Одбрана Сократова
ПЛАТОН ОДБРАНА СОКРАТОВА
Први део БЕСЕДА ПРЕ ГЛАСАЊА ДА ЛИ ЈЕ СОКРАТ КРИВ ИЛИ ПРАВ
a) Разлика између кићене, али лажне, и просте, али искрене беседе
I
Какав су утисак, грађани атински, учинили на вас тужиоци моји, то ја не знам. Ја, ево, од њихових беседа готово не познајем сам себе: тако су убедљиво звучале њихове беседе. Па ипак, рекао бих, никакве истине нису казали. А међу многим лажима што су их изнели највише сам се зачудио једној, и то оној где су вас опомињали да се морате чувати да вас не преварим, јер сам вест беседник. Што се не застидеше да ћу их одмах чињеницама побити кад се покаже да нисам никако вест беседник, — то ми се учини да је врхунац њихове бестидности, ако можда не зову вештим беседником онога ко истину говори; јер ако тако мисле, онда бих потврдио да сам беседник — само не према њиховом обрасцу. Они, дакле, као што ја тврдим, или су казали од истине нешто мало или ништа; али од мене чућете ћелу истину. Али, тако ми Дива, грађани атински, оно што ћете од мене чути, то неће бити беседе као што су њихове, улепшане глаголима и именицама, ни искићене, него беседа једноставна и са обичним изразима. Јер сам тврдо уверен да је право оно што кажем, и нико од вас нека не очекује друкчије. Та не би, зачело, ни доликовало, грађани, овим годинама мојим да као лудо момче слажем беседе и да пред вас излазим. Али вас, грађани атински, усрдно молим и заклињем: ако у мојој одбрани чујете онакве исте реци каквима сам навикао да се служим на тргу код мењачких столова, где су ме многи од вас чули као и на другом месту, немојте се чудити и немојте викати зато! Ствар је у овоме. Ово данас је први пут како излазим пред суд кад ми је већ седамдесет година. Затим, ја не умем беседити као што се овде беседи. Узмите да сам ја овде случајно странац у пуном смислу, ви бисте ми, разуме се, опраштали кад бих се служио оним наречјем и оним начином у коме сам одрастао. Тако се, ето, и сада обраћам вама са оправданом, како ми се чини, молбом да не гледате на начин моје беседе — можда ће она бити лошија, а можда и боља — него само да гледате на то и само на то пажњу да обраћате да ли ја право говорим или не, јер то је дужност и задатак судијин, а беседников — истину говорити.
б) Предмет: две врсте тужилаца
II
Пре свега, дужан сам, грађани атински, одбранити се од првашње лажне тужбе и првашњих тужилаца, а затим од доцније и од доцнијих. Против мене су устали многи тужиоци и туже ме пред вама, и то одавно, већ много година, али ништа истинито не износе. Тих људи ја се више бојим него ли Анита и његове дружине, мада су и ови опасни. Међутим, грађани, опаснији су они други који су многе од вас још у детињству хватали и уверавали вас и оптуживали ме, а ништа не бесе истина: »Има неки Сократ, кажу, мудар човек, који размишља о небеским појавама и који је испитао све што је под земљом и који уме лошију ствар да прави бољом«. Ти људи, грађани атински, који су такав глас раширили, то су они опасни тужиоци моји. Јер, они који су их чули, мисле да ти људи који такве ствари испитују ни у богове не верују. А затим, тих тужилаца има велик број, и они се већ дуго времена тим послом баве, и вама су се обраћали још у оним вашим годинама кад сте им најлакше могли поверовати, јер сте били још деца, а само неки од вас и младићи, па су ме оптуживали, разуме се, у ветар, јер никога није било да се брани. А што је од свега тога најчудноватије, то је што им ни имена не могу знати ни казати, осим ако је ко међу њима случајно писац комедија: а сви они који су вас из зависти или из страсти за клеветањем за се придобијали, као и они који су сами били уверени и друге уверавали — ти су најнеприступачнији. Ниједнога од њих не могу овамо пред суд да доведем, ни да побијем, него морам, разуме се, да се борим као са сеном и да се браним и да побијам, а никога нема да одговара. Узмите, дакле, и ви да су се, као што кажем, подигле против мене две врсте тужилаца, и то једни који су ме сада тужили, па онда они пређашњи што сам их малочас напоменуо; и узмите на ум да ми се на првом месту ваља одбранити од старих! Та ви сте и пре тужбама тих људи поклонили пажњу, и то у много већој мери него тужбама ових садашњих. Добро! Треба, дакле, да се браним, грађани атински, и да се трудим да вам истиснем из срца ону клевету што сте је ви у току дугога времена усвојили, и то да је истиснем у тако кратко време. Желео бих заиста да моја одбрана не остане без успеха уколико је то боље и за вас и за мене. Али држим да је то тешко, и нипошто ми није непознато каква је то работа. Али опет — нека иде ствар својим током како је Богу драго: закон захтева послушност, и треба се бранити.
