Освојење Босне
Закликтала пребијела вила,
S Дебељаче високе планине,
Да ће бити боја изобила,
Код Бијаћа више Голубића.
То се чуло од Саве до Драве, 5
А од Саве до Заваqа града,
Па дозивље Цаха генерала:
„На ноге се, Цаху генерале,
„Ти ми ајде, освој Босну равну,
„Што но нам је домовина стара, 10
„Што су нам је стрици освајали,
„Па је н'јесу могли освојити;
„Ми ћемо је морат' освојити,
„Освојити, али нас не бити!
„Ти не купи старе и нејаке, 15
„Већ ти купи младе нежењене,
„Који воли боју жестокоме,
„Него сеја брату рођеноме,
„Који воли крвцу прол'јевати
„Него пити жежену ракију; 20
„А то су ми млади Краишници,
„Краишници, отаџбине синци!
„Што ће твоја сиротиња раја?
„Свак' је вара и одвише туче,
„Канда ј' она рода просјачкога, 25
„Доста ми је зулума подн'јела,
„Од Турака бјесни јаничара!
„С голи ножи по кућа их сјеку!"
Кад то чуо Цаху генерале,
Он се скочи на ноге лагане, 30
Каву пије, листак књигу пише,
Па је шаље на Бијаћу граду,
А ономе паши од Бијаћа,
Л'јепо ми га у књизи поздравља:
„Ој Богом ти, паша од Бијаћа, 35
„Предај мени кључе од Бијаћа,
„И предај ми сабљу демерину!
„Ако ли ми то предати не ћеш,
„Не'ш утећи ни одн'јети главе;
„С горње стране Пилиповић бане, 40
„Шири гране Пилиповић бане,
„Л'јепо ми је разширио гране:
„Једну војску Далмацији равној,
„Тамо има вина и ракије,
„Другу шаље Сарајеву граду, 45
„Трећу шаље ка Бијаћу граду;
„С доње стране Родић генерале,
„И са њима млади граничари,
„Који ће те даривати л'jепо,
„Кано бирти[1] млађане јагањце, 50
„'Нако ће те на колац метати!“
Оде књига до Бијаћа града,
До онога паше од Бијаћа;
Књигу штије паша од Бијаћа,
Књигу штије, а на њу се смије, 55
Каву пије, листак књигу пише,
Па говори паша од Бијаћа:
„Не будaли каур генерале,
„Ни'ш добити од Бајића кључе,
„Ни'ш добити сабље демерине, 60
„Док је моја на рамену глава,
„И десница на рамену рука!
„Ако имаш Пилиповић бана,
„И ја имам пашу од Новога;
„Ако имаш Родић генерала, 65
„И ја имам Атлагу Поздерца;
„Ако имаш млади граничара,
„И ја имам млади јањичара,
„Који ће те дочекати л'jепо,
„И љепшијем даровати даром: 70
„Ситним прахом и брзии оловом,
„И заиром од седам година,
„Да га, побро, повалити не ће!
„Ти ударај кад је теби драго,
„Чекам тебе тврда вјера моја!“ 75
Оде књига до Заваља града,
До онога Цаха генерала.
Књигу штије Цаху генерале,
Књигу штије ни мило му није,
Па он пише листак књиге бјеле, 80
Једну шаље јегерском мајору,
Другу шаље Пистрик обрстару,
Трећу шаље Али Кокотову;
У књизи им 'вако говорио:
„Бога вама, штапс-официри, 85
„За три ноћи, за три бјела дана,
„Да сте овде код Заваља града,
„Ђe но вам је регементска банда,
„Ђе но вам је најлепша састанка,
„Да ми онђе вјеће учинимо, 90
„Како ћемо Бијаћ предобити!“
Састаше се штапс-официри,
Код Заваља, код бијела града,
Вјеће чине, рујно вино пију.
Вино пише вјеће учиние 95
Како ће ии на Бић ударити,
И најлакше њега освојити.
С десне стране Пистрик обрстаре,
А с лијеве Кокотовић Але,
На сав дундар јегерски мајоре; 100
Добру срећу, малу госпојину,
Сједе Але добра коња свога,
Па он иде преко поља равна,
Кано звезда преко неба сјајна.
Оде Але у Петрово-село, 105
Дође тамо здраво и весело,
Па ми виче из грла бијела:
„На ноге се млади граничари,
„Да идемо Босну освојити,
„Што су нам је стрици освајали, 110
„Ал' је нјесу могли освојити!
„Када сутра бијел' данак сване,
„Данак сване, а сунце огране,
„Јуриш ћемо на Турке чинити,
„Па шта Бог да и срећа јуначка!“ 115
Кад то чуше млади граничари,
Смамише се кано мрки вуци:
„Ала Боже, састави нас с Турци!“
Да је коме стати па гледати,
Лепе чете, млада официра, 120
А солдата кано горе црне,
Све је тио, а све је весело.
Састави се славна регемета
У Баљевцу селу племениту.
Ту се крену силовита војска, 125
Сву ми тамну ноћцу маширала,
До Жегара града допирала,
И ту ми је зора зазорила;
Стаде бојак бојни лумбарада,
Стаде прасак малије пушака, 130
Турци зову свеца Мухамеда,
А кршћани име Исусово
Јуриш чине, никад не престају;
Ал' ево ти и горе жалости,
Ко ће, брате, с Богом бојак бити?! 135
Од магле се ништа не виђаше,
Од пушака ништа не чујаше.
Изгибoше, јаде починише,
Из Жегара натраг се вратише,
До Заваља града допријеше, 140
Увитлаше свијетло оружје.
Неко пије водице лађане,
Неко ми се од крви умива;
Ту су сјели, да с мало одморе,
Ал' ето ти још жалости горе, 145
Изечићана мркије вукова,
Осам стотин' љута коњаника,
Те најаше као мрки вуци.
Кад видеше млади граничари,
Скочише се на ноге лагане, 150
Па притежу телећаке жуте,
Чаке, капе, навлаче на очи,
Попријеко пушке узимаше,
И од прса шанце напривише,
И на Турке јуриш учинише, 155
Изсјекоше мало ко утече.
Јадно Type уз долину струже,
Још говори: „привати ме друже!“
Бог живео Медић капетана,
И његову сабљу од мејдана, 160
Јер је д'јете од камене Лике,
Свакојаке учинио дике!
