Опет то, мало друкчије
Омер љуби Мериму девојку.
Омеру је говорила мајка:
„Ој Омере, да мој мили сине!
„Ти не љуби Мериме девојке,
„Лепшом ће те оженити мајка. 5
„Лепом Фатом сестром Атлагића;
„И лепша је и виша је од Мере,
„И беља је и руменија је.“
А то Омер ништ' не слуша мајку.
Већ он љуби Мериму девојку. 10
На силу га оженила мајка,
Оженила Фатом Атлагића,
И довела Фатиму девојку.
Кад је било вече по вечери.
Да младенце сведу у ложницу, 15
Омер узе седефли тамбуру.
Па он оде Мерими под пенцер,
Он под пенџер, Мерима на пенџер:
„Благо мене, сво моје злато!“
Ал' за њиме трчи стара мајка: 20
„Врат' се натраг, Омер-беже сине!
„Врат' се натраг, желила те мајка!
„Код куће је Фатима девојка,
„Сузе рони на мекој постељи.“
Омеру се на ино не може, 25
Већ он оде белу двору своме,
Ал' девојка седи на постељи.
Сузе рони низ бијело лице.
Тамбур' бије Омер-беже млади,
Тамбур' бије, уз тамбур попева: 30
„Сад ће мене рећи моја Мера,
„Да девојки свилен кафтан скидам;
„Нисам, душо, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Сад ће мене рећи моја Мера, 35
„Да девојки бео дувак скидам;
„Нисам, душо, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„Сад ће мене рећи моја Мера:
„„Сад мој Омер легао с девојком, 40
„„Пак девојки бело лице љуби!"“
„Нисам, душо, живота ми мога!
„Живота ми и мога и твога!
„И нашега првог миловања!
„И сунце ће у облаке заћи, 45
„А ја вером преврнути не ћу.“
Па отиде лепоти девојки,
Подиже јој дувек са образа,
Сину лице, као с горе сунце.
Црне очи, као камен драги; 50
Ал' говори Омер-беже млади:
„Душо моја, врло ти си лепа!
„Да си тела, рано, моја бити.
„Не би тако врло лепа била.“
Превари се Омер-беже млади, 55
Пољуби је међу очи чарне.
Пољуби је и два и три пута,
Да ко броји, била б' и стотина.
Па говори Фатими девојки:
„Дај ми, душо, дивит и артију, 60
„Да напишем до две до три речи,
„Да те моја не обеди мајка.“
Па он пише старој мајки својој:
„Начини ми сандук од шимшира,
„Накити ме цвећем свакојаким, 65
„Понајвише цвећем каранфилом;
„Носиоце момке нежењене.
„Пронеси ме шефтели сокаком:
„Кад будете код Мерина двора.
Скините ме на зелену траву, 70
„Нек ме види Мерима девојка!“
То написа, па се раста с душом.
Кад у јутру бео дан освану,
Високо је оскочило сунце,
Чудила се Омерова мајка. 75
Да јој Омер не долази доле;
Она иде горе на чардаке.
Па удара пашмагом у врата:
„Устај горе, Омер-беже сине!
„Високо је оскочило сунце! 80
„Ниси ли се наљубио лица
„Лепе Фате сестре Атлагића?“
Кад девојка отворила врата.
Сузе рони низ бијело лице;
Ал' говори Омерова мајка: 85
„Што, Омере, желила те мајка!
„Што девојка грозне сузе рони?“
Ал' говори Фатима девојка:
„Не куни га, драга нено моја!
„Јоште си га синоћ пожелила, 90
„Како си га силом оженила.“
Па јој даје белу књигу читат' ;
Књигу чита Омерова мајка,
Књигу чита, грозне сузе рони.
Начини му сандук од шимшира, 95
Накити га цвећем свакојаким,
Понајвише цвећем каранфилом,
Носиоце момке нежењене
Пронесе га шефтели сокаком;
Ал' Мерима седи на пенџеру, 100
Везак везе, грозне сузе рони,
Пак матери потијо говори:
„Што је ово, моја мила мајко!
„Ђул мирише, иде моје драго.“
Мајка њојзи потијо говори: 105
„Не будали, драга кћери моја!
„Сад твој драги лепу Фату љуби."
Она скочи, кан' да се помами:
„Није добро, моја мила мајко!
„Ђул мирише, ту је моје драго!“ 110
Она стрча авлији на врата,
Ал' Омера носе на носила;
Она тужи, као кукавица:
„Носиоци, браћо нерођена!
„Нерођена, као и рођена! 115
„Спустите га на зелену траву.
„Да га види Мерима девојка.
„Јесу л' руке, као што су биле:
„Је л' у руку седефли тамбура;
„Оће л' драгој под пенџере доћи.“ 120
Жива паде, мртву је дигоше.
Љуто куне Меримина мајка:
„Бог т' убио, Омерова мајко!
„Кад и ниси живе саставила.
„А ти ћеш и мртве саставити: 125
„Ја ћу стара на веки плакати.“
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