ц) Побијање јавног мнења (гл. III—X)
III
Бацимо, дакле, поглед на почетак! Која је оно тужба која је донела клевету на ме и која је Мел&ту дала храбрости да подигне ову тужбу против мене. Добро. Шта су, дакле, клеветници узели у својим клеветама против мене? Морам их узети као тужиоце и њихову тужбу прочитати као тужбу тужилаца: »Сократ криво ради и предалеко иде кад испитује оно што је под земљом и што је на небу, и кад лошију ствар прави бољом, и кад друге то исто у ч и.« Тако некако гласи тужба. То сте и самии гледали у комедији' Аристофановој: некакав Сократ лебди онде и говори да ваздухом путује, и многе друге будалаштине блебеће; а од свега тога ја ништа, ни много ни мало, не разумем. Ја то не говорим као да омаловажавам ту науку ако има људи који су у нечему таквоме мудри — да ме не би Мелет толиким тужбама оптужио — него зато што ја, грађани атински, никаква знања немам о тим стварима. А за сведоке зовем многе од вас саме и молим вас да обавестите једни друге и да кажете колико вас је ипак чуло моје разговоре! Има вас много таквих. Извештавајте, дакле, једни друге је ли ко од вас икад чуо, Сли мало или много, да сам о таквим стварима разговарао! По томе ћете сазнати да тако стоји и са свим осталим гласовима што их светина о мени растура.
IV
Али, од тога нема ништа; и, ако сте чули од кога да ја идем да поучавам људе и да за то узимам паре — ни то није истина. А чини ми се да је и то похвално како би ко био способан да поучава људе, као Горгија Леонтињанин, и Продик Кејанин, и Хипија Елиђанин. Сваки од ових, грађани, има ту способност: они иду од вароши до вароши па гледају на младе људе, који се могу бадава дружити са којим год хоће од својих суграђана, за се придобију, позивајући их да прекину везе са оним друштвом и да саобраћају с њима, да им дају новаца и да им, поред тога, буду благодарни. Уосталом, овде је још један мудрац, Паранин, за кога сам дознао да је допутовао. Случајно сам се састао са човеком који је соф истима платио више новаца него сви остали, са Калијом сином Хипониковим. Овај има два сина, па га упитам: »Калија, рекох, да су се твоји синови родили као ждрепци или јунци, било би у реду да им нађемо и најмимо неког чувара који ће их учинити лепима и добрима у врлини каква већ припада њихову роду; а то би био или какав коњар или земљорадник. Али код тебе је реч о људима, па кога намераваш да им узмеш за учитеља? Ко уме да предаје такву врлину, људску и грађанску? А како имаш синова, ти си свакако о тој ствари размислио. Има ли кога, »запитах«, или нема?« »Дабоме да има«, одговори он. »Па ко је то?« продужих ја. »И одакле је и пошто учи?« »Еуен, Сократе, Паранин,, за пет мина« одговори он. И ја сам Еуена ценио као срећна човека, ако он заиста има ту вештину и ако учи за тако мале паре. Ја бих се заиста и сам каћунио и господио кад бих то умео. Али не умем, грађани атински.
V
Можда би ко од вас прихватио: »Али, Сократе, чиме се ти, у ствари, занимаш? Одакле су потекле клевете против тебе? Нису ваљда отуда што се ти ниси ничим нарочитим бавио него остали? Не би се толики глас и говор о теби растурио да ти, ипак, ниси нешто друкчије радио него остали! Говори нам, дакле, шта је у ствари, да не нагађамо о теби!« Ко то говори, чини ми се да право говори. И ја ћу покушати да вам изложим шта је то што је мени донело име и клевету. Слушајте, дакле! Можда ће неки од вас помислити да се ја шалим, али будите уверени, казаћу вам пуну истину. Ја, грађани атински, нисам ничим другим до некаквом мудрошћу стекао то име. Па каквом то мудрошћу? Мудрошћу која је можда људска. Чини се да сам заиста у тој мудрости мудар. А они што сам их мало пре поменуо, можда ће бити представници које веће мудрости него што је људска, или ја не знам да нађем за то погоднији израз. Али ја је не разумем, а ко то тврди, тај лаже и говори то да ме оклевета. И сада, грађани атински, немојте подићи грају, ни онда ако вам се учини да се хвалишем. Јер, оне реци што их будем рекао нису моје, него ћу се позвати на беседника који заслужује вашу пуну веру. Као сведока за своју мудрост, ако је уопште има и ако је каква, навешћу вам бога у Делфима. Херефонта ваљда знате. То бесе и мој пријатељ од младости, а био је и пријатељ већини од вас, и с вама је био у оном изгнанству и с вама се вратио. И познајете природу Херефонтову, његову жестоку страст кад би се на што дао. Па он, дакле, оде једаред и у Делфе, па се усуди да запита пророчиште ово — али, као што рекох, немојте, људи, ударити у грају — он запита да ли је ко мудрији од мене. Питија одговори да нико није мудрији од мене. И то ће вам, ето, његов брат потврдити, јер Херефонт је већ умро.
VI
А не заборавите зашто ја то говорим! Хоћу да вас обавестим одакле је потекла клевета против мене. Јер кад сам ја оно чуо, овако сам умовао: шта то, управо, мисли бог, и какву то загонетку казује? Та ништа нисам налазио у себи по чему бих знао да сам мудар. Шта он, дакле, управо мисли кад изјављује да сам ја најмудрији? Ваљда не лаже. То противречи његову бићу. И дуго времена нисам знао шта је управо смисао његове изјаве и, најзад, после тешког размишљања, латио сам се да га овако отприлике испитам. Упутих се једноме од оних који уживају глас да су мудри да бих ту, ако већ игде, побио пророчанство и показао пророчанству: ево, овај је од мене мудрији, а ти си изјавио да сам ја. Док сам изближе, посматрао овога човека — имена му не треба да напомињем, а бесе то један од државника кога сам испитивао и такво нешто, грађани атински, доживео — и док сам се с њимр разговарао, добио сам утисак да тај човек, додуше, изгледа мудар многим другим људима, а највише самом себи, али да то у ствари није. Ја сам, потом, покушавао да му доказујем како он, додуше, мисли да је мудар, али да није. Тако сам омрзао и њему и многима који су били присутни. На повратку размишљао сам у себи да сам ја, ипак, мудрији од тога човека, јер, као што се чини, ниједан од нас двојице не зна ништа ваљано и добро, али он мисли да зна нешто, а у ствари не зна, док ја, као што не знам, и не мислим да знам. Ја сам, чини ми се, бар нешто мало мудрији од њега, и то баш по томе што и не мислим да знам оно што не знам. Од овога одох до другога, и то до једнога од оних који су важили као мудрији него онај, па сам добио исти утисак. И тако сам и њему и многима другима омрзнуо.
