Освећене могиле
Писац: Милутин Бојић




              Освећене могиле

                                 г. Радоју Јанковићу

И Косовом су протутњали хати,
Затрешта видик од рзаја хола,
Затутња грохот и победна кола
И небо кану сузом, као мати.

Пепео свети племства што је пало
Кô златан пухор просут је врх њива
Где рањен херој страсно га целива
И плаче судбу, што јој крви мало.

И звизну рзај и зазвони челик
И блесну око и фијук се осу
И чељуст смрти пламен пожар просу
И појави се Закон горд и велик.

А тужна земља кô из сна се трже
И гледа народ који ње се лаћа
Сећа се дана кад одоше браћа,
Мисли Дамњанов то зеленко рже.

И царска војска с победом се враћа.

1912



Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:


Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милутин Бојић, умро 1917, пре 107 година.