Освета Старца Вујадина
Гусле моје, овамоте мало,
И ти, моје танано гудало,
Да запјевам, да мало загудим,
Да ми срцу одлане у грудим’.
Пошетала крчмарица Стака 5
Испред двора крај воде бунара.
Крај бунара она угледала,
Угледала голотињу Раду.
На леђ’ма му торба упртњача,
А у торби гусле јаворове. 10
Чим је Стака њега угледала,
Нечему се млада досјетила,
Па му збори крчмарица Стака:
„Ој, бога ти, голотиња Раде,
Да л’ се уздаш у ноге лагане 15
Да отидеш гори Романији,
Да однесеш књигу шаровиту,
Да је дадеш Старини Новаку?“
Ал’ говори голотиња Раде:
„Уфа’ би’ се, крчмарице Стако, 20
Али сам ти огладнио јако.“
Кад то чула крчмарица Стака,
Носи њему леба бијелога,
Овнујскога меса дебелога
И чутуру вина црвенога. 25
Још му даде три дуката жута,
Па овако њему говорила:
„Ој, бога ти, голотиња Раде,
Ти познајеш гору Романију
И све њене стазе и богазе. 30
Ти умијеш надмудрити Турке
И пронаћи у гори хајдуке.
Зато хитај што најбрже можеш,
Подај књигу Старини Новаку.
Ако бог да да ее добро сврши, 35
Новак ће те боље даривати."
Отисну се Раде уз урвине.
Колико се хитар догодио,
Удара се ногом у стражњицу,
Прескакује трње и јаруге, 40
Прескакује дрвље и камење.
Ходи тако три бијела дана,
А хајдука чути ни видјети.
Када стиже врху на планину,
Раде виче к’о да јелен риче: 45
„О, хајдуци, поклали вас вуци,
Поклали вас по планини Турци!
Одера’ сам ноге до кољена,
Свуд вас тражим а вас ниђе нема.“
То зачуо Бјелобрче Вуче. 50
На стражи се јунак догодио,
Па истрча гори на вршину
И повика иза свега гласа:
„Кога тражиш, кога ли проклињеш?
Казуј, брате, ко си и откуд си?“ 55
Раде му се по гласу одзива.
Познаде га Бјелобрче Вуче,
Трипут скочи, до Раде доскочи,
Па га води вису на планину.
Кад стигоше вису на планину, 60
Има Раде нешто и видјети:
Под јеликом ватра наложена
И код ватре лонџа постављена.
Ту ми сједи Старина Новаче,
На крилу му везена шишана, 65
Око њега тридесет хајдука,
Све јунака бољи од бољега.
Они пију жежену ракију
И слушају пјесму са гусала.
Поклони се голотиша Раде, 70
Поклони се и два и три пута
И даде му књигу шаровиту.
Кад је Новак књигу проучио,
Дружини је ’вако говорио:
„Браћо моја и дружино драга! 75
Сви скочите на ноге лагане
Да идемо Лијевну б’јеломе,
Да Лијевно главом ударимо,
Вујадина старца осветимо.
Ова књига овако нам каже 80
Да с’ отишли на Крајину Турци
Сам остао ага Диздар-ага,
Љута змија, српска крвопија
Кој’ убио из горе хајдуке:
Вујадина са обадва сина.“ 85
Кад дружина р’јечи саслушала,
Сви скочише на ноге лагане,
По средини шаре прихватише
И опанке добро притегоше,
Па одоше Лијевну граду. 90
Кад стигоше под танану кулу,
Ал’ је кула зидом опасана,
А капија тврдо закључана,
Три су на њој браве дубровачке.
Тад говори Старина Новаче: 95
„Браћо моја и дружино драга,
На капији ништа не можемо,
Него, браћо, мене послушајте:
Мердевине градимо од људи,
У авлију да се пребацимо 100
И капију тврду отворимо.“
Ту дружина њега послушала
И по снази реда направила.
Најпре стаде Плетикоса Раде,
А на њега Бјелобрче Вуче, 105
Па на Вука дружина остала,
Најзад иде Старина Новаче.
Он се на врх зида успињао,
Онда јунак у авлију скаче,
За њим скачу до два до три друга. 110
Отворише изнутра капију,
У авлију уђоше хајдуци,
Ђе их срећа добро послужила.
Ту се Турци ничем не надаше,
Пијане су страже позаспале, 115
И сам Диздар на кули заспао.
Онда вели Старина Новаче:
„Ко ће ићи на танану кулу
Да пробуди на кули Диздара,
Да доведие њега у авлију, 120
Да га видим и да га упитам
Што учини, проклета му душа.“
Ал’ говори Бјелобрче Вуче:
„Ја ћу ићи на танану кулу.“
Тако рече, на кулу потече, 125
На одаји врата отворио
Па он буди агу Диздар-агу:
„Хајд’ устани, ага Диздар-ага,
Хајд’ устани, весела ти мајка!
Да поздравиш госте у авлији.“ 130
Зачуди се ага Диздар-ага,
Зуби шкрину, не рече ни р'јечи,
Већ с хајдуком у авлију пође.
Кад угледа Старину Новака,
Обје му се ноге пресјекоше, 135
Али ћути, ништа не говори.
Ал’ говори Старина Новаче:
„Чујеш мене, ага Диздар-ага,
Кад ухвати Старца Вујадина,
Вујадина са обадва сина, 140
Шта уради, проклета ти душа!
Што их нијеси одмах посјекао
Јунацима како доликује?
Што им сломи и ноге и руке?
Што повади шима очи чарне 145
Како раде само кукавице
Што немају срца за мегдана?“
Шути Диздар, ништа не говори,
Само дршће и не шкрипи зуб’ма.
Тад говори Старина Новаче: 150
„Браћо моја из горе ајдуци,
Ми немамо када дангубити,
Него ћу му одмах пресудити.
Ми нећемо куршум изметати,
Ни поспане Турке побунити, 155
Већ га сваки ножем дохватите
И за мене нешто оставите."
Кад хајдуци ријечи саслушаше,
Сваки свога ножа повадише,
На комаде агу исјекоше. 160
Онда трче на танану кулу
Па изводе младу агиницу
Да сад види свога господара.
Кад је була агу угледала,
За себе се млада уплашила 165
И за себе милост замолила.
Ал’ јој каже Старина Новаче:
„Гледала си муке од хајдука,
Што се, курво, нијеси сажалила,
За хајдуке милост замолила? 170
Још си, кажу, Турке подстицала,
Тражила си очи Милићеве,
На длану се с њима поиграла.
Зато нијеси сабље заслужила,
Па ни ноже што је за јунаке, 175
Него, браћо, уже прихватите,
Око врата тврдо затегните
И са ужем кују удавите,
Нека цркне како доликује.“
Што рекоше, тако учинише. 180
Онда пусто благо покупише
И крваву кулу запалише.
Тако своју браћу осветише,
Па одоше гори Романији.
Бог им дао срећу на мегдану, 185
А и нама здравље и весеље.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