VII
Потом, ишао сам по реду даље. И мада сам — и са жалошћу и са страхом — опазио да сам само мрзак постајао, опет ми се чинило да је нужно реч божју поштовати изнад свега: да треба ићи испитивати пророчанство шта оно каже, па се обраћати свима који су на гласу да нешто знају. И боба ми, грађани атински — та треба да вам истину кажем — заиста сам искусио овако нешто. Док сам испитивао према реци божјој, готово ми се учинило да су они који беху највише на гласу најпразноглавији, а они други који су мање запажени да су по разборитости врснији. Треба да вам изнесем своје лутање како сам промучио цео низ некаквих мука, само да ми изјава пророчишта остане у важењу. После државника обратих се песницима, и онима који певају трагедије и онима који певају дитирамбе, и осталима, мислећи да ће ме овде као лопова у крађи ухватити да сам беднија незналица него они. Узимајући, дакле, њихове песме, и то оне за које ми се чинило да су највише израђене, стао бих да испитујем у чему је смисао тих песама, не бих ли, у исти мах, и научио штогод од њих. Стид ме је, грађани, да вам кажем истину, али ми је ипак ваља рећи. Право да кажем, готово сви присутни умели су боље од њих да објасне оно што они сами беху испевали. Докучио сам за кратко време и код песника да оно што они певају није плод њихове мудрости, него неког природног дара и задахнућа, као што бива код врачева и пророка. И ови, додуше, кажу многу и лепу ствар, али од онога што кажу не знају ништа. Учинило ми се да су и песници тако нешто искусили; и, у исти мах, опазио сам да песничка обдареност ствара у њима веровање да су они и у осталим стварима најмудрији, а то нису. Одох, дакле, и одавде са уверењем да сам их оним истим превазишао чиме и државнике.
VIII
Напослетку пођох рукотворцима. Било ми је потпуно јасно да, тако рећи, ништа не знам, али сам био уверен да ћу код њих наћи многих и лепих знања. И у томе се нисам преварио, јер су знали оно што ја нисам знао и били су мудрији од мене у стручном знању. Али, грађани атински, учинило ми се да и те ваљане занатлије имају исту ману коју и песници. Зато што је сваки од њих лепо радио свој занат, сваки је држао да и у осталим најкрупнијим стварима превазилази мудрошћу све друге, па им је та њихова мана застирала ону њихову стручну мудрост. Тако сам сам себе питао у име пророштва да ли бих волео да останем онакав какав јесам, тј. никако мудар као они што су мудри, ни неук као они што су неуки, или да имам оно обадвоје што они имају. Одговорио сам сам себи и пророштву да је за мене боље да останем онакав какав јесам.
IX
Тај начин испитивања, грађани атински, бесе за мене извор многих непријатељстава, и то веома тешких и веома мучних, јер су се из њих развиле многе клевете против мене, па се проноси тај глас о мени да сам мудрац. Јер, они који су редовно присутни мисле да сам ја сам мудар у ономе у чему другога побијем. И тако се чини, грађани, да је, у ствари, само Бог мудар, и у оном пророштву каже он само то да људска мудрост нешто мало важи, штавише — нимало. И као да он у томе смислу говори о Сократу, па се послужио мојим именом, узимајући ме само као пример, као да је хтео рећи: »Онај је од вас, људи, најмудрији који је, као Сократ, увидео да његова мудрост ништа не вреди.« Да бих, дакле, у смислу изјаве божје то истраживао и испитивао, ја још и сада обилазим и грађанр, и странце, ако мислим за кога да је мудар. Посветивши се таквом делању, нисам имао времена да урадим нешто што би вредно било спомена ни за град ни за своју кућу, него живим у бескрајној сиротињи ради тога служења Богу.
X
Осим тога, они младићи који ме драге воље прате, и који имају највише слободна времена, а то су све синови најбогатијих грађана, веселе се кад слушају како се људи испитују, па и сами често угледају се на мене, па доцније покушавају да на другима огледају своју вештину испитивања. И притом, мислим, проналазе велику множину људи који верују да знају нешто, а ствари знају мало или ништа. Отуда долази да се ови што их ти младићи испитују срде на ме а не на се, па говоре: »Има некакав гадни Сократ који квари омладину.« И кад их ко упита шта ради и шта учи кад их квари, они ништа не умеју да одговоре, него су у неприлици. А да се не би чинило да су у шкрипцу, наводе оно што се лако износи против свих оних који се баве философијом, тј. да он испитује оно што је на небу и што је под земљом, и да не верује у богове, и да лошију ствар прави бољом. Та истину, мислим, не би хтели да износе, тј. не би хтели да признају како је Сократ јасно показао да се они петварају да знају, а не знају ништа. А како су они, мислим, частољубиви, и жестоки, и многобројни, па како су у својим изјавама против мене упорни и убедљиви, разумљиво је да су вам напунили уши, бедећи ме одавно и жестоко. Зато су из тога круга и навалили на мене Мелет, и Анит, и Ликон. Мелет се љути за песнике, Анит за занатлије и државнике, а Ликон за беседнике. Зато, као што сам у почетку споменуо, ја бих се чудио кад бих успео да вам за тако кратко време ишчупам из срца ту клевету, која је тако силно набујала. То вам је, грађани атински, пуна истина; и док сам говорио, нисам ни крупно ни ситно затајио ни прећутао. Па опет прилично знам да се баш тиме замерам, а то је, у исти мах, и доказ да истину говорим, и да је то та клевета против мене, и да јој је то извор. Па бавили се ви испитивањем те ствари сада или доцније, наћи ћете увек да је моје схватање правилно.
