Опет њој
| Опет њој! Писац: Милорад Поповић Шапчанин |
Опет њој!
Знај — Бог небо кад је ствар'о,
Узео је очи твоје;
Гледећ' у њих стварао је
Дан и нојцу — драго двоје.
Уз'о твоје плаве власи,
Па их мало небу дав'о, —
Од тих божјих уделака,
створило се небо плаво.
Сетно лице плавог неба
Бог је глед'о па му жао —
Опет глен'о лице твоје,
Па у небо погледао.
На тај поглед сунце сину,
Што на теби, душо, сјало,
У тренутку лице твоје
Небо, земљу обасјало.
И ја живим у твом зраку,
За тобом ми душа копни,
Слатка душо лаких крила,
На небо ме теби попни! —
Манућемо с' пута дуга;
Од умора да не мремо,
Манућемо с' неба плава,
Да се вечно милујемо!...
Напомене уреди
- Ова песма је први пут објављена у часопису Даница, 1862 бр. 13, и у збирци Песме, 1863, стр. 34
Извори уреди
- Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 43-44. Библиотека српских писаца, Народна просвета.
|