА: Да сте ми здраво, Касио.
КАСИО: Шта ви
тражите изван дома? Како сте,
Бјанка, лепојко? Ја сам, Бога ми,
ишо до ваше куће, душице.
БЈАНКА: А ја у стан ваш ишла, Касио.
Па тако! Целе недеље вас нема?
Читавих седам дана, седам ноћи?
Сто ше'сет осам сати? И то сати
љубавникова одсуства, још већма
досадних него сто и ше'сет сати
по сунчаноме сату! О, рачуна
заморног дозлабога!
КАСИО: Молим вас,
опростите ми, Бјанка, тешке мисли
све су ме ово време тиштале,
али у дане сталоженије .
сав рачун својих. ћу изостанака
намирити вам. Бјанка, срце моје,
(Даје јој Дездемонин рубац)
препочни ми тај вез.
БЈАНКА: О, Касио!
Одакле је сад ово? То је спомен
од какве нове пријатељице;
осећам сад одакле је потекло
осетно оно одсуство; је л' дотле
већ дошло? Лепо, лепо.
КАСИО: Хајде, жено!
Та сумњичења гадна ђаволу
баците као поругу у брк,
јер вам је он и дотурио њих.
Љубомора вас мучи да је то
од неке жене, да је спомен неки:
Бога ми, Бјанка, не.
БЈАНКА: Па откуда је?
КАСИО: То не знам, душо; нашао сам га
у својој соби. Свиди ми се много
тај рад; и пре но буде затражен –
а биће, то је доста вероватно –
хтео бих да се препочне за мене;
понесите га, свршите ми то;
а сада ме, међутим, оставите.
БЈАНКА: Да идем? Зашто?
КАСИО: Ја генерала сад очекујем,
па нити је то пробитачно, мислим,
нити ја желим да ме види овде
са неком женом.
БЈАНКА: , Зашто, молим вас?
КАСИО: Не зато што вас не бих волео.
БЈАНКА: Већ зато што ме не волите просто.
Један ме делић пута испратите,
молим вас; реците ми да л' ћу вас
видети мало раније вечерас.
КАСИО: Само вас мало отпратити могу,
јер овде чекам, али ћемо се
видети скоро.
БЈАНКА: Врло добро; морам
околностима да се повинујем. (Оду.)