ПОБИЈАЊЕ МЕЛЕТА КАО ГЛАВНОГ ТУЖИОЦА (ГЛ. XI—XXII)
XI
Од онога зашто су ме првашњи тужиоци тужили то може бити довољна одбрана пред вама. А од Мелета, онога поштењака и пријатеља отаџбине, како он себе зове, и од оних доцнијих тужилаца, покушаћу да се сада браним. Да чујемо опет, као да су то сасвим нови тужиоци, поново и њихову оптужбу! А она гласи овако некако: »Сократ је крив што, каже, квари омладину, и што не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска.« Ето, то је предмет те оптужбе! Испитајмо сада сваку поједину тачку те оптужбе! Каже, пре свега, да сам крив што кварим омладину. А ја, грађани атински, изјављујем да криво ради Мелет кад од озбиљне ствари прави шалу, тј. лакоумно вуче на суд своје суграђане, претварајући се да се озбиљно стара за ствари за које се он заиста никада нимало није бринуо. А да ствар тако стоји, потрудићу се да и вама докажем.
XII
Сократ: Овамо, дакле, Мелете, па одговори није ли ти много стало до тога да омладина буде што боља? Мелет: Мени бар јесте. Сократ: Па хајде кажи сада овде пред судијама ко је чини бољом! Ти то свакако знаш кад водиш бригу о њој. Пронашао си у мени, као што кажеш, онога који је квари, па ме доводиш пред судије и тужиш; али хајде помени и онога ко је чини бољом, па покажи судијама ко је тај! Видиш, Мелете, ти ћутиш и не умеш ништа рећи? Па зар ти се не чини да је то срамота и довољан доказ за моју тврдњу да ти то нимало није било на срцу? Него реци, драговићу мој, ко је чини бољом? Мелет: Закони. Сократ: Али не питам те за то, пријатељу мој, него који је то човек — који, пре свега, баш и то мора да зна, законе. Мелет: То су ови овде, Сократе, судије. Сократ: Како кажеш, Мелете? Ови су способни да омладину васпитају и да је бољом чине? Мелет: Свакако. Сократ: Зар сви или само један од њих могу, а други не? Мелет: Сви. Сократ: Тако ми Хере, добро говориш! И помињеш велико обиље добрих васпитача! А шта онда? Да ли је и ови слушаоци чине бољом или не? Мелет: И они! Сократ: А шта кажеш за саветнике? Мелет: И саветници! Сократ: Онда, Мелете, можда кваре омладину они у скупштини, скупштинари (еклесијасти) Сли се и они старају за њено васпитање? Мелет: И они! Сократ: Према томе, изгледа, сви се Атињани старају да омладина буде добра и ваљана осим мене: само је ја једини кварим. Тако ли кажеш? Мелет: Сасвим одлучно то кажем. Сократ: Тиме си ме осудио на голему невољу! Али одговори ми на ово питање: да ли је по твом схватању и с коњима тако? Да ли сви људи чине коње бољима, а само један има што их квари? Или важи оно што је потпуно противно томе: тј. има један који уме да их чини бољима, или их је веома мало, и то су коњари, док их већина, ако је око њих и служи се њима, квари? Не бива ли тако, Мелете, не само са коњима него и са свима осталим створењима? Разуме се, несумњиво је тако, па потврдили ви то, ти и Анит, или не потврдили. Та била би то и нека голема срећа за омладину ако је само један квари, а сви други јој користе. Али, Мелете, ти довољно показујеш да се никада ниси старао за омладину, и очевидно одајеш своју лакоумност кад ти ништа није стало до онога ради чега ме на суд водиш.
XIII
Осим тога, кажи нам, тако ти Дива, Мелете, да ли је боље живети међу честитим грађанима или међу рдавим? Одговори, пријатељу, то није нимало тешко питање! Зар не чине рђави некакво зло онима што су им увек најближи, а добри некакво добро? Мелет: Свакако. Сократ: Има ли, дакле, кога ко би више волео да му ближњи шкоде, неголи да му користе? Одговори, драговићу мој! Та и закон наређује да одговараш. Има ли кога ко жели да му се шкоди? Мелет: Нема. Сократ: Ето, дакле, гониш ли ти мене овамо зато што ја намерно или ненамерно кварим омладину и гором је чиним? Мелет: Ја бар зато што намерно квариш. Сократ: Па шта, Мелете? Толико си ти у својим младим годинама мудрији од мене у овим старим годинама да си увидео да зли увек праве некакво зло својима најближима, а добри добро, а ја сам, ево, загрезао у још дубље незнање да не знам ни то да ћу, учиним ли кога рђавим у свом собраћању с њим, доспети у опасност да се морам бојати да какво зло не дочекам од њега? Па тој толикој беди да се излажем намерно, као ти што кажеш? То ти не верујем, Мелете, а мислим да не верује ниједан други човек; него, или ја уопште не кварим омладину, или ако је кварим, кварим је ненамерно, тако да ти у обадва случаја лажеш. А ако је кварим ненаи лерно, онда закон тражи да се за такве ненамераване грехе чц век не доводи овамо пред суд, него се насамо узме, обавештава и опомиње. Очевидно је да ћу, ако будем обавештен, престати да чиним оно што ненамерно чиним. А ти си се измакао и ниси хтео да се са мном састанеш и да ме обавестиш; место тога, ти ме водиш овамо пред суд, куда се по закону воде они које треба казнити, а не они које треба поучити.
