Опет маћеха и пасторка

Био човек удов и имао једно мушко и једно женско дете, па се ожени на ново и друга му жена доведе пасторку. Ова жена све је волела своме детету, а на оно двоје пасторчади мрзила и свакојако их мучила. Најпосле рече мужу: „Чујеш, човече; ја ове троје деце више не могу гледати, него их води из куће, или не ћемо ни нас двоје заједно хлеба јести.” Човек | је стане блажити: „Та немој жено, за Бога! куда знам с њима?” „Макар куда,” одговори жена, „одведи их у планину, па их остави у планини, што им драго.” Најпосле наврати мужа те јој рече да ће сутра одвести децу у планину и онамо их оставити. А то све слушала његова кћи, па плачући каже брату своме, који је био млађи од ње: „Мој брате! наш отац хоће сутра да нас одведе у планину, па да нас онамо остави. Него знаш шта ћемо радити? Да напунимо џепове пепела, па путем за собом помало да просипамо, кад у мене нестане, онда ти, па ћемо после из планине по пепелу моћи доћи кући. Кад буде ујутру они се сироте украду, те напуне џепове пепела, и кад их отац зовне да иду с њим, они пођу. Идући тако задуго деца су просипала за собом помало пепела. Кад их отац доведе усред шуме, рече им: „Седите овде мало, сад ће тата доћи.” Деца седну, и он се тако украде од њих и отиде кући, а деца чекајући онде оца огладне, и кад буде пред ноћ, она се по пепелу врате натраг кући; али кад дођу тамо, не смедну одмах ући унутра, него се под стрехом сакрију крај пенџера да чују шта се у кући ради и говори. У то време човек и жена били су за вечером, па пошто вечерају, рекне жена: „Да је овде сад оној | наше двоје деце, дали бисмо им ово мало корица, те би и они могли вечерати.” А деца онда кроз пенџер: „Ево нас мајко!” па утрче унутра. Кад их запитају како су дошли, мушкарац каже управо да су дошли по пепелу. Кад деца по том вечерају и легну спавати, жена опет навали на човека да их сутрадан одмах води опет, а она ће пепео сакрити. Деца то чују опет, па кад ујутру рано устану, не нашавши пепела накупе мекиња у џепове, па кад их отац опет поведе у планину, они стану помало просипати мекиње. Кад их отац одведе далеко у шуму, он им наложи ватру, па узевши тикву пође као на воду рекавши деци да седе код ватре, а он ће сад доћи, и тако се од њих украде и отиде кући, а деца остану сама у планини. Деца су дуго седила код ватре и чекала оца, а кад виде да њега нема, а ноћ се прикучи, она пођу по мекињама кући, кад тамо, а то некаке зверке наишле те мекиње све појеле. Деца кад то виде, бризну плакати па се врате к ватри. У том ударе онуда некаки Чивути, па кад опазе ватру, дођу к деци па их запитају шта раде онде, и имају ли још кога онде, а пошто им деца приповеде све шта је и како је, реку им Чивути да иду с њима и да ће им у њих добро бити. Деца пристану на то и пођу с | Чивутима, и Чивути их одведу својој кући. Они код куће нису никога имали до само једну матер, па кад дођу кући, мушко дете затворе да се гоји а девојку оставе да им матер слуша. Кад се дете добро ухрани и угоји, Чивути полазећи на посао некакав заповеде матери да га испече па кад дођу довече с посла да га поједу. Девојчица је за оно време што је код Чивута провела, била увеџбала нешто Чивутски, те је разумела што су Чивути матери казали за њенога брата, па отиде и каже брату: „Брате, данас Чивути одоше некуда и заповедише матери да те испече; него ми да гледамо да бабу туримо у пећ.” Кад буде после подне, ужари баба пећ и изведе дете да га у њу тури, па му рече да седне на лопату. Онда девојчица рече баби: „Мајко! он је још млад и нејак, па не зва како то треба, него седи ти најпре да он види.” Баба то учини и седне, а они за лопату те с њом у пећ и баба се испече. Онда деца бежи из куће, и бежећи дођу на једну воду и на њој нађу мост, те брже пређу на ону страну и дођу у шуму. Кад Чивути у вече дођу гладни кући, викну матер да им донесе јести, али у кући нигде никога, него осете мирис од печења, кад извуку печење из пећи, познаду своју матер па брже боље за децом у потеру. Кад дођу на ону воду, а то ударила плаха киша и мост однела, и они не могавши прећи преко воде, врате се натраг. Деда тумарајући којекуда по планини најпосле дођу на један извор, и код онога извора нађу једну жену, и назову јој помози Бог! па се напију воде и седну да се одморе. Онда рече жена девојчици: „Ћерко! да ти легнем плавом на крило да ме мало поиштеш.” А она јој одговори: „Драге воље, мајко.” И тако жена легне девојци главом на крило, па је онда запита од куда су њих двоје. Девојче јој плачући приповеди све шта је и како је, па јој најпосле рече: „Мајко! како ти мирише глава!” Онда жена устане с њезина крила, погледи жалосну и плачну девојчицу, па јој рече: „Кудгод ходила, сретна била, кад плакала, бисер ти ишао из очију место суза, и кад говорила, ружа ти златна из уста излазила!” После тога жена покаже деци куда ће изаћи на пут, и деца отиду а жена остане код извора. Деца изишавши на пут отиду кући. Девојчица како опази маћију и оца, бризне плакати, а маћија како види да јој место суза бисер из очију иде, рашири руке, па је стане грлити и љубити: „Благо мени кад си ми дошла! А где си ми тако била?” девојчица кад стане приповедати, а из уста све златна ружа. Онда се маћија још већма зачуди, па је запита: „Где си таку благодет на себе добила?” девојчица јој каже како су у планини ту и ту нашли жену на извору па је жена благословила. Онда маћија запита: „А јели та жена још тамо? да и ја своју ћер к њој пошљем да добије ту благодет.” Девојчица јој одговори да је иза њих онде остала. И тако маћија стане говорити својој кћери да иде онамо, а она се затезала и супротила, еле најпосле мати је којекако намоли и она отиде и нађе ону жену на извору. Кад дође на извор, место да јој назове помози Бог, не рече јој ништа, него у себи промрмла: „Ето оне жентурине, убио је Бог!” Па се напије воде и седне код извора као што су јој казали. Жена одмах приступи к њој па јој рече: „Да ти легнем главом на крило да ме мало поиштеш.” А она јој одговори: „Хоћу да, Бог зна каква ти је главурина”, и стане плакати: „Не бих ја ни дошла овамо, да ме није моја матерешина отерала.” Онда је жена погледи, па јој рече: „Тамо њој крваве сузе из очију летеле кад плакала, а кад говорила, тамо она прскала и балила те те не могли људи слушати.” После | тога девојка се врати кући маји својој, а маја је једва дочека и рашири руке пред њу, а кад она проговори, стане прскати и балити, да се мати упропасти шта јој је. Девојка онда окрене плакати: „Ти си ми крива,” а сузе крваве полете јој низ образе. — За ону се сироту девојку после прочује до цара, те цар пошље по њу и узме је за свога сина, а она узме и свога брата к себи, те су тако сретно живели. А она друга девојка са својом матером и очухом остане онако.

Извор уреди

  • Караџић, В. С. 1870. Српске народне приповијетке, друго умножено издање. Беч, у наклади Ане, удовице В.С. Караџића. стр. 137–141.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Вук Стефановић Караџић, умро 1864, пре 160 година.