ЧЕТВРТИ ЧИН

=== ПОЈАВА ПРВА ===
 
Кипар. Пред зшком

(Улазе Отело и Јаго.)
ЈАГО: Мислите тако баш?
ОТЕЛО: Баш тако, Јаго!
ЈАГО: И пољубац би тајни био тад ‐ ?
ОТЕЛО: Незаконит.
ЈАГО: Ил' ако неко наг
у постељи проведе с пријатељем
час или два, а умишљаја злих
при томе нема?
ОТЕЛО: Наг у постељи
без умишљаја злих? О, Јаго, то би
значило што и бити лицемеран
пред сатаном: ко мисли честито,
а ипак ради тако, томе ђаво
куша врлину, он пак куша небо.
ЈАГО: Кад се при том не ради ништа, то је
опростив преступ; али ако ја
подарим рубац неки својој жени ‐
ОТЕЛО: Шта онда?
ЈАГО: Но, онда, господару, рубац тај
припада њој, и, пошто је он њен,
може га, мислим, дати свакоме.
ОТЕЛО: Она је власник и врлине своје;
може л' да да и њу?
ЈАГО: Врлина њена својим бићем није
видљива; и баш често има њу
и онај који њу не поседује;
што се, пак, рупца тиче ‐
ОТЕЛО: О, са колико радости бих то
заборавио, неба ми: ‐ Ти рече –
О! то над мојим кружи памћењем
као што гавран изнад закуженог
крстари дома, слутећи на зло –
да је у њега рубац мој.
ЈАГО: Па онда?
Шта је са тим?
ОТЕЛО: То сад већ није добро.
ЈАГО: А шта би било да сам рекао
како сам својим очима сопственим
видео где вам љагу наноси?
Ил' чуо где баш сам он прича то,
јер ниткови су тако проливени
да кад им, било досађивањем,
било по драговољној глупости
извесних жена, испадне за руком
да неку од њих наговарањем
или мољакањем обрлате,
немају они куд, већ морају
да брбљају о томе.
ОТЕЛО: Је ли он
рекао штогод?
ЈАГО: Јесте, господару;
али ни мало више, верујте ми,
но што би мого и под заклетвом
да опорече.
ОТЕЛО: Шта је рекао?
ЈАГО: Реко је, бо'ме ‐ Не знам шта је реко.
ОТЕЛО: Шта? Шта?
ЈАГО: Па, да је лежао. ‐
ОТЕЛО: Са њом?
ЈАГО: Са њом, на њој; што хоћете нек буде.
ОТЕЛО: Лежао са њом! Лежао на њој! За обљубу се каже: лежао на њој... Лежао са њом! Гнусобе ли! Рубац ‐ признање
‐ рубац! Да призна, а онда да буде обешен за труд. Прво да буде обешен, па онда да призна. Сав цептим на то. Природа се
не би заодела у тако мрачну страст без неке поучне сврхе. Не дршћем ја то од речи овако. Пих! Носеви, уши и усне. Је ли
могућно? ‐ Да призна! ‐ Рубац! ‐ О, сатано! (Падне у несвест.)
ЈАГО: Лек мој
делује: делуј само, делуј! Тако
луде се лаковерне хватају;
и тако баш понека честита
и чедна жена, сасвим невина,
навуче на се осуду. Хеј! Хеј!
мој господару! Господару, велим!
Отело!
(Улази Касио.)
Нуто Касија!
КАСИО: Шта има?
Шта се то збило?
ЈАГО: Наишао је наступ падавице
на мога господара; ово му је
већ други напад; имао је он
и јуче један.
КАСИО: Ваља да му протреш
слепоочнице.
ЈАГО: Прођимо се тога;
пустити ваља да на миру прође
та обамрлост, ако се не жели
да му на уста пена удари
и да у дивљу букне махнитост.
Миче се, гле! За мало се удаљ'те,
повратиће се он за који трен;
а када оде, имао бих с вама
да говорим о нечем врло важном. (Касио оде.)
Како је, генерале? Да се нисте
озледили по глави?
ОТЕЛО: Ругаш ми се?
ЈАГО: Да вам се ругам? Никад, неба ми.
Хтео бих да поднесете ко човек
што вас је снашло!
ОТЕЛО: Коме рогове
натуку, тај је звер, чудовиште.
ЈАГО: У многољудном граду живи тад
не једна звер и живи углађених
чудовишта не мало.
ОТЕЛО: Је л' признао?
ЈАГО: Та, господару мој,
будите човек! Имајте на уму
да свако коме брада је израсла
и ко на врату своме јарам носи
може да тегли исто ко и ви;
на свету живе многи милиони
створова што у одар свачији
преконоћ лежу, а заклети би се
смели да лежу у свој сопствени;
код вас је случај бољи. О! зар није
паклена казна то, зар није то
најцрње сатанино ругање
љубити у свом гнезду скровитом
блудницу, а замишљати је чедном.
Не, већ да сазнам дајте; а кад знам
шта сам ја сам, тад знам и то шта она
има да буде.
ОТЕЛО: Мудар си зацело.
ЈАГО: Уклоните се у страну замало;
ал' се стрпљењем наоружајте.
Докле сте овде обрвани били
недаћом својом ‐ а оваква страст
сасвим не личи таквоме човеку –
Касио дође амо; ја га, пак,
удаљих, а у несвестици вашој
погодан нађох изговор за то;
ал' га замолих да се опет врати
да овде нешто поразговарамо,
и он ми то и обећа. Па ви
притајите се сад и мотрите
како ће сваком цртицом на лицу
да изражава подругивање
и подсмех и презрење; јер ћу ја
да га наведем поново да прича
где, како и колико времена
и кад и кол'ко пута био је
са вашом женом и намерава ли,
и кад, са њоме опет да се нађе:
мотрите, велим, шта ће све да ради.
Али, стрпљења само; ил' ћу бити
нагнан да кажем да у вама има
жучности само, а да од човека
ничег у вама нема.
ОТЕЛО: Чуј ме, Јаго:
веома вешт ћу бити у стрпљењу;
ал' ‐ чуј! ‐ и врло крвав.
ЈАГО: Па и то
није баш зло; но све у своје време.
Хоћете л' да се склоните?
(Отело се повуче у страну.)
А сад о Бјанки ћу да питам Касија,
о женки тој што дражи продаје
па крух и рухо себи купује;
за Касијем је лудо то створење;
а блудницама суђена је већ
зла коб да њима један памет узме,
док оне многом памет помере.
Касио, кад му ко помене њу,
прсне у смех, јер просто није кадар
да се уздржи. Али, ево га.
(Враћа се Касио.)
Својим ће смехом он до лудила
Отела да доведе; сваки осмех
и сваки покрет бедног Касија
и све што буде безбрижног и лаког
у његовоме држању, све то
у својој наивној љубомори
тумачиће Отело као љагу
бачену на њ. ‐ Па како сте ми ви,
мој поручниче?
КАСИО: Утолико горе
што ми ви овај назив придајете,
који ми, зато што сам њега лишен,
задаје смрт.
ЈАГО: Дездемону умол'те само лепо,
па се за ово ништа не брините.
(Говори тише.)
Сад, кад би то у власти Бјанкиној
некако било, ваша молба би
за тили часак испуњена била.
КАСИО: Авај! Сирота грешница!
ОТЕЛО: Гле, гле!
Ударио је већ у смех.
ЈАГО: Видео нисам још да жена тако воли човека неког.
КАСИО: Авај, бедна
неваљалица! Рекао бих да ме зацело воли.
ОТЕЛО: Пориче сад млако,
а смех не скрива.
ЈАГО: Чујте, Касио!
ОТЕЛО: Сада га тера да о томе прича;
изврсно, тако ваља.
ЈАГО: Она јавно
прича да треба да је узмете;
јесте ли чули то?
КАСИО: Ха, ха, ха!
ОТЕЛО: Ликујете ли, Римљанине, је ли?
Ликујете ли?
КАСИО: Ја да узмем њу? Шта? Јавну жену? Имај, молим те, мало самилости према моме разуму; немој мислити да ми је
мозак толико оболео. Ха, ха, ха!
ОТЕЛО: Тако, тако, тако, тако. Ко добија, тај се смеје.
ЈАГО: Збиља кружи глас да ћете се оженити њоме.
КАСИО: Молим те, говори како јесте.
ЈАГО: Нека сам хуља ако је друкчије.
ОТЕЛО: Јесте ли ме рецнули? Добро.
КАСИО: То та мајмуница телали сама: она је уверена да ћу се оженити њом не на основу неког мог обећања већ на
основу сопствене заљубљености и улагивања.
ОТЕЛО: Јаго ми даје знак; сад он почиње да прича своја прикљученија.
11/25/2016 Виљем Шекспир ­ Отело ­ :: Форуми Творца Града ::
хттп://www.творац­града.цом/форум/виеwтопиц.пхп?ф=63&т=15812 63/93
КАСИО: Сад је баш била овде; бане до мене ма где да сам. Пре неки дан стојим ја на обали морској у разго‐вору с неким
Млечанима, кад ево ти те ђинђувице, па хоп! и, тако ми ове руке, паде ти мени ево овако око врата
ОТЕЛО: Узвикнувши ваљда "О, драги Касио!"; тако бар излази из његових покрета.
КАСИО: Па се обесила о мене, и цмаче ме, и плаче, и цима ме и трза; ха, ха, ха!
ОТЕЛО: Сад прича како га је она одвукла у моју собу. О! ја видим ваше носеве, но само не видим пса којем ћу их бацити.
КАСИО: Но, мораћу да се оканим њенога друштва.
ЈАГО: Уступам вам првенство у томе! Гле, ево је!
КАСИО: Просто други твор! Само, Бога ми, намирисан твор. (Улази Бјанка.) Шта треба да значи то што ничете крај мене и тамо
где вас не сеју?
БЈАНКА: Нека ђаво и његова мати ничу крај вас и тамо где их не сеју! Шта треба да значи овај рубац који сте ми малочас
дали? Баш сам дивна глупача била што сам га узела! Да препочнем шару! Вероватно, па већ нема! да сте тај комадић нашли у
својој соби а да не знате ко га је тамо оставио! То је успомена од некакве опајдаре, а ја треба да препочињем вез! Ево
вам, дајте својој цуцики то; добили га ви одакле га добили, ја нећу са њега да препочињем никакав вез.
КАСИО: Ама шта је, слатка моја Бјанка, шта је, забога, штаје?
ОТЕЛО: Неба ми, то ће бити мој рубац.
БЈАНКА: Ако вам је воља доћи вечерас на обед, а ви изволите; ако ли не, а ви дођите кад вам првом прили‐ком буде угодно.
(Оде)
ЈАГО: За њом, за њом.
КАСИО: Бога ми, морам; иначе ће ударити да псује улицама.
ЈАГО: Хоћете ли тамо да обедујете?
КАСИО: Имам збиља намеру да тако урадим.
ЈАГО: Добро, може ми се дати прилика да вас видим, јер би ми било веома мило да поразговарам с вама. КАСИО: Молим вас,
дођите; хоћете ли?
ЈАГО: Идите само; ни речи више. (Касио одлази.)
ОТЕЛО (прилази): Како да га уморим, Јаго?
ЈАГО: Јесте ли видели како се смејао своме пороку?
ОТЕЛО: О! Јаго!
ЈАГО: И јесте ли видели рубац?
ОТЕЛО: Је ли то мој рубац био?
ЈАГО: Ваш, тако ми ове руке; и кад само човек погледа како он цени ту будаласту жену, вашу супругу! Она га дала
њему, а он га да овој дрољи.
ОТЕЛО: Да ми је да га девет година убијам. Нежне ли жене! Дивне ли жене! Слатке ли жене!
ЈАГО: Не, то треба да заборавите.
ОТЕЛО: О, још ноћас има да буде уништена, да је нестане, да напипа пакао; јер живети неће. Не, срце се моје преобратило
у камен; ја ударам по њему, а оно ми рањава руку. О! на свету нема слађега створа; могла би да лежи поред
императора и да му издаје наређења.
ЈАГО: Не, тим путем не треба да идете.
ОТЕЛО: На вешала с њом! Казујем само каква је она. Тако отмена са иглом у руци! Чудесно обдарена за музику!
Укротиће и припитомиће медведа својом пе‐смом. С таквим обиљем изнимно високога ума и духа!
ЈАГО: Због свега овога је утолико гора.
ОТЕЛО: О, хиљаду, хиљаду пута! А онда тако племе‐ните ћуди!
ЈАГО: Да, и одвећ племените.
ОТЕЛО: Не, то је ван спора; па ипак, каква жалост што је тако, Јаго! О! Јаго, каква жалост што је тако, Јаго!
ЈАГО: Ако сте тако зацопани у њену поквареност, дајте јој повељу да се баца блатом на вас; јер ако то не жуљи вас,
нико други на то ни главе осврнути неће.
ОТЕЛО: Исећи ћу је у парампарчад. Да ми набије ро‐гове!
ЈАГО: О! то је гнусно с њене стране.
ОТЕЛО: Са мојим потчињеним!
ЈАГО: То је још гнусније.
ОТЕЛО: Прибави ми какав отров, Јаго; ноћас; нећу се расправљати с њом, да ми њено тело и њена лепота не би опет
обезоружали дух. Ноћас, Јаго.
ЈАГО: Не обављајте то отровом, удавите је у њеној постељи, баш у оној постељи коју је она упрљала.
ОТЕЛО: Добро, добро; свиди ми се правичност која у томе лежи; веома добро.
ЈАГО: А што се Касија тиче, пустите да се ја постарам за његов погреб; чућете у поноћ више.
ОТЕЛО: Ванредно. (За сценом труба.) Каква труба то се чује?
ЈАГО: Зацело што из Млетака; од дужда
то Лодовико долази; а, гле,
са њим и жена ваша амо иде.
(Улазе Лодовико, Дездемона и свита.)
ЛОДОВИКО: Бог нек вас штити, генерале врли!
ОТЕЛО: Господине, од свега срца хвала.
ЛОДОВИКО: Сенатори вам млетачки и дужд
поздрав по мени шаљу. (Даје му један свежањ.)
ОТЕЛО: Целивам
оруђе воље њихове.
(Отвара свежањ и чита.)
ДЕЗДЕМОНА: Па, драги
рођаче Лодовико, шта је ново?
ЈАГО: Очаран сам, сињоре, што вас видим;
на Кипар добро дошли.
ЛОДОВИКО: Хвала. Шта ради врли Касио?
ЈАГО: Жив је, господине.
ДЕЗДЕМОНА: Међ њим и мојим мужем, рођаче,
изродио се раздор немио;
но ви ћете довести све у ред.
ОТЕЛО: То поуздано знате?
ДЕЗДЕМОНА: Мој господару?
ОТЕЛО: "Не пропуштајте то учинити, по својој вољи ‐ "
ЛОДОВИКО: Обраћо се није;
у писмено је ово удубљен.
Посвађали се, дакле, мој господар
и Касио?
ДЕЗДЕМОНА: Веома опако;
из љубави бих према Касију
дала ја не знам шта да могу само
измирити их.
ОТЕЛО: Гром и пакао!
ДЕЗДЕМОНА: Мој господару?
ОТЕЛО: Имате ли мозга?
ДЕЗДЕМОНА: Шта! Је ли љут ен?
ЛОДОВИКО: Узрујало га
можда то писмо, јер му, како држим,
налажу да у Млетке натраг иде,
а Касија су наименовали
да гувернерство место њега прими.
ДЕЗДЕМОНА: Верујте, том се радујем.
ОТЕЛО: Зацело!
ДЕЗДЕМОНА: Мој господару?
ОТЕЛО: Ја се радујем
што видим да сте помахнитали.
ДЕЗДЕМОНА: Зашто, Отело мили?
ОТЕЛО: Ђаволе!
(Удари је.)
ДЕЗДЕМОНА: Заслужила то нисам.
ЛОДОВИКО: У Млецима, сињоре, нико не би
овоме никад поверовао,
па ма се клео да сам видео:
то је зацело сувише; у ње
за опроштај замол'те, она плаче.
ОТЕЛО: О, ђаволе! О, сотоно! Да може
од женских суза да се оплоди
планета ова, тад би свака кап
коју би она пролила излегла
по крокодила. С очију ми иди!
ДЕЗДЕМОНА: Одлазим, јер не желим да вас вређам.
ЛОДОВИКО: Послушна жена, доиста;
позовите је, ваша милости,
молим вас, да се врати.
ОТЕЛО: Госпођо!
ДЕЗДЕМОНА: Мужу мој?
ОТЕЛО: Шта желите с њом, сињоре?
ЛОДОВИКО: Ко? Ја, сињоре?
ОТЕЛО: Да, желели сте да је натраг вратим:
сињоре, може она да се врати
и опет врати, и да ипак оде,
и да се врати опет; и да плаче,
може, сињоре, и да плаче она;
а послушна је, ко што рекосте,
послушна, савршено послушна.
Само и даље сузе проливајте.
Што се, сињоре, тиче овога ‐
да јада дивно глумљенога! ‐ ја сам
добио налог да се дома вратим.
Уклоните се; послаћу по вас.
Покорићу се налогу, сињоре,
и вратити у Млетке. Одлази,
губи се!
(Дездемоиа оде.)
Своје место Касију
уступићу. А молим вас да са мном
обедујете довече, сињоре.
И нека сте, сињоре, добро дошли
амо наКипар. Јарци, мајмуни! (Оде)
ЛОДОВИКО: Па је ли то тај племенити Црнац
за којег цео сенат каже наш
да је за све у свему дорастао?
И је ли то та нарав племенита
која се не да поколебати
никаквом страшћу? То врлина чврста
коју судбине стрела није кадра,
нити је кадар хитац случаја
ни да прострели ни да окрзне?
ЈАГО: Променио се много.
ЛОДОВИКО: Умом здрав је?
Да ли му није мозак начет?
ЈАГО: Он је
то што је; ја не могу осуду
никакву да изречем. Само бих
молио небо да му да нек буде
то што би бити могао, укол'ко
он није што би могао да буде.
ЛОДОВИКО: Да своју жену туче!
ЈАГО: Заиста,
то није било лепо; али ја бих
волео кад бих знао да ће тај
ударац бити оно најгоре!
ЛОДОВИКО: Да ли је ово навика у њега?
Ил' му је крв од ових писама
узаврела, па сада први пут
у њега ову ману изазвала?
ЈАГО: Ја, авај! авај! тол'ко поштен нисам
да кажем све што видех и што знам.
Пред очима вам биће, па ће својим
понашањем се одгонетнути
у тол'кој мери да ћу моћи ја
причање да уштедим. Пратите га
и мотрите, да само видите
како ће наставити.
ЛОДОВИКО: Жао ми је
што ме је тако разочарао. (Одлазе.)

ПОЈАВА ДРУГА

Одаја у замку

(Улазе Отело и Емилија.)

ОТЕЛО: Видели, дакле, ништа нисте?
ЕМИЛИЈА: Нит' икад чула, нит' посумњала.
ОТЕЛО: Ал' видели сте Касија са њом.
ЕМИЛИЈА: Но лоше ништа не видех,
а сваки чула сам слог изговорен мећ њима.
ОТЕЛО: Шта! Никад нису шапутали?
ЕМИЛИЈА: Никад.
ОТЕЛО: И никада вас није слала куд?
ЕМИЛИЈА: Никада.
ОТЕЛО: Да рукавице, ил' маску,
лепезу ил' шта било донесете?
ЕМИЛИЈА: Никада, господару.
ОТЕЛО: То је чудно.
ЕМИЛИЈА: Душу бих своју смела, господару,
у опкладу ко залогу да ставим
да је ваљана; ако другојаче
мислите ви, избијте то из главе;
нагрдиће вам душу мисли такве.
Је ли вам главу напунио тим
некакав бедник, нека би проклетством
онаквим њему небо платило
какво је змији досуђено било!
Јер ако није она честита
и одана и чиста, онда срећна
човеканема; најчеститија
нечија жена прљава је тад
и гнусна као сушта потвора.
ОТЕЛО: Нек дође, реците јој; идите.
(Емилија оде.)
Зна она доста; али она је
обична подводачица и није
кадра да зна и одвећ. Оно ти је
блудница префињена, оно ти је
шкрињица закључана, брава која
прљаве тајне крије; а овамо
на коленима, видео сам то,
Богу се моли.
(Враћа се Емилија са Дездемоном.)
ДЕЗДЕМОНА: Шта заповедате,
мој господару?
ОТЕЛО: Приђи ми, пиленце.
ДЕЗДЕМОНА: Шта је по вољи?
ОТЕЛО: Гледајте ме право
у лице; дајте да вам очи видим.
ДЕЗДЕМОНА: Шта сте то грозно смислили?
ОТЕЛО (Емилији): А ви
једне од својих дужности, сињора,
прихватите се; врата забравите
и наложнике оставите саме;
искашљите се, "хм" узвикните
ако ли какав жив створ наиђе;
свој занат, занат обављајте свој;
не дангубите, велим.
(Емилија оде.)
ДЕЗДЕМОНА: Молим вас
на коленима да ми објасните
шта значи говор ваш. Разумем бес
који из ваших речи избија,
ал' речи не разумем.
ОТЕЛО: Но, шта си ти?
ДЕЗДЕМОНА: Мој господару, ја сам
супруга ваша; верна, одана
супруга ваша.
ОТЕЛО: То ми се закуни,
па се осуди сама на проклетство;
јер иначе и саме сатане,
пошто си ликом анђелима налик,
побојаће се да те узму собом;
закуни ми се да си честита.
ДЕЗДЕМОНА: Зна небо да је тако.
ОТЕЛО: Небо зна
доиста да си неверна ко пако.
ДЕЗДЕМОНА: А према коме, господару? С ким?
На који начин неверна сам ја?
ОТЕЛО: Дездемона! О! Иди, иди, иди!
ДЕЗДЕМОНА: Вај, грозна дана! ‐ Зашто плачете?
Јесам ли повод, господару, ја
сузама овим? Укоревати
немојте мене ако сумњате
да је до оца мога, може бити,
кривица што су опозвали вас;
ако је тако за вас изгубљен,
па изгубљен је и за мене он.
ОТЕЛО: О, да је небу било угодно
да недаћама куша ме, да сручи
на моје голо теме сваки вид
јада и срама, да ме замочи
до врха носа у сиротињу,
да сужањству изручи како мене
тако и моје наде најлепше,
ја бих у којем кутку душе своје
стрпљења капљу нашао; ал' вај!
да непомичним кипом учини ме
за срам и укор времену, па ово
млитавим прстом потказивачким
да упире у мене; па ито бих
поднео ја; нек буде, ако! добро:
ал' да оданде где сам сакупио
све своје срце, где ми живот ваља
живети ил' се не наносити
живота свога, где је кладенац
из којег тече моја матица,
ил' би се иначе сасушила;
о! да оданде будем отурен!
Или да ово сачувам ко зденац
за краставаче жабе љигаве
да се у њему клупчају и плоде!
Свој образ преобрази, о, стрпљење,
руменоусни херувиме млади;
јест, па нека дивље као пакао
твој поглед сева!
ДЕЗДЕМОНА: Мој племенити муж ме, надам се,
честитом сматра.
ОТЕЛО: Свакако, зацело,
баш тако као летње мушице
на касапници, што од упљувака
прогмижу. О, ти корове! што тол'ко
љупко си леп и заносно толико
миришеш да оболе чула сва
од тебе, камо да се родио
никада ниси!
ДЕЗДЕМОНА: Авај! Какав то
незнани грех учиних?
ОТЕЛО: Је ли дивна
хартија та, та књига чудесна
створена да се напише на њој
"блудница"? Шта је, вели, чинила!
Чинила! О, ти уличарко! Кад бих
поступке твоје само именово,
засуло би се лице моје гаром
као ковачу, јер би се у чађ
спржио стид мој. Шта је чинила!
Од тога небо скупља ноздрве,
због тога месец жмури, а и сам
разблудни ветар, који љуби све
на шта налети, борави због тога
у лагумима подземним притајен
да не би чуо. Шта је чинила!
Бестидна дрољо!
ДЕЗДЕМОНА: Ви ме блатите,
тако ми неба.
ОТЕЛО: Нисте дроља зар?
ДЕЗДЕМОНА: Не крстила се крстом ако јесам.
Ако не значи бити блудница
кад се за мужа овај сасуд чува
и кад се сваког другог прљавог
незаконитог клони додира,
блудница онда нисам.
ОТЕЛО: Нисте дроља?
ДЕЗДЕМОНА: Немала души спаса ако јесам.
ОТЕЛО: Та је ли могућно?
ДЕЗДЕМОНА: О, небо, ти нам буди.милостиво!
ОТЕЛО: Опростите ми онда, молим вас;
ја мишљах да сте она препредена
млетачка проститутка што у брак
с Отелом ступи. Хеј, ви, госпођо,
ви што капиџик пакла чувате
обављајући дужност супротну
од оне коју свети Петар врши!
(Улази Емилија.)
Јест, ви, ви, ви! Завршили смо трку;
ево за труд. Окрен'те, молим, кључ
и дослух наш сахран'те ко у гробу. (Оде)
ЕМИЛИЈА: Шта ли се, вај! у тога велможе
зачело то у глави? Како сте?
Како сте, добра моја госпођо?
ДЕЗДЕМОНА: Баш ко у полусну.
ЕМИЛИЈА: Шта се то, добра моја госпођо,
догодило са мојим госцодарем?
ДЕЗДЕМОНА: Са ким?
ЕМИЛИЈА: Па с мојим господарем.
ДЕЗДЕМОНА: Ко је господар твој?
ЕМИЛИЈА: Па онај исти,
госпођо слатка, који је и ваш.
ДЕЗДЕМОНА: Ја немам господара; Емилија,
не помишљај да са мном говориш;
ја суза немам, а сем одговора
који би био шкропљен сузама
ја одговора друкчијега немам.
Молим те, ноћас свадбени застирач
на постељу ми простри: упамти;
и мужа свог овамо ми позови.
ЕМИЛИЈА: Изменило се овде збиља много. (Оде)
ДЕЗДЕМОНА: Право и јесте, право доиста
што се овако са мном поступа.
И како сам се то понашала
кад се у њега ма и мрвица
мишљења могла да укорени
да сам и једну мрву згрешила?
(Враћа се Емилија с Јагом.)
ЈАГО: Шта желите, сињора? Како сте?
ДЕЗДЕМОНА: Да кажем и не умем. Када ко
дечицу поучава, он то чини
начином благим, питањима лаким;
на такав начин могао је он
и мене да покара; јер сам ја,
по души говорећи, дете које
карати ваља.
ЈАГО: А у чему је,
госпођо, ствар?
ЕМИЛИЈА: На њу је, авај, Јаго!
господар мој набацио толико
гнусобе, дрољом њу називајући,
толико ју је својим пљувањем
и изразима тешким засипао
да то ваљана душа никада
поднети не би могла.
ДЕЗДЕМОНА: Припада ли ми такав назив, Јаго?
ЈАГО: А какав назив, мила госпођо?
ДЕЗДЕМОНА: Онакав каквим муж мој мене зове,
као што она рече.
ЕМИЛИЈА: Назвао је
блудницом њу; овакве изразе
не би ни какав пијан бескућник
на наложницу своју сручио.
ЈАГО: А што ли то?
ДЕЗДЕМОНА: Не знам; ал' таква нисам, знам зацело.
ЈАГО: Не проливајте сузе, не плачите.
Ах, злог ли дана!
ЕМИЛИЈА: Зар је зато тол'ке
прилике своје врсне одбила
и оставила оца, пријатеље
и земљу своју да би блудницом
названа била? Ко ту плако не би?
ДЕЗДЕМОНА: Такав је бедни удес мој.
ЈАГО: Нек буде
проклет за ово. Откуда му та
измишљотина?
ДЕЗДЕМОНА: Небо то нек зна.
ЕМИЛИЈА: Дабогда висила на вешалима
ако то нека хуља бескрајна,
некаква хитра, подла улизица,
некакав нитков што додворава се
не би л' се каквог места докопао,
клевету ову није смислио;
висила, ако не буде овако.
ЈАГО: Пфуј! таквог нема; то је немогућно.
ДЕЗДЕМОНА: Ако га има, простио му Бог!
ЕМИЛИЈА: Опростио му конопац, дабогда,
а пакао му кости изгризао!
Што да је зове блудницом? И ко се
дружи са њом? И где? И кад? И како?
И где ту има нечег вероватног?
Не, ту је Црнца насамарио
некакав нитков над нитковима,
последњи неки подлац на злу гласу,
некаква ниска вуцибатина.
О! зашто небо не разголити
краснике те, а свакој часној руци
подари бич, па лупешка та багра
кроз шибу, нага, међу људима
од истока до запада да трчи!
ЈАГО: Не мораш да се чујеш напољу.
ЕМИЛИЈА: О! срам га било. Такав некакав
господичић је зар и вама разум
на криву страну преокренуо,
те сте ме с Црнцем осумњичили.
ЈАГО: Вама је врана мозак попила;
идите.
ДЕЗДЕМОНА: Добри Јаго, шта ми ваља
да радим па да опет придобијем
својега мужа? Добри пријатељу,
пођите к њему; јер ја не схватам,
тако ми ове Божје светлости,
како изгубих њега. Ево ме
на коленима: ако сам се икад
огрешила о љубав његову,
ил' чином непосредним или речју
у себи изреченом, или ако мој
вид, мој слух ил' чуло које било
очара други, био то ма ко;
ил' ако ли га не волим и сад
ко што га вазда вољах, ко што ћу га
волети вазда целим срцем својим,
па ма се, ко од бескућнице какве
отресо он од мене разводом,
дабогда никад утехе не нашла!
Суровост може много; живот мени
суровост може његова да сатре,
ал' никад да ми љубав помрачи.
"Блудница" нисам кадра ни да речем;
грозим се докле реч ту казујем;
а заиста да урадим то чим се
стиче тај назив, не би ме ни сва.
суЈета овог света нагнала.
ЈАГО: Молим вас да се умирите; то је
зловоља само тренутна у њега;
расрдила га посла државна,
па се са вама свађа.
ДЕЗДЕМОНА: Ако не би
било што друго ‐
ЈАГО: Ништа друго није,
уверавам вас.
(Трубе.)
Гле! то на обед звуци ови зову;
млетачко изасланство свакако
на послужење чека: идите
и не плачите; све ће добро бити.
(Одлазе Дездемона и Емилија. Улази Родериго.)
Гле, Родериго!
РОДЕРИГО: Не бих рекао да поступаш са мном часно.
ЈАГО: А шта је то што показује супротно?
РОДЕРИГО: Свакога дана ме ћушкаш у страну каквом новом измишљотином, Јаго; више волиш, како ми се сад чини, да ме
одстрањујеш од сваке погодности но да ме потхрањујеш ма и најмањом надом. Ја доиста нећу то више да трпим, нити сам
баш уверен да ли треба да одмахнем главом на све оно што сам већ досад по својој глупости претрпео.
ЈАГО: Бисте ли ме чули, Родериго?
РОДЕРИГО: Слушао сам ја и превише, душе ми, јер оно што говорите и оно што испуњавате није ни изда‐лека у сродству.
ЈАГО: Савршено ме неправедно окривљујете.
РОДЕРИГО: Само за оно што је непобитно. С траћио сам све што сам имао. Накит који сте добили од мене да га дате
Дездемони припомогао би да се заведе и каква испосница; ви сте ми рекли да га је она примила и донели ми за узврат утеху и
наду на скоро уважење и познанство, али ја од тога не видим ништа.
ЈАГО: Добро; продужи; изврсно.
РОДЕРИГО: Изврсно! Продужи! Не могу да продужим, човече; нити је то изврсно: тако ми ове руке, то је, ја велим, подло
веома, и ја почињем да увиђам како ми у томе подваљују.
ЈАГО: Изврсно.
РОДЕРИГО: Велим вам да то није изврсно. Сам ћу то саопштити Дездемони; акохоћедамивратимој накит, престаћу да трчим
за њом и покајаћу се што сам је незаконито салетао; ако ли не, онда можете бити уверени да ћу затражити задовољење од
вас.
ЈАГО: Чуо сам.
РОДЕРИГО: Јест; а свечано вас уверавам да нисам рекао ништа што нисам одлучно решен и да учиним.
ЈАГО: Но, сад видим да у тебе има срца, и од овог тренутка ћу изградити о теби боље мишљење но што сам га икад пре тога
имао. Дај ми руку, Родериго; приговор који си потегао противу мене сасвим је правичан; па ипак сам, уверавам те,
поступао веома исправно у твојој ствари.
РОДЕРИГО: То се није могло приметити.
ЈАГО: Признајем доиста да се то није могло приметити, и твоја сумња није лишена досетљивости и здравога суда. Али ако ти,
Родериго, имаш у себи доиста оно што ја сад са знатно више разлога смем да верујем да имаш, и то више но икад, хоћу рећи
решености, смелости и срца, покажи то ноћас: не будеш ли се наредне ноћи наслађивао Дездемоном, отправи ме мучки са овог
света и смисли сам оружје којим ћеш ми доћи главе.
РОДЕРИГО: Лепо, шта је то? Је ли то нешто разумно и остварљиво?
ЈАГО: Стигла је, господине мој, посебна наредба из Млетака да се наименује Касио на Отелово место.
РОДЕРИГО: Зацело? Но, па онда ће се Отело и Дездемона вратити у Млетке.
ЈАГО: О, не! Он иде у Маварску, па ће одвести са собом и лепу Дездемону, сем ако неки непредвиђен случај не би
продужио његово борављење овде; а ништа није тако погодно да доведе до тога као одстрањење Касијево.
РОДЕРИГО: Како ти то мислиш, његово одстрањење?
ЈАГО: Но, па на тај начин што би се учинио неспособним да. заузме Отелово место; што би му се здробио мозак.
РОДЕРИГО: И ви бисте хтели да ја то учиним?
ЈАГО: Да, ако се усудите да се дочепате ћара и права. Он је ноћас на обеду код једне проститутке; а и ја ћу поћи к њему
тамо; он и не зна за ову почаст коју му је срећа бацила у крило. Ако припрежите на њега кад се он буде отуд враћао ‐ а ја
ћу удесити да то испадне између дванаест и један ‐ можете му смрсити конце по својој вољи; ја ћу се наћи у близини, да
подржим ваш покушај, те ће се он наћи у клопци између нас двојице. Де, не стојте ту као кип већ пођите са мном; изложићу
вам неопходност његове смрти тако да ћете се сматрати обавезним да му је подарите. Сад је увелико време вечери, и ноћ
почиње да се 'арчи; на ствар! РОДЕРИГО: Хоћу да чујем и друге разлоге за ово.
ЈАГО: Биће по вашој вољи. (Одлазе.)

ПОЈАВА ТРЕЋА

Друга. одаја у замку

(Улазе Отело, Лодовико, Дездемона, Емилија и свита.)

ЛОДОВИКО: Тако вам Бога, немојте, сињоре,
и даље да се узнемиравате.
ОТЕЛО: Извин'те, али чиниће ми добро
да прошетам.
ЛОДОВИКО: Захваљујем веома
вашем господству; лаку ноћ, сињора.
ДЕЗДЕМОНА: Од срца добро дошли!
ОТЕЛО: Хоћете ли,
господине, да прошетамо мало?
Дездемона!
ДЕЗДЕМОНА: Мој мужу?
ОТЕЛО: Идите одмах у постељу;
ја ћу се овог часа вратити;
и отпустите ову своју пратилицу;
пазите да то буде учињено.
ДЕЗДЕМОНА: Хоћу, мужу мој.
(Одлазе Отело, Лодовико и свита.)
ЕМИЛИЈА: Како је сада? Поглед му је блажи
но што је био.
ДЕЗДЕМОНА: Вратиће се, вели,
овога часа; да вас отпустим
замолио је и наредио
да пођем лећи.
ЕМИЛИЈА: Да ме отпустите!
ДЕЗДЕМОНА: Наложио је тако; зато дај ми
хаљину ноћну, драга Емилија,
па збогом: сад га срдити не смемо.
ЕМИЛИЈА: Камо да никад видели га нисте!
ДЕЗДЕМОНА: Ја то не велим; толико врлина
у њему моја љубав налази
да су и грдње и јогунлук његов
и мргођења ‐ скини, молим те,
чиоде ове ‐ препуни за мене
љупкости и усрдности.
ЕМИЛИЈА: На одар
прострла сам вам оне застираче
за које сте ме молили.
ДЕЗДЕМОНА: Свеједно.
Како је, Боже, будаласт наш дух!
Молим те, ако умрем пре но ти,
да ми од ових застирача један за покров даш.
ЕМИЛИЈА: Не зборите којешта.
ДЕЗДЕМОНА: Девојку једну, Барбара се звала,
мајка је моја имала, и та
заљубљена је била, али онај
којем је она своју љубав дала
буде ти луд и остави ти њу;
песму о врби имала је она;
старинску песму, али се у њој
судбина њена изражавала,
и с њом на усни умрла је она;
никако ноћас песму ту да прогнам
из своје душе; напора големог
хоће се да не приклоним и сама
на једну страну главу и да узмем
певати као јадна Барбара.
Молим те, брже.
ЕМИЛИЈА: Да вам хаљину
ноћну донесем?
ДЕЗДЕМОНА: Не, откопчај овде.
Пристојан човек тај Лодовико.
ЕМИЛИЈА: Врло леп човек.
ДЕЗДЕМОНА: Говори добро.
ЕМИЛИЈА: Знам ја једну госпођу у Млецима која би боса препешачила до Палестине за цигли један додир његове доње усне.
ДЕЗДЕМОНА:
Под смоквом јадница сиња уздахе ређа и грца,
о, појте врбу зелену;
с главом на колену своме, са руком искрај срца,
о, врбу, врбу појте:
таласи крај ње теку, жуборећ лелеке њене,
о, врбу, врбу појте:
а она сузе слане рони и кроти стене –
Склони ово одавде –
о, врбу, врбу појте:
Молим те, уклони се; сад ће он доћи. –
Венац ће мени, појте, врба зелена бити.
Право је што ме презре, грдити њега немојте –
Не, тим редом не иде. Послушај! Ко то лупа?
ЕМИЛИЈА: То је ветар.
ДЕЗДЕМОНА:
Ја драгог неверним назвах, а он ми овако врати,
о, врбу, врбу појте:
ако ја јурим за сваком, и теби свак нек сврати.
Тако, а сада иди; лаку ноћ.
Око ме сврби; то предсказује
да ћу да плачем, је ли?
ЕМИЛИЈА: Нипошто.
ДЕЗДЕМОНА: Тако сам чула бар. О, ти мушкарци!
О, ти мушкарци! Реци, Емилија,
мислиш ли ти, по души говорећи,
да има жена које мужа свог
на тако прљав начин варају?
ЕМИЛИЈА: Понека ће се наћи, нема сумње.
ДЕЗДЕМОНА: Би л' тако нешто ти учинила
за цео свет?
ЕМИЛИЈА: А ви зар не бисте?
ДЕЗДЕМОНА: Небеском овом светлошћу се кунем
да не бих.
ЕМИЛИЈА: Не бих испод светлости
небеске ни ја, али и те како
у мраку.
ДЕЗДЕМОНА: Би ли то урадила
за цео свет?
ЕМИЛИЈА: Огромна ствар је свет;
за тако мали грех је цена то
голема врло.
ДЕЗДЕМОНА: Верујем да ти,
душе ми, не би то урадила.
ЕМИЛИЈА: Верујем, душе ми, да бих; а потом бих се постарала да буде као и да није било оно што је било. Наравно да ја тако
нешто не бих урадила за какву гривну, за који аршин батиста, за хаљине, за сукње, за капице или ма за какве друге модне
маленкости; али за читав свет! Која то не би натукла своме мужу рогове да би га начинила монархом? Ставила бих ја на
коцку да због тога зарадим чистилиште.
ДЕЗДЕМОНА: Проклета била ако бих тај грех
учинила за читав свет!
ЕМИЛИЈА: Но, па та погрешка је само на свету погрешка; а ако ви за свој труд добијете свет, онда се та погрешка налази у
вашем сопственом свету, те можете очас од ње да направите исправност.
ДЕЗДЕМОНА: Да такве жене има, не верујем.
ЕМИЛИЈА: Има, тако једно тесте; и још понека приде, као да је хтео свет да се обезбеди представљачима.
Али су, мислим, криви мужеви
ако им жене греше. Нек, на пример,
олабаве у својим дужностима,
па нек у крила туђа просипају
драгоцености нама намењене,
ил' нека, букнув од љубоморе,
у срдитости својој набаце
узде на нас; ил' нека, рецимо,
туку нас, или нека расипају
пређашњи наш иметак; е, па жучи
и ми имамо, и, ма кол'ко кротке,
умемо и ми да се светимо.
Мужеви треба заиста да знају
да жене њине чула имају
баш ко и они; да и жена има
очи и нос и чуло укуса
да разликује кисело од слатког,
онако исто ко и мужеви.
Какав је чин то када они нас
замењују са неким другима?
Уживање? Ја мислим јест; а да ли
породи њега страст? Ја мислим ‐ да.
Је л' заблуђењу овом слабост извор?
И то је; а зар немамо и ми
страсти и жеље за уживањем
и слабости онако ко и људи?
Па нека тад поступају са нама
онако како ваља, ил' нек знају
да опак чин наш има учитеља
у опакоме чину њиховом.
ДЕЗДЕМОНА: Лаку ти ноћ! Нек небо мени пошље
поступак такав, не да зло од зла
одбирам, већ да зло исправљам ја. (Одлазе.)

ПЕТИ ЧИН

ПОЈАВА ПРВА

Кипар. Улица

(Улазе Јаго и Родериго.)

ЈАГО: Ту иза ове избочине стани;
одмах ће он наићи; мач свој врсни
исукан држи, па га куда треба
окретно хитни. Хитар буди, хитар,
и ничега се не бој; тик уз тебе
налазићу се ја. Тај чин ће нас
узнети или суновратити;
имај на уму то, па зато буди
у решености чврст до крајности.
РОДЕРИГО: Ту близу буди: промашити могу.
ЈАГО: Тик ћу уз тебе бити: храбро само,
и приправи се.
(Повуче се.)
РОДЕРИГО: Нисам очаран
тим чином; али он је, нема шта,
разлоге мени дао довољне.
И шта је то? Тек један човек мање:
па напред, маче мој; нек умре он.
ЈАГО: Протрех до живца млади чирић тај,
те га подљутих. Било сад да смакне
он Касија ил' њега Касио,
или да један другог убије,
ја сам у сваком случају у ћару:
буде ли био Родериго жив,
тражиће он да вратим све до паре
и злато све и дијаманте све
које сам ја измамио од њега
Дездемони за поклон;
то бити не сме; буде л' Касио
остао жив, он с дана на дан тако
зрачи лепотом својега живота
да ја при томе гнусан испадам;
на страну то што Црнац може њему
и да ме ода; а голема то би
опасност била за ме. Не, не, он
мора да умре. Друкче никако;
чујем га: ево долази.
РОДЕРИГО: Познајем
корак у њега: он је. Умри, хуљо!
(Удари Касија рапиром.)
КАСИО: Крвник би збиља мојему животу
тај убод био, када панцир мој
вредео не би више но што знаш;
да видим кол'ко вреди панцир твој.
(Потегне мач и рани Родерига.)
РОДЕРИГО: О! Погибох!
(Јаго с леђа рани Касија у ногу и одлази.)
КАСИО: Убице! Помоћ! Помоћ!
Занавек су ме обогаљили.
(Пада. Улази Отело, мало подаље.)
ОТЕЛО: Касијев глас је: Јаго држи реч.
РОДЕРИГО: О, хуље мене!
ОТЕЛО: Тако баш и јесте.
КАСИО: О! Помоћ, хеј! И дајте луч! Лекара!
ОТЕЛО: Он је: о, Јаго, срчани и часни
и правични! Колико племенитог
саосећања имаш ти за љагу
твом пријатељу нанесену! Ти си
учитељ мој. Но, мртав, душице,
ваш драги лежи, а приближује се
злокобни час и вама: блуднице,
ево ме, идем! Неће већ ни трага
у срцу мом од оних чини бити
што их ту твоје накапаше очи;
нек блудна крв се блудним одром точи.
(Оде. Улазе Лодовико и Грацијано, мало подаље.)
КАСИО: Зар нема страже? Пролазника? Хеј!
Убице! Хеј! Убице!
ГРАЦИЈАНО: Некаква се
несрећа овде случила зацело;
тај крик је страшан.
КАСИО: У помоћ!
ЛОДОВИКО: О, чујте!
РОДЕРИГО: Бедног ниткова!
ЛОДОВИКО: Стењање се чује
двојице или тројице; а мрак је
густ као тесто; лако може бити
да је то клопка; не заборавимо
да може с нама бити ко зна шта
ако се, виком овом намамљени,
без бројнијега друштва приближимо.
РОДЕРИГО: Никога зар? Истећи ће из мене
сва крв, умрећу.
ЛОДОВИКО: Чујте!
(Враћа се Јаго с лучем.)
ГРАЦИЈАНО: Ево неког
у кошуљи, са лучем, с оружјем.
ЈАГО: Ко је то ту? Ко диже ту галаму
вичући о убиству?
ЛОДОВИКО: Не знамо.
ЈАГО: Зар нисте крике чули?
КАСИО: Амо, амо!
Помозите, за љубав Божију!
ЈАГО: Шта је посреди?
ГРАЦИЈАНО: То је заставник
Отелов, рекао бих.
ЛОДОВИКО: Он је, збиља;
веома ваљан момак.
ЈАГО: Којето?
што тако страшно ту запомаже?
КАСИО: Јесте ли ви то, Јаго? О, помоз'те!
Осакаћен сам, упропастили ме
ниткови неки.
ЈАГО: Вај мени, поручниче! Које хуље
извршише то дело?
КАСИО: Ту се близу
један од њих, ја држим, налази,
и не може се с места макнути.
ЈАГО: О, подлих издајица!
(Лодовику и Грацијану) Ко сте ви?
Притец'те амо и помозите!
РОДЕРИГО: Овамо, хеј! Помозте!
КАСИО: Тај је од оних један.
ЈАГО: О, ниткове!
О, разбојниче ниски!
(Прободе Родерига.)
РОДЕРИГО: О, ти, стопут
проклети Јаго! Нечовечни псу!
ЈАГО: Убијати у помрчини људе!
Па где су те лопурде крваве?
Како је тих тај град! Хој‐хо! Убице!
Убице! Каж'те, какви сте ви људи?
Ваљани или зли?
ЛОДОВИКО: Онако како
оцените нас, тако нас и хвал'те.
ЈАГО: Сињор Лодовико?
ЛОДОВИКО: Он, сињоре.
ЈАГО: Молим вас да ме извините. Ту су
раниле неке хуље Касија.
ГРАЦИЈАНО: Касија!
ЈАГО: Како је, брате?
КАСИО: Надвоје ми је нога преломљена.
ЈАГО: Авај, да не да Бог! Сињори, луч!
Превезаћу је својом кошуљом.
(Улази Бјанка.)
БЈАНКА: Шта то ту има, хеј? Ко виче то?
ЈАГО: Ко виче то?
БЈАНКА: О, Касио мој драги!
Касио слатки мој! О, Касио!
Касио! Касио!
ЈАГО: О, знаменита дрољо! Касио,
да л', може бити, подозревате
ко вас овако осакати?
КАСИО: Не.
ГРАЦИЈАНО: Бех пошо да вас тражим: жао ми је
што вас овако нађох.
ЈАГО: Подвезицу
дајте ми какву. Тако. Ех, да неке
носиљке има, да га угодно
одавде однесемо.
БЈАНКА: Он, авај! малаксава! Касио!
О, Касио! Мој Касио!
ЈАГО: Ја сумњам,
господо, да је у нитковлук тај
и ово ђубре овде умешано.
Стрпљења мало, добри Касио.
Но, деде, деде. Луч ми амо дајте.
Да видимо да л' зна ко ово лице,
или га не зна? О, па то је
пријатељ мој и земљак драги мој.
Је л' Родериго? Не: ал' јесте, он је.
О, небо! Родериго.
ГРАЦИЈАНО: Шта велите?
Млечанин онај?
ЈАГО: Главом он, сињоре:
познајете л' га?
ГРАЦИЈАНО: Како не бих! Да.
ЈАГО: Господин Грацијано? Ја вас молим
да опростите великодушно;
понашање нек моје извини
крвави овај случај: не обратих
пажњу на вас због њега.
ГРАЦИЈАНО: Драго ми је
што смо се срели.
ЈАГО: Штаје, Касио?
Како је? О, носиљка да ми је,
носиљка! ГРАЦИЈАНО: Родериго!
(Доносе носиљку.)
ЈАГО: Он је, он. ‐
Из мојих уста у Божије уши;
носиљку: нек одавде пажљиво
некол'ко добрих људи га однесе;
ја ћу међутим генералова
хирурга да потражим.
(Бјанки.) Ви, сињора,
можете себи труд уштедети.
Касио, тај што лежи ту убијен
био је мени близак пријатељ.
Каква је мржња била то међ вама?
КАСИО: Никаква испод неба; нит' га знам ја.
ЈАГО (Бјанки): Побледели сте, је л'? Однесите га
некуд под кров ‐
(Касија и Родерига однесу.)
Господу добру молим
да причекају трен. ‐ Побледели сте,
је л' те, сињора? ‐ Да л' примећујете
ужас у њеним очима? И више
чућемо, гледате ли упорно.
Осмотрите је добро, молим вас;
погледајте је: јесте ли, сињори,
видели? Не, проговара кривица
ма језик не био употребљен.
(Улази Емилија.)
ЕМИЛИЈА: Вај, шта је то? Шта има то, мој мужу?
ЈАГО: У помрчини овде Родериго
с дружином својом која умаче
на Касија је напао: за мало
што не погибе, док је Родериго
платио главом.
ЕМИЛИЈА: Авај, племенити
витеже! Авај, добри Касио!
ЈАГО: Ето чим блудничење урађа.
Од Касија да сазнаш, Емилија,
молим те, где је ноћас вечерао.
Шта је? На ово цептите?
БЈАНКА: У мом је дому вечерао; али
због тога ја не цептим.
ЈАГО: Ха! У вас?
Сместа да са мном пођете!
ЕМИЛИЈА: О, пфуј!
Стид да те буде, блуднице!
БЈАНКА: Блудница нисам, но сам честита
баш ко и ви што блатите ме блатом.
ЕМИЛИЈА: Као и ја! Срамото божја! Пфуј!
ЈАГО: Бисте ли пошли, честити сињори,
да погледате да се превије
Касио јадни. Хајдете, сињора,
малодругачу причућетевећ
испричати нам ви. Потеците,
Емилија, у тврђаву, па јав'те
госпођи мојој и господину
шта се ту збило. Ви извол'те напред.
(За себе.) Ил' ће ми ова ноћ донети власти,
или ће сасвим да ме упропасти. (Одлази.)

ПОЈАВА ДРУГА

Спаваоница у замку. Дездемона спава у постељи. Гори светиљка.

(Улази Отело.)

ОТЕЛО: Узрок је то, о, то је узрок, душо;
не тражите ми, звезде пречисте,
да вам га именујем! То је узрок.
Ал' њену крв ја нећу пролити,
нит' окрзнути кожу њену, глатку
ко алабастар какав вајани
и бељу него снег. Но друге није:
умрети мора, ил' ће иначе
и многе друге да обмањује.
Угасиш свећу, угасиш и другу:
ако ли тебе, слуго пламени,
утулим, ја ти, кад се покајем,
могу да вратим светлост пређашњу;
ал' ако једном угасим твој пламен,
природе врсне узору мајсторски,
ја не знам где би огањ Прометејев
нашо се тај да теби светлост врати.
Растење ружи вратити не могу
када је једном узберем, па она
свенути мора: дај да осетим,
докле је још на жбуну, мирис њен.
(Пољуби је.)
О, слатки даше! И Правосуђе би
убедио да мач свој преломи!
Још једном и још једном. Буди таква
и мртва, па ћу најпре тебе ја
убити, па те волети и даље.
Једанпут још и више никада:
никада нешто слатко оволико
није толико било злокобно.
Не могу а да сузе не лијем,
ал' то су сузе грозне; печал та је
као небеска печал: туче само
где волети ЈОЈ ваља. Буди се.
ДЕЗДЕМОНА: Ко је? Отело?
ОТЕЛО: Да, Дездемона.
ДЕЗДЕМОНА: Хоћете л', мужу мој, Да легнете?
ОТЕЛО: Јесте л' се ноћас Богу молили,
Дездемона?
ДЕЗДЕМОНА: Зацело, господару.
ОТЕЛО: Ако се греха сећате ма ког
који са Божјом милошћу и с небом
још изравнали нисте, ондасе
молите одмах за њ.
ДЕЗДЕМОНА: Вај, мужу мој, шта треба то да значи?
ОТЕЛО: Дакле, извршуј то, и буди кратка;
прошетаћу по страни: не бих
хтео да неприправан дух твој убијем;
о, не; да не да Бог! Ја душу твоју
да убијем не желим.
ДЕЗДЕМОНА: Је ли то
ви говорите о убијању?
ОТЕЛО: Јесте, о томе.
ДЕЗДЕМОНА: Нек се онда небо
смилује мени!
ОТЕЛО: Амин! од свег срца.
ДЕЗДЕМОНА: Када овако говорите, ви ме
убити, ја се надам, нећете.
ОТЕЛО: Хм.
ДЕЗДЕМОНА: Па ипак вас се бојим, јер кад тако
очима ковитлате, то страхобом
злокобном прети. Не знам зашто ми се
бојати ваља, јер кривице не знам;
али се бојим, ја то осећам.
ОТЕЛО: Мисли на своје грехове.
ДЕЗДЕМОНА: У том
греси су моји били што вас вољах.
ОТЕЛО: И зато ћеш умрети.
ДЕЗДЕМОНА: Па то је неприродно да се смрћу
заљубав плаћа. Авај! Зашто тако
гризете доњу усну? Све вам биће
крвава нека узрујаност тресе;
злокобан предзнак то је, али он тек,
надам се, надам бар, уперен није
противу мене.
ОТЕЛО: Мир, ни речи више!
ДЕЗДЕМОНА: Ћутим. Ал' шта је ту посреди?
ОТЕЛО: Ти рубац онај, који тол'ко вољах
и даровах ти, даде Касију.
ДЕЗДЕМОНА: Душе ми, нисам; не, живота ми!
Пошљи по њега па га упитај,
ОТЕЛО: Узми се на ум, душо рођена,
чувај се кривоклетства; налазиш се
на самртничком одру.
ДЕЗДЕМОНА: Не тек, ваљда,
да умрем?
ОТЕЛО: Да, да умреш, овог часа;
исповеди ми, стога, слободно
свој грех; јер макар заклетвом порекла
тачку по тачку, нећеш спутати
нит' уништити чврсту одлуку
од које и ја грцам. Умрећеш.
ДЕЗДЕМОНА: Нек ми се онда Господ смилује.
ОТЕЛО: Ја велим: амин.
ДЕЗДЕМОНА: Али се и ви
смилујте мени! Никад у животу
увредила вас нисам; никад нисам
Касија другојаче волела
осим онако како небо само
дозвољава да сваког волимо.
Никад му што за спомен нисам дала.
ОТЕЛО: У његовој сам руци, неба ми,
видео рубац свој. Кривоклетнице!
У камен срце моје претвараш
и нагониш ме да убиством оно
назовем што учинити се реших,
а што сам ја за жртву сматрао:
рубац сам видб.
ДЕЗДЕМОНА: Нашао га, значи;
ја му га дала нисам никада.
Пошљите, нека дође,
па нек сву истину призна.
ОТЕЛО: Признао је већ.
ДЕЗДЕМОНА: Шта, господару?
ОТЕЛО: Да имао те.
ДЕЗДЕМОНА: Шта? Недопуштено?
ОТЕЛО: Да.
ДЕЗДЕМОНА: Он то неће казати.
ОТЕЛО: И неће;
запушена су уста његова:
честити Јаго збринуо Је то.
ДЕЗДЕМОНА: О! тумач мени страх је био мој.
Шта! Је ли мртав?
ОТЕЛО: Дајеимала
по живот свака длачица у њега,
освета моја моћна прождрла би
одреда све њих.
ДЕЗДЕМОНА: Набеђен он је; ја, вај, уништена.
ОТЕЛО: Напоље, прељубнице! Зар за њим
на моје очи плачеш?
ДЕЗДЕМОНА: О, у прогон
пошљи ме, господару, ал' не убиј!
ОТЕЛО: Нека те нема, блуднице!
ДЕЗДЕМОНА: Убиј ме сутра; дај да ноћ преживим.
ОТЕЛО: Опирете л' се ‐
ДЕЗДЕМОНА: Бар пола сата!
ОТЕЛО: Што је одлучено,
оно се не одгађа.
ДЕЗДЕМОНА: Бар колико
молитву да очитам.
ОТЕЛО: Одвећ касно.
(Дави је.)
ЕМИЛИЈА (споља): Мој господару! Господару мој!
Хеј, господару! Чујте, господару!
ОТЕЛО: Каква је бука то? Још није мртва?
Још није сасвим мртва? Мада свиреп,
ја ипак нисам без милосрђа;
не желим да продужавам ти муке.
Но, тако, тако.
ЕМИЛИЈА (споља): Господару, хеј!
О, господару, чујте!
ОТЕЛО: Којето?
ЕМИЛИЈА (споља): О, господару добри, хтела бих
реч‐две са вама да проговорим.
ОТЕЛО: Емилија је то: тренутак само.
Мртва је. Она ваљда долази
да ми о смрти Касијевој јави;
развикала се. Ха! Не покреће се?
Тиха ко гроб. А да ли да је пустим?
Хоће ли то да ваља? Рекао бих,
миче се опет: не. И шта би било
најбоље да се ради? Ако уђе,
она ће жени мојој свакојако
обратити се: жени мојој! Жени!
Каквој то жени? Немам жене ја.
Да тешка часа! О, несношљиво!
Реко бих да ће пуно помрачење
на Сунце и на Месец да се спусти,
па да ће Земља, страхом обузета,
халапљиво за променом да чезне.
ЕМИЛИЈА (споља): Молим вас као Бога, господару,
на једну реч. О, господару добри!
ОТЕЛО: А ја сам тебе и заборавио:
сметнух те с ума. О, Емилија,
уђите: ал' полако, сад ћу ја:
завесе да навучем. Где си ти?
(Отвара врата. Улази Емилија.)
Шта то сад хоћеш?
ЕМИЛИЈА: Гнусно је убиство,
мој господару, тамо извршено.
ОТЕЛО: Шта? Сад?
ЕМИЛИЈА: Баш сада, господару мој.
ОТЕЛО: До Месеца је само погрешка;
Земљи се више он приближио
но иначе, па људи луде.
ЕМИЛИЈА: Касио уби једногМлечанина,
младића једног, господару мој,
званога Родериго.
ОТЕЛО: Родериго
убијен! А је л' Касио убијен?
ЕМИЛИЈА: Убијен није Касио.
ОТЕЛО: Убијен
Касио није! Накриво је онда
убиство насађено, нараста
освета слатка сурово.
ДЕЗДЕМОНА: На правди, о! на правди убијена.
ЕМИЛИЈА: Какав је, авај! узвик ово био?
ОТЕЛО: То? Шта?
ЕМИЛИЈА: Глас је то, јао! моје госпође!
О, у помоћ! О, у помоћ! Говор'те,
госпођо, опет, о, говорите,
слатка Дездемона, сињора слатка!
ДЕЗДЕМОНА: Умирем без кривице.
ЕМИЛИЈА: О, ко то уради?
ДЕЗДЕМОНА: Нико; ја сама; збогом:
нежноме мужу мом ме препоручи.
О, збогом! (Умире.)
ОТЕЛО: Но, па како убијена
да буде она?
ЕМИЛИЈА: Авај! Ко то зна?
ОТЕЛО: Она је сама рекла, чули сте,
дајато нисам био.
ЕМИЛИЈА: Јесте рекла;
казати морам што је истина.
ОТЕЛО: У пакао је огњен отишла
ко лажљивица: ја је убих.
ЕМИЛИЈА: О!
Утол'ко више анђео је она,
а ви утол'ко црња сатана.
ОТЕЛО: С ума је сишла, блудница је била.
ЕМИЛИЈА: Клеветаш њу, а сам си сатана.
ОТЕЛО: Подмукла као вода била је.
ЕМИЛИЈА: А ти ко огањ срљаш када кажеш
како је она била подмукла:
о, искрена и верна она беше
као небеса.
ОТЕЛО: Касио је с њом
спавао; мужа свога питај само.
У најдубље би амбисе паклене
вредело да проклетством свргнут будем
ако бих овог крајњег поступка
потхватио се а да разлога
правичних немам. Муж твој све то зна.
ЕМИЛИЈА: Мој муж!
ОТЕЛО: Твој муж.
ЕМИЛИЈА: Како је била неверна у браку?
ОТЕЛО: С Касијем, да. О, верна да је била,
па да ми небо други створи свет
од савршена чиста хризолита,
ја њу за њега не бих продао.
ЕМИЛИЈА: Мој муж!
ОТЕЛО: Јест, он је рекао ми први:
честит је човек он, и мрзи блато
што се уз дела лепи прљава.
ЕМИЛИЈА: Мој муж!
ОТЕЛО: Од какве потребе је, жено,
да ово понављаш? Твој муж, већ рекох.
ЕМИЛИЈА: О, госпођо! Нитковлук шегу тера
са љубављу. Мој муж је рекао
како је она неверна!
ОТЕЛО: Јест, он;
рекох, твој муж: ту реч разумеш ваљда?
Пријатељ мој и муж твој, честити,
честити Јаго.
ЕМИЛИЈА: Ако он то каже,
нека би кужна душа његова
трунула свакодневно трун по трун!
Он лаже из дна душе: она је
и одвећ била срцем привржена
погодби својој прљавој толико.
ОТЕЛО: Ха!
ЕМИЛИЈА: Што горе знаш поступи:
тај чин твој није неба достојан
нимало више но што ти бејаше
достојан ње.
ОТЕЛО: Умукни! Биће боље.
ЕМИЛИЈА: Ни половину снаге немаш ти
да ми нанесеш зла колико има
у мене снаге да отрпим ране.
О, глупане! О, наивна будало!
О, блато бесловесно! Такво дело,
такво си дело ти извршио ‐
Много је мене баш за мач твој брига!
Потказаћу те, макар знала да ћу
лишена бити двадесет живота.
У помоћ! Хеј! Помоз'те! У помоћ!
Госпођу моју убио је Црнац!
Убиство! Хеј! Убиство!
(Улазе Монтано, Грацијано, Јаго и други.)
МОНТАНО: Шта то има?
Шта има, генерале?
ЕМИЛИЈА: Јесте ли
приспели, Јаго? Дивно сте и ви
понели ми се, кад на ваша леђа
убиства своја други товаре.
ГРАЦИЈАНО: Шта је посреди?
ЕМИЛИЈА: Ниткова овог утерај у лаж,
ако си човек: вели да си ти
рекао њему да га жена вара.
Ја знам да ти то ниси рекао;
ти таква хуља ниси. Срце ми је
прекипело; говори!
ЈАГО: Реко сам што сам мислио, а ништа
рекао нисам више но што он
и сам је могб као вероватно
и истинито да установи.
ЕМИЛИЈА: И рекли сте му да је неверна?
ЈАГО: Јесам.
ЕМИЛИЈА: Онда сте лаж, бесрамну лаж сте рекли;
тако ми душе, мрску, грешну лаж.
И с Касијем! Је л' тако рекосте,
да је неверство с Касијем извела?
ЈАГО: С Касијем, госпо; језик скротите.
ЕМИЛИЈА: Нећу да скротим језик. Дужност мени
да говорим налаже. Убијена
на одру свом сињора моја лежи.
СВИ: Да не да небо благо!
ЕМИЛИЈА: А том убиству крив је исказ твој.
ОТЕЛО: Што се, сињори, тако скаменисте?
Истина сушта то је, доиста.
ГРАЦИЈАНО: Истина чудна.
МОНТАНО: Да чудовишна чина!
ЕМИЛИЈА: Подлости!
Подлости! Неваљалства! Мислим на њ,
мислим, и њушим траг; нитковлука ли!
И мислила сам тако; убићу
од јада себе саму. О, подлаштва!
О, неваљалства!
ЈАГО: Јесте л' ван себе? Кући идите!
ЕМИЛИЈА: Дозволите ми реч, сињори добри.
Ред је да слушам њега, ал' не сад.
Можда ја више никад своју кућу
видети нећу, Јаго.
ОТЕЛО: О! О! О! (Падне на постељу.)
ЕМИЛИЈА: О, лези, да, и урлај, јер си ти
најслађе невинашце убио
које је икад оком погледало.
ОТЕЛО: О, порочна је била. Ја сам мало
познавао вас, стриче. Овде ваша
синовица почива, којој ја
малочас, збиља, овим рукама
пресекох дах: ја знам да ово дело
изгледа страшно и језовито.
ГРАЦИЈАНО: Дездемона сирота! Срећан ја сам
што је твој отац умро. Брак је твој
самртну рану њему задао,
па је од чиста јада стара нит
надвоје прсла у њ: а да је сад
још у животу, очајно би нешто,
видевши призор тај, учинио:
да, анђела би свога хранитеља
проклео, па би душу завештао
проклетству пакла.
ОТЕЛО: Жалосно то је; али Јаго зна
да се је чином прељубничким она
хиљаду пута дала Касију;
и Касио је ово признао:
а љубавни је овај посо она
узвратила му истим оним даром
који ко знак и залог љубави ја
њојзи први дадох. Њега ја
у његовој сам руци видео:
рубац је један био то, а њега,
старински спомен, дао је на дар
мој отац мајци мојој.
ЕМИЛИЈА: О, небо! О, небеске силе!
ЈАГО: Ћути!
ЕМИЛИЈА: На видело, на видело то мора;
да ћутим, је л', сињоре? Нећу, не;
него ћу да развезем ко северац;
нек небо, људи, нека ђаволи,
нек они сви на мене грмну, сви,
али ћу ја да кажем.
ЈАГО:' Уразум' се,
и да си дома ишла.
ЕМИЛИЈА: Нећу.
(Јаго се загна да прободе Емилију.)
ГРАЦИЈАНО: Пфуј!
Зар дижете на жену мач?
ЕМИЛИЈА: О, Црнче глупи! Рубац тај о којем
говориш ти, ја нађох случајно
и свом га мужу дадох; јер је он
често, и с таквом збиљом свечаном
какве зацело та тричарија
достојна није била, тражио
да рубац тај украдем.
ЈАГО: Подла дроља!
ЕМИЛИЈА: Она га дала Касију? О, не!
Ја сам га нашла, па га онда, авај!
свом мужу дала.
ЈАГО: Лажеш, гадуро!
ЕМИЛИЈА: Сведок је Бог да не лажем, сињори,
не лажем. О, ти, блесави убицо!
И нашто таквом лудом звекану
онако добра жена?
ОТЕЛО: Зар на небу
ни за шта друго сем за грмљавину
камење не постоји? Хуљо красна!
(Насрне на Јага. Јаго прободе Емилију, па оде.)
ГРАЦИЈАНО: Та жена клону; он је свакојако
убио своју жену.
ЕМИЛИЈА: Јесте, јест;
положите ме украј госпође.
ГРАЦИЈАНО: Отишао је он; а његова
женајеубијена.
МОНТАНО: Обичан
нитков је то. Придржите тај мач,
који сам, ево, Црнцу одузео.
Држите стражу ту за вратима
и немојте га пуштати, но пре
убијте њега. Ја у потеру
за овом хуљом идем; нитков то је
најгоре врсте.
(Монтано и Грацијано оду.)
ОТЕЛО: Тол'ко сржи више
у мени нема да ће и војничић
новопечени неки да ми отме
из руку мач. Ал' што да наша част
наџиви нашу часност? Све нек иде.
ЕМИЛИЈА: Шта оно твоја песма наслути,
госпођо моја? Слушај, да л' ме чујеш?
Улогу сада узев лабуда
умрећу с песмом: ‐
Врбу, врбу појте!
Чедна је била, Црнче; она те је
волела, Црнче свиреп; дабогда
не стигла моја душа до блаженства
ако ти сушту истину не зборим.
И казујући што у срцу мислим,
ја умирем, ја умирем. (Умре.)
ОТЕЛО: Још један
мач овде имам; он у Шпанији
у леденоме потоку је каљен.
О, ту је! Стриче, морам напоље.
ГРАЦИЈАНО (споља): Усудиш ли се, скупо ће те стати:
лишен си мача: хтео‐не хтео,
мораш да трпиш.
ОТЕЛО: Онда погледај
на мене, са мном поразговарај,
или ћу и голорук као што сам
да кидишем на тебе.
(Поново долази Грацијано.)
ГРАЦИЈ АНО: Шта то има?
ОТЕЛО: Гледајте! Имам мач; о војничком
бедру још није бољи висио:
памтим ја дан кад мачем овим добрим
и с ово нешто своје мишице
прокрчих себи пут кроз препреке
двадесет пута веће него што су
те што их овде постависте ви;
ал' чему сујетно хвалисање!
Ко може својом судбом владати?
Сад више тога нема. Мада мене
видите с мачем, не бојте се ништа;
овде је моја мета, овде крај
мог путовања, овде непобитни
поморски знак и белег последњега
бродарења за мене. Узмичете,
цептећ од страха? Напразно вам страх.
Ако Отелу упрете у груди
сламчицу једну, он устукнуће.
Куд би Отело пошб? Како ти
изгледаш сада, како? Девојко
обасјавана звездом злосрећном!
Бледа си као твоја рубина!
Када се с тобом, обрачуна ради,
сусрео будем, овај изглед твој
с неба ће моју душу вргнути
и демони дочепаће се ње.
Хладна си, хладна, љубо‐драгано,
баш ко и твоја чедност.
О, клете, клете хуље! Бичевима
најурите ме, сатане, па мене
лишите овог призора божанског!
У вихор ме распршите! У сумпор
испеците ме! Свега ме зарон'те
у течног огња вирове без дна!
Дездемона! Дездемона! Не живи!
О! О! О!
(Улазе Лодовико, Монтано, Касио, ношен на носи‐лима, и официри са свезаним Јагом.)
ЛОДОВИКО: Где је тај на зло брзи несрећник?
ОТЕЛО: Ово је онај што је некада
Отело био; овде сам.
ЛОДОВИКО: Агдеје
отровна гуја она? Амо с хуљом.
ОТЕЛО: Гледам пут пета његових; ал' то је
све бајка само. Јеси л' сатана,
нећу те онда моћи убити. (Рани Јага.)
ЛОДОВИКО: Мач отргните њему!
ЈАГО: Крварим;
али, сињоре, погинуо нисам.
ОТЕЛО: И ако! Шта ја марим! Волео бих
и да поживиш; јер, по суду мом,
умрети, то је срећа.
ЛОДОВИКО: О, Отело,
шта ће за тебе, који некада
ваљан си био, па у мреже пао
ниткова овог проклетога, шта ће
за тебе да се каже?
ОТЕЛО: Шта? па нешто:
честит убица, ако вам је воља;
јер ништа зарад мржње не учиних,
већ зарад части све.
ЛОДОВИКО: Нитковлук свој
бедник је овај признао донекле:
јесте ли ви за Касијеву смрт
у сагласности били с њиме?
ОТЕЛО: Јесам.
КАСИО: Никад вам нисам, генерале драги,
повода дао.
ОТЕЛО: Верујем вам то,
и молим да ме извините. Бисте л',
молим вас, овог полуђавола
питали зашто дух и тело моје
залуде тако?
ЈАГО: Ништа не питајте;
што знате, знате: ја од овог часа
изустити ни речи више нећу.
ЛОДОВИКО: Како! Ни Богу да се помолите?
ГРАЦИЈАНО: Отвориће вам уста мучења.
ОТЕЛО: То ти је најпаметније.
ЛОДОВИКО: Ваља вам да сазнате шта се збило,
а што ви, мислим, не знате, сињоре.
Овде је једно писмо, нађено
у џепу убијеног Родерига,
а овде друго; и произлази
из садржаја једнога од њих
да се је Родериго потхватио
да узме живот Касију.
ОТЕЛО: О, хуље!
КАСИО: Да суровог, да безбожног дивљаштва!
ЛОДОВИКО: А овде је и други лист, пун срџбе,
опет у пепу његовоме нађен;
изгледа да је њега Родериго
хтео тој хуљи проклетој да пошље,
али се Јаго, ваљда, у тај час
појавио и стишао га.
ОТЕЛО: Подлац,
да би ли подлац грозни! Како сте
до оног рупца дошли, Касио,
који је мојој жени припадао?
КАСИО: У својој соби нашао сам га;
а он је сад баш признао и сам
да га је тамо лично спустио
с посебном сврхом, па се случило
како је баш и хтео.
ОТЕЛО: Вај, будале!
Будале! О, будале!
КАСИО: Родериго
у писму том сем тога Јага кори
што га је овај подстрекао да ме
на стражарскоме месту изазове,
с чега сам потом чина лишен био:
а, након што се дуго чинило
да није жив, исказао је још
баш малопре и то да Јаго њега
обрани, да га Јаго подстрекао
на овај чин.
ЛОДОВИКО: Напустићете ову одају
и поћи с нама; лишени сте власти
и управљања, а заповедништво
над Кипром преузеће Касио.
А што се тиче овога подлаца,
што год се буде свирепости нашло
виспрених тако да се њима он
бездушно мучи, мучи натенане,
у део њему све ће оне пасти.
Ви затворени као заробљеник
да останете имате, док сенат
у Млецима не сазна природу
преступа вашег. Хајде, водите га.
ОТЕЛО: Полако; пре но одете, реч‐две.
Држави ја сам, сенат ово зна,
учинио по коју услугу.
Тол'ко о томе. Када будете
писмима својим обавестили
о кобним овим догађајима,
молим вас да о мени говорите
онако какав јесам; нити што
узносите, нит' било што из мржње
омаловаж'те; већ говорите
о бићу које разумно да воли
умело није, ал' је волело
и одвећ истински; о бићу којим
љубомора би само с муком тешком
овладала, ал' када је над њим
узела власт, до крајње му је мере
смутила дух; о бићу чија рука,
ко Индијанац припрост, бацила је
бисер далеко драгоценији
но цело племе његово; о бићу
чије су очи припитомљене,
мада на сузно несвикле мекуштво,
бујицом тешке сузе рониле,
густе ко мелем‐смола с дрвећа
у Арабији. То напишите;
додајте томе да сам у Алепу,
када сам једном неког опаког
Турчина у турбану видео
где Млечанина једнога батина
и млетачкој се руга држави,
за гушу тога обрезаног пса
шчепао, па га упокојио
ево овако.
(Убије се.)
ЛОДОВИКО: Да крвава ли конца!
ГРАЦИЈАНО: Све што људска
изрази реч, унакази се све.
ОТЕЛО: Ја те пољубих пре но што те убих;
другога пута осим овог нема
(падне на Дездемону)
да, задајући самом себи смрт,
свом Богу душу дам на пољупцу.
(Умре.)
КАСИО: Овога сам се бојао, иако
мишљах да нема мач; јер он је био
велики срцем.
ЛОДОВИКО (Јагу): Ти, псу спартански,
суровији од ропца самртног,
бездушнији но мора или глад,
погледај овај товар трагични
на томе одру; то је твоје дело;
тај призор трује вид; заклоните га.
Преузмите дом овај, Грацијано,
и узаптите добра Црнчева,
јер на вас она прелазе.
А ваша, господин‐намесниче,
дужност биће да одредите како да се
казни паклени овај нитков, кад и где,
и каква да отрпи мучења; свом влашћу
то извршите. А ја из ових стопа одлазим
на брод: о овом тешком чину вест
однећу тешкога срца млетачкоме већу.
 
(ЗАВЕСА)