Отац (епска песма)

Подиже се дивља хајка
Против једног српског рода
Да му не да да осети
Шта је срећа и слобода.
Иде хајка преко села,
Преко села и градова.
Иде хајка преко река,
Преко река и брегова,
Где год стигне, где год стане
Јадна раја гине, страда.
Заслепила сила турска
Од рајине страшне претње,
Па се дигла да уклони
Српске дике, своје сметње.
Заслепила турска сила
Од негдашње српске славе,
Па се дигла да поскида
Све јуначке српске главе.
Ненадовић храбри паде
И Бирчанин с њим погину.
Али Јанко, Гагић Јанко,
Он умаче у планину.
Залуд хајка за њим јури,
Без одмора и без станка,
Нигде нема горског сина,
Нигде нема Гагић Јанка.
Ал' кад хајка не могаше
У планину да га нађе,
Она ману горске кланце
Те у Болеч село зађе,
Па Јанкову кућу тражи,
Тражи жене самохране,
Тражи нејач, без оружја,
Тражи децу без одбране,
И јуначине над нејачи.
Ухвати му једног птића,
Ухвати му једног сина,
Соколова соколића.
Па га води друмом царским
Да бар њему главу скине,
Турци дете на смрт воде,
А друм води крај планине.
Па кад беше на ћуприји
Што покрива једну реку
Застадоше да за оца
Соколићу главу секу.
И већ џелат сабљу диже
Да детету главу скине,
Ал' се зачу глас ненадни
Глас Гагића из планине:
Стан'те Турци, стан'те вуци
Не грешите руке своје!
Не дирајте соколића,
Ево русе главе моје!
И изађе из шипрага,
Па нејаком збори сину:
Иди сине, иди надо,
Иди птићу у планину!
Па кад света ора дође
Те се поклич гором вине,
Ти се сети баба свога,
Што за тебе сада гине.
Ти се сети да он за те
Даде русу главу своју,
Да ти њега замењујеш
У крвавом светом боју!
То изрече, главу саже.
Сабља севну а он мину.
А соколић дотле беше
Одлетео у планину.