XIV
Него, грађани атински, то је већ очевидно да Мелету, као што рекох, није било до тих ствари ни много ни мало стало. Али ипак нам објасни, Мелете, како ја по твом мишљењу кварим омладину? Или је очевидно да по оптужби коју си поднео кварим тако што је учим да не верује у богове у које верује држава него у друга нова бића демонска? Не кажеш ли да је кварим таквим учењем. Мелет: Сасвим одлучно то кажем. Сократ: Тако ти баш тих богова, Мелете, о којима је сада говор, реци још јасније и мени и овим људима овде! Јер, ја не могу да схватим: тврдиш ли ти да ја омладину учим да верује да има неких богова, тако да према томе и сам верујем у богове, и да зато нисам потпун безбожац, и да нисам по томе кривац, али опет да не верујем у оне богове у које верује држава него у друге, и да ли је то, тј. веровање у друге богове, оно за што ме ти тужиш; или тврдиш да ја уопште ни сам не верујем у богове и да то своје неверовање као учитељ преносим на друге? Мелет: Ја тврдим то последње: ти уопште не верујеш у богове. Сократ: Чудновати Мелете, шта хоћеш с том тврдњом? Ја, дакле, не верујем ни за Сунце ни за Месец да су богови, као што верују остали људи? Мелет: Тако је, Дива ми, људи судије, јер каже да је Сунце камен, а Месец да је земља? Сократ: Ти мислиш Анаксагору да оптужиш, драги Мелете, и тако мало држиш до суди ја и мислиш да су они толико неписмени да не знају да су списи Анаксагоре Клазомењанина пуни таквих изјава? Па и омладина, дакле, учи од мене ту мудрост коју може понекад, ако је веома скупа, да купи код игралишта за једну драхму, да онда исмејава Сократа, ако он ту мудрост себи присваја, поготово кад је тако чудновата? Него, тако ти Дива, зар се теби заиста тако чини да ја поричем бога? Мелет: Тако је, Дива ми, ти га потпуно поричеш! Сократ: То ти, Мелете, нико не верује, а како се мени чини, ти то не верујеш ни сам себи. Јер, мени изгледа, грађани атински, да је он и сувише бесан и необуздан, па је и подриео ову тужбу из некога беса, и необузданости, и необазривости младалачке. Наличи ми на некога ко саставља загонетку, па хоће да прави оглед: »Хоће ли Сократ, она мудрачина, моћи опазити да се ја шалим и да сам себи противречим или ћу њега и остале слушаоее преварити?« Јер, овај тужилац као да сам противречи својим тврдњама у тужби, као кад би казао: »Сократ је крив не што не верује у богове, него што верују у богове«. А то је посао онога који се шали.
XV
Па сада, грађани атински, размотрите са мном по чему ја мислим да он тако говори. Ти нам одговарај, Мелете, а ви, као што вас у почетку замолих, водите рачуна о "томе да се не буните ако будем на свој уобичајени начин говорио! Има ли кога од људи, Мелете, који верује да има људских особина, а не верује да има људи? Нека одговара, људи, и нека не виче ово па ово! Има ли кога ко не верује у коње, а верује да има коњских особина? Или не верује да има свирача, а верује у свирачке особине? Нема тога, предобри човече! Ако ти не желиш да одговараш, онда ја то саопштавам теби и осталима који су овде. Али ми одговори бар на оно што после тога следује: има ли кога ко верује да има демонских особина, а не верује у демоне? Мелет: Нема га. Сократ: Колико си угодио ствари кад си једва једаред одговорио, и ако само из поштовања према судијама. Дакле, не тврдиш ли да верујем у демонска бића, или нова или стара, и да то учим? На сваки начин, у демонска бића верујем према твојој изјави, а то си ти у тужби и заклетвом потврдио. А верујем ли у демонска бића, онда је неминовно потребно да и у демоне верујем. Не стоји ли тако? Та стоји! Узимам да си сагласан с тим кад не одговараш. А не сматрамо ли демоне заиста за богове или за децу божју? Тврдиш ли то или не? Мелет: Свакако. Сократ: Дакле, ако већ верујем у демоне, као што ти кажеш, па ако су демони нека врста богова, онда би то било оно што ја тврдим, тј. да ти постављаш загонетку и шалу замећеш кад кажеш да ја не верујем у богове, а онда опет да верујем кад већ ето у демоне верујем. А ако опет стоји да су демони деца божја, некаква ванбрачна, или од нимфа или од других каквих жена, а и говоре да су од њих, — ко би онда од људи веровао да има деце божје, а да богова нема. То би исто тако било бесмислено као кад би ко веровао да има младунчади од коња и магарица, и то је мажџад, а не би веровао да има коња и магарица. Него, Мелете, ти сии свакако поднео тужбу да нас искушаваш, или ниси знао какву би ми истинску кривицу натоварио. А да би ти ма кога ко само мало памети има могао убедити да ће један исти човек, с једне стране, веровати у демонска и божанска бића, а, с друге стране, не веровати ни у демоне, ни у богове, ни у хероје, то није никако могуће.
XVI
Него, грађани атински, да ја нисам крив у смислу тужбе Мелетове, за то, по моме мишљењу, није потребно да се много браним, него је и то довољно. А што сам и раније напоменуо да се против мене дигло јако непријатељство, и то код многих, то је, нема сумње, истина. Та то и јесте оно што ће ме осудити, ако ме осуди, а не Мелет ни Анит, него клевета многих и њихова завист. То је заиста већ многе и друге и добре људе осудило, а мислим да ће тако бити и у будућности. Па нема никакве опасности да ће се то код мене зауставити. Али можда би ко рекао: »Е зар се ти не стидиш, Сократе, што си се предао таквом занимању с кога си сада у опасности да ћеш главу изгубити?« Ја бих таквом човеку правом речју одговорио: Не говориш мудро, човече, ако мислиш да један човек, ако и нешто мало има користи од њега мора да рачуна са опасностима живота или смрти, а да у своме раду и делању не мора да гледа само на то да ли ради право или неправо, и да ли врши посао добра или зла човека. Јер, бар по твоме суду, били би будале сви они од полубогова што су пред Тројом погинули, и сви остали и син Тетидин, који је толико презрео опасност само да не би остао под каквом срамотом. Кад је горео од жеље да убије Хектора, мати његова, богиња, овако му је некако, чини ми се, казала: »Сине, ако осветиш смрт другара свога Патрокла и убијеш Хектора, сам ћеш погинути, јер«, каже она, »После Хектора одмах и тебе судбина чека.« Мада је он то чуо, ипак је мало пазио на смрт и опасност. Много више уплашио се од тога да живи као кукавица и да не освети своје пријатеље, па је рекао: »Нека погинем одмах« кад казним кривца, само да не боравим као срамота и да не »Седим код лађа залудно бреме земаљско!« Ваљда не верујеш да је он размишљао о смрти и опасности? Овако ствар стоји, грађани атински, уистину: где се год ко сам постави и где процени да је најбоље, или где га заповедник одреди, ту, изгледа ми, треба да остаје и да се излаже опасности, не пазећи ни на смрт ни на што друго него на срамоту.
XVII
Ја бих, на пример, страшно урадио, грађани атински, да сам онда кад су ме заповедници, које сте ви одабрали да мноме заповедају, постављали и под Потијом, и под Амфипољем, и код Делиона, да сам тада, као и сваки други, остајао на ономе месту где су ме поставили, и излагао се опасностима пркосећи смрти, а да сам се сада кад ми је бог наредио, како сам помислио и разумео, да свој живот посветим философији и испитивању себе и осталих — препао или смрти или ма чега другога, па оставио своје место. То би страшно било, и заиста би ме онда с пуним правом могао неко довести на суд што не верујем да има богова кад се не покоравам пророчанству, а бојим се смрти и држим да сам мудар, а ипак нисам. Јер, бојати се смрти, грађани, не значи ништа друго него држати се мудрим, а не бити мудар. То значи мислити да човек зна оно што не зна. Та нико не зна није ли смрт од свих добара највеће добро за људе, а опет плаше се од ње као да поуздано знају да је највеће зло. И како да то није незнање и то оно најпрекорније, кад неко уображава да зна што не зна. А ја грађани, по томе и у томе питању одударам можда од већине људи; па ако бих заиста смео рећи да сам у чему и мудрији него други, рекао бих да сам у томе што како нисам довољно обавештен о приликама у Хаду, тако и не држим да имам какво знање о томе. А знам да је рђаво и срамотно кад неко криво ради и не слуша бољега, било бога било човека. Дакле, место онога зла за које поуздано знам да је зло, ја се никада нећу бојати ни клонити се ствари о којима не знам нису ли можда добре за нас. Зато ни онда кад бисте ме ви ослободили и не сложили се с Анитом који је изјавио да или уопште није требало да ја овамо дођем, или, кад се већ то једаред догодило, да ме свакако мора погубити, и који вам уз то додаје да ће се, ако ја будем ослобођен, ваши синови занимати оним што Сократ учи и потпуно се искварити, — и кад бисте ви на то мени казали: »Сократе, сада, додуше, нећемо поверовати Аниту него те пуштамо, али само под тим условом, разуме се, да се више не бавиш тим испитивањем и да се махнеш љубави према мудрости; ако те ухватимо још једаред у таквом послу, изгубићеш главу сигурно«; — кад бисте ме, дакле, као што рекох, под тим условом ослободили оптужбе, ја бих вам одговорио: »Ја вас грађани атински, поздрављам и веома ценим, али ћу се виише покоравати богу него ли вама, и докле год буде даха у мени и докле год будем снаге имао, нећу престати да се бавим испитивањем истине, и да вас саветујем, и поучавам, кад се с неким од вас већ будем састао, говорећи по свом обичају; .Честити мој човече, Атињанин си, грађанин највеће и по мудрости и снази најугледније државе, а није те стид што се стараш за благо како ћеш га више нагомилати, и за славу, и за част, а за памет, и за истину и за душу, да буде што боље, за то се не стараш и нимало не хајеш?' А ако би ко од вас то оспорио и устврдио да се стара за то, нећу га пустити да одмах оде, нити ћу се ја с њим растати, него ћу га питати, и испитивати, и прорешетавати; па, ако добијем утисак да он нема врлине, а тврди да је има, корицу га што најважније ствари најмање цени, а ништавније више.« Тако ћу се држати и према млађему и према старијему, на кога се год намерим, и према странцу и према грађанину, али више према грађанину, уколико сте ми ближи по крви. Јер то, будите уверени, бог наређује, и ја сматрам да вама и вашему граду још никада није већа срећа осванула од ове моје службе богу посвећене. Та ја и не радим ништа друго него непрестано обилазим и саветујем вас, и млађе и старије, да се не старате више ни за тело ни за благо, а ни тако ревносно, него за душу, да вам она буде што боља. И учим да се врлина не рађа из блага, него из врлине да се рађа благо и сва остала добра људима и у домаћем и у јавном животу. Дакле, ако ја оваквим учењем кварим омладину, то би било оно штетно; а тврди ли ко за ме да друго учим него ли ово, ништа не тврди. Према томе, изјавио бих, грађани атински, ово: послушали ви Анита или не, и пустили ви мене испод суђења или не, ја нећу никако друкчије да радим, ни ако бих имао по неколико пута главом да платим.
XVIII
Немојте викати, грађани атински, него останите при ономе што сам вас молио да не дочекујете моје реци грајом, него да слушате! Јер, по моме мишљењу, нећете се кајати ако ме будете мирно слушали. А намеравам да вам кажем још нешто друго, на што ћете можда заграјати; али немојте то нипошто чинити. Добро знајте: ако ме осудите оваква каквим се ја приказујем нећете мени нашкодити више него сами себи, јер мени зачело ништа неће нашкодити ни Мелет ни Анит, нити могу, јер сматрам да божански поредак ствари не подноси да бољи човек страда од горега. Па ипак, можда ће ме он погубити, или изагнати, или одузети грађанско право; али, можда он и ко други узима то за неко велико зло, али ја не узимам, него узимам много више за велико зло оно што он сада ради, тј. покушава да на правди погуби човека. Отуда, грађани атински, нипошто се не браним ради себе, како би то ко могао да мисли, него ради вас, да ме не осудите и да се, на тај начин, не огрешите о дар који вам бог даде. Јер, ако мене погубите, нећете лако наћи другога таквога који би, мада је то и нешто смешно казати, управо сео на град као на коња који је велик, додуше, и племенит, али који баш због величине понешто нагиње спорости, и коме је зато потребно да га подстиче нека мамуза. Тако, ето, чини ми се да је мене бог и приделио граду као таква човека који ће вас без престанка подстицати, и саветовати, и корити свакога појединога, укратко: који ће вам по цео дан свуда на рамена седати. Овакви други неће вам се лако родити, суграђани моји. Зато, ако мене послушате, поштедећете ме. Ви ћете се, можда, љутити као дремљиви кад их буде, па ме ударити и, слушајући Анита, лако ме погубити, а онда ћете цео свој остали живот непрестано спавати, ако се бог за вас не поштара и не пошаље вам кога другога. А да сам ја баш тај кога је бог подарио граду, то можете дознати из овога. Не наличи на људско држање то што сам ја све своје личне ствари запустио и што подносим да се моја домаћа привреда већ толике године занемарује, а непрестано подижем вашу корист, обраћајући се свакоме посебно као отац или старији брат, и саветујући свакога да врлину негује. Па да сам ја од свега тога икакву корист вукао и да сам за своја саветовања какву плату добијао, онда би се моје држање дало разумети, али сада видите, ето, и сами да тужиоци, који ме у свему осталом тако бестидно туже, нису могли у бестидности отићи толико да нађу сведока за то да сам ја икада и од кога узео какву плату или је само затражио. Ја, мислим, имам поуздана сведока за то да истину говорим. Ко је тај сведок? Моја сиротиња.
XIX
Можда би се, пак, могло учинити чудно то што ја идем наоколо и само свакога појединога то саветујем и у све се пачам, а не усуђујем се да јавно изиђем пред вас у скупштини, па да саветујем граду. А томе је узрок то што сте ви мене често и на многим местима чули где говорим да се мени јавља нешто божанско и демонско, неки глас; а то је оно што је и у тужби Мелет навео ругајући се. То је неки глас који мене прати још од ране младости; и кад се јави, увек ме одвраћа да не чиним оно што намеравам да чиним, али ме никада не навраћа. То је оно што ме спречава да се бавим државним пословима. И чини ми се да је то права срећа што ме спречава. Та верујте ми, грађани атински, да сам се ја рано латио државних послова, ја бих одавно погинуо, па не бих ни вама ни себи ништа користио. И немојте се на ме љутити што истину говорим; јер нема човека који би спасао свој живот ако би се отворено и часно противио или вама или коме другом народном збору, па покушавао да спречи да се многе неправде и безакоња дешавају у граду, него онај који се истински бори за правду, он мора, па хтео он ма и кратко време да се одржи у животу, да се ограничи на рад у приватном животу, а учешћа у јавном животу мора се одрећи.
XX
За ове тврдње навешћу вам јаке доказе, не реци него дела, а ви то цените. Саслушајте, дакле, што се мени догодило да се уверите да се ја не бих ни у једном случају повукао мимо правду из страха пред смрћу, него да бих и главу дао, а не бих узмицао. Што вам будем говорио, биће, додуш,г,»наметљиво и опширно, али све истинито. Ја, грађани атјпшки, никада никакву другу службу нисам вршио у граду, осим што сам био саветник. Наша фила, Антиохова, баш је била у служби кад сте ви оних десет војвода, који нису покупили страдалнике у поморској бици, хтели све заједно осудити, а против закона, као што сте се сви доцније уверили. Тада сам се ја једини од притана успротивио вама да се ништа не ради против закона, и гласао сам противно; и мада су беседници били спремни да ме пријавес и одведу у тамницу, а и ви то захтевали и викали, ипак сам сматрао да се ја радије, у савезу са законом и правдом, морам изврћи опасности неголи, у страху пред оковима или смрћу, сложити се с вама који сте доносили неправедно решење. И то бесе у оно време док је држава још имала демократски устав. Али, кад је дошла олигархија, опет су мене, са четворицом других, она Тридесеторица позвали у толос и наредили нам да са Саламине доведемо Леонта Салмињанина да га они погубе; а таква многа наређења издавали су они и многима другима, јер су хтели да их што више оптерете кривицама. Али тада сам ја не речју него делом поново доказао да мени — ако то није сувише грубо рећи — нимало није стало до смрти, а да ми је уопште стало само до тога да не радим ништа ни неправедно ни безбожно. Мада је била онако свирепа, та влада није ме уплашила да учиним какву неправду, него кад смо из надлештва изишли, она четворица отпловише на Саламину и доведоше Леонта, а ја оданде одмах одох кући. И можда бих за то главом платио да она влада није убрзо пала. И то ће вам многи сведоци посведочити.
XXI
Мислите ли ви, дакле, да бих ја кроз толике године жив остао да сам се посвећивао државним пословима, и да сам се, притом, као што и доликује честитом човеку, заузимао за правду, и да сам у томе, као што треба, свој најкрупнији задатак налазио? До тога треба много, грађани атински! Ниједан други човек не би то постигао. Ја ћу се кроз цео свој живот исти овакав показати, како у јавном животу, ако сам где што урадио, тако и у приватном: никада никоме нисам ја ма ништа допустио против правде, и притом не мислим само на грађане уопште, него и на оне за које моји клеветници кажу да су моји ученици'. А ја никад нисам био ничији учитељ. Ако је ко желео, додуше, да чује како ја говорим и вршим свој нарочити посао, био млађи или старији, ја никада никога нисам одбио, нити се разговарам само онда ако ми плате, а ако не плате не, него и богаташу и сиромаху једнако стојим на расположењу да ме питају, и ко зажели може да одговара и да слуша оно што ја говорим. Постане ли ко од тих људи ваљан или не, ја за то с правом не бих био одговоран, јер никада никоме никакво учење нисам обећао, нити сам га учио; а устврди ли ико да је од мене икада ишта научио посебице чуо што не би и сви други чули, будите уверени да не говори истину.
XXII
Али зашто, дакле, неки воле да проводе са мном толико времена? Ћули сте већ, грађани атински, ја сам вам казао сву истину: воле да слушају како се испитују они који мисле да су мудри, а то нису. Јер, то слушати — није непријатно. А мени је то, како мислим, и наређено од бога да радим, и преко пророштва, и преко снова, и на сваки начин на који је икада ишта и друга воља божја наредила човеку да ради. То је, грађани атински, и истина и лако се може доказати. Јер, ако ја заиста једне младе људе кварим а друге сам покварио, онда би, разуме се, неки старији, да су увидели да сам им ја у њиховој младости икад ишта рђаво саветовао, морали сами сада да се овде јаве па да ме туже и да ми се свете. А кад они сами не би то хтели, онда би морали неки од њихове родбине — очеви, и браћа, и други рођаци — да се тога сада сете и да ми се свете, ако је родбина њихова икакво зло од мене доживела. Заиста, многи су од њих, као што видим, овде присутни: први ето Критон, мој вршњак и општинар, а отац овога ево Критобула; затим Лисанија Сфећанин, отац тога Есхина; па даље Антифонт Кефишанин, отац Епигенов. Затим, ту су и други чија су браћа боравила у томе друштву, Никострат, син Теосотидов, а брат Теодотов — а Теодот је умро, и он није могао приморати брата да ме не тужи — ту је и Парал, син Демодоков, коме брат бесе Теаг. Ту је, ето, и Адимант, син Аристонов, чији је брат овај Платон и Ајантодор, чији је брат онај Аполодор. И многе друге могао бих напоменути, од којих је Мелет бар једнога или другога у својој беседи имао да наведе као сведоке. Ако је то заборавио оном приликом, нека их наведе сада, ја то допуштам, и нека изјави ако има таквих података. Али место тога, грађани, наћи ћете што је сасвим противно томе: сви они приправни су да помажу мени који сам их кварио и зло чинио њиховим рођацима, као што тврде Мелет и Анит. Баш они који су покварени можда би сами имали разлога да говоре мени у прилог, али они који нису покварени већ су старији људи, рођаци ових, какав они имају други разлог да ми иду на руку до онај ваљан и праведан, јер сви знају за Мелета да лаже, а за мене да говорим истину?
Поговор
СОКРАТ НЕЋЕ ПЛАКАТИ ЗА МИЛОСТ, ЈЕР ТО НИЈЕ ЛЕПО (ГЛ. XXИИИ) НИ ПРАВЕДНО (ГЛ. XXIV)
XXIII
Нека буде тако, грађани! Што сам могао рећи у своју одбрану, то је отприлике, мада би се и друго што слично дало додати. А можда ће се ко од вас наљутити кад се сети себе како је он, налазећи се у мањој парници од ове парнице, молио и заклињао суди је лиј ући многе сузе па довео своју децу како би изазвао што више самилости према себи, и многе друге рођаке и пријатеље, а ја, ево, од свега тога ништа нећу да учиним, мада се