Останите мисли моје...
Кроз тамни вео жића несретног;
Судбине црне моје пјенушне,
Куд хиташ мисли, куда путујеш?
Чемере горке, да ми повратиш,
Да ранам' оним, што ме минуше,
Отвориш опет извор жалости!
Да опет груди црне судбине,
Чемера горког пуне напуниш.
Не иди тамо! – Стани – почуј ме!
Не шири тако крила охола,
Јер оно мјесто гдје ћеш станути,
Језеро горких суза пуно је.
Остани ..........................................
........................................................
Да л’ хладном шаком демон стеже ми
Угнуте груди, чело ватрено?
Кô тамна сјенка, што се прикрада
Страшивих ноћи, сана несносног,
И хладном руком груди додирне,
Отвори прса, срце ишчупа;
На длану држи срце пјенушно,
И слатко пије крвцу из њега.
Па грозним гласом смијешећи се,
Поврати опет срце усахло,
И склопи груди.
Тако и дани моји негдањи,
Што дивне часе уз њих избројах,
У бурној сфери снова дјетињих,
Док путир горки хладне истине,
У младе груди своје испразних,
Сјећају мене оног времена,
Кад дијете бијах, дијете малено,
И грлих лиру бајка чудесних,
И бијах сретан, ах, сретан бијах,
И лутах духом, духом млађаним,
Кроз дивне краје, цвјетне предјеле,
Кроз исток бујни; земље чаробне,
Гдје хола палма гране повија,
Гдје мору Гангес носи таласе,
Обале цвјетне њима натапа,
И гледах тамо виле чаробне,
Гдје зраком мирно кô сјенке плове,
И гледах лава мирно гдје лежи,
Под густим сводом грана лиснатих
И стреља оком.
Ал' мину радост снова дјетињих,
Судбина црна кљуном окрутним
Потамни зраке сунца горућег,
И хладни оков баци машти ми,
У мојим грудима наста тамнина,
И мрак се тежак свали на душу,
И постах и ја лађа на мору,
Судбине црне – воље махните.
О, останите мисли моје,
Не дирајте ране старе!
Јер на моме источнику,
Нема зрака, да озаре
Тамну поноћ... црни мрак.
