Отворите главни мени
Опет њој!
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg

Опет њој!


Знај — Бог небо кад је ствар'о,
Узео је очи твоје;
Гледећ' у њих стварао је
Дан и нојцу — драго двоје.

Уз'о твоје плаве власи,
Па их мало небу дав'о, —
Од тих божјих уделака,
створило се небо плаво.

Сетно лице плавог неба
Бог је глед'о па му жао —
Опет глен'о лице твоје,
Па у небо погледао.

На тај поглед сунце сину,
Што на теби, душо, сјало,
У тренутку лице твоје
Небо, земљу обасјало.

И ја живим у твом зраку,
За тобом ми душа копни,
Слатка душо лаких крила,
На небо ме теби попни! —

Манућемо с' пута дуга;
Од умора да не мремо,
Манућемо с' неба плава,
Да се вечно милујемо!...

НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Даница, 1862 бр. 13, и у збирци Песме, 1863, стр. 34

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 43-44. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.