* * *


Опет тада

Анђе Савци[1] бостан остављаше,
У бостану ружу и вијојлу,
Око двора зелену наранчу.
Туда ће ми кићени сватови.[2]
Не умију пута двору наћи. 5
Другарице Анђе дозиваше:
„Другарице, по Богу сестрице!
Пуштите ме на пенџер изаћи,
Да ја кажем сватовима пута.“
Другарице за Бога хајаху, 10
Пушташе је на пенџер изаћи.
Анђе зове ручнога ђевера:
„Moj Ђевере, злаћени прстене!
Ти извади злаћенога ножа,
Па прокоси ружу и вијојлу 15
И поткреши зелену наранчу,
Па ушетај мени у дворове,
Поведи ме Стефу за љубовце.“

Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg


Референце

  1. Сестра, која се удава, најстаријој сестри, која остаје с мајком.
  2. Овдје хоће да каже, да већ пролазе кићени сватови

Извор

Српске народне пјесме из околине херцегновске и дубровачке, скупио и за штампу приредио Вељко Радојевић, Издање скупљaчeво Фресно, Кал. 1912., стр. 153.