Осман бег и Шехзада дјевојка
Осман беже Шехзаду гледаше:
„Ах, Шехзадо, зрно бисерово,
Још вечерас не затварај врата,
Ја ћу сутра стојну Биограду!"
Говорила Шехзада дјевојка: 5
„Осман беже, зрно бисерово,
Ко б' од тебе затворио врата,
Од њега се рајска затворила!"
Оде беже свом бијелу двору,
Те је секи својој говорио: 10
„Дај ми, секо, рано вечерати,
Да ја иђем коњ'ма на ливаду!"
Сека даде рано вечерати:
Што је слатко — све пошећерено,
Што је слано — све побиберено. 15
Када беже вечер вечерао,
Тада млађан на ноге скочио.
Осман бегу мајка говоила:
„Нејди, сине, оне кучке двору,
Јер ћеш лудо изгубити главу!" 20
То Осман бег мајке не слушаше,
Већ он оде коњ'ма на ливаду,
На све коње метну букагије,
На свог ђогу тсроје букагије,
Па он оде Шехзадину двору. 25
Шехзада га чека за канатом,
Узеше се за бијеле руке
И одоше у зелену башчу,
У зелену башчу под наранџу.
Мало вријеме, дуго не трајало, 30
Ал’ ето ти аге Хасан аге,
Љута брата Шехзаде дјевојке,
Па он пита своју милу мајку:
„Гдје је, мајко, Шехзада сестрица?"
А мајка је њему говорила 35
„Ено ти је у зеленој башчи,
У зеленој башчи под наранџом,
Гдје јој туђин бјело лице љуби!"
Кад то чуо ага Хасан ага,
Он узима перна буздована, 40
Те он оде у зелену башчу,
Те он бије бега Осман бега,
Куд га бије, црна крвца лије,
Куд га куца, све му кожа пуца.
А кад виђе Шехзада дјевојка, 45
Објеси се о свог брата врату:
„Немој, брате, да од бога нађеш!
Како ј’ тебе туђа сека драга,
Тако мени туђи јунак мио!"
Кад то чуо ага Хасан ага, 50
Он узама бега Осман бега,
Однесе га коњ’ма на ливаду.
Како јечи беже Осман беже,
Како јечи, сва горица звечи,
Сви су му се коњи потргали. 55
Вриска стоји вранца Осман бега,
Оћутјела мајка Осман бега,
Она зове свога вјерног слугу,
Те је њему тихо говорила:
„Бог ће дати да ће добро бити, 60
Вриска стоји вранца Осман бега!"
Оде слуга на росну ливаду,
На ливади беже Осман беже.
Говорио своме вјерном слузи:
„Узмии мене на плећа широка, 65
Па ме носи двору бијеломе!"
Слуга бега свога послушао,
Па га диже на плећа широка,
Однесе га двору бијеломе.
Кол'ко га је мајка угледала, 70
Још је даље пред њег' ишетала.
Осман беже мајци говорио:
„Врат' се натраг, моја мила мајко!
Па ми стери мекане душеке.
Не стери ми дуго ни широко, 75
Нећу теби дуго боловати,
Већ ми стери крај демир пенџера:
У онога аге Хасан аге,
Сутра ће му бити жетеоци,
А Шехзада воду наносити, 80
Не би ли је чуо, јал' видио."
Када сутра јутро освануло,
Жетву жање ага Хасан ага,
А Шехзада воду доносила.
Сва се млада јесте порушила, 85
За својиијем бегом Осман бегом.
Говорио беже Осман беже,
Говорио својој милој секи:
„Дедер узми сребрене маказе,
Па ти хајде у зелену башчу, 90
Па нарежи киту каранфила,
Па ти иди за гору на воду,
Гдје долази Шехзада дјевој'ка,
Подај њојзи киту каранфила
И селам ћеш Шехзади дјевојои: 95
„Нај то теби, драга снахо моја,
Наречена, ама нестечена,
Од мог брата прво и посљедње!"
Када сека брата разумјела,
Она оде за гору на воду, 100
Туде нађе Шехзаду дјевојку,
Те јој даде киту каранфила:
„Нај то теби, драга снахо моја,
Наречена, ама нестечена,
Од мог брата прво и посљедње!" 105
Када чула Шехзада дјевојка,
Баци суде у зелену траву,
Она оде своме Осман бегу.
Дође, прође, виш’ главе му сједе,
Узе главу на бијело крило. 110
Кад погледа беже Осман беже,
Говорио Шехзади дјевојци:
„Мили боже, на свем ти хвала,
Кад умријех на драгину крилу!"
Опет шћаше нешто говорити, 115
Опет шћаше, али не могаше,
Већ умрије, жалосна му мајка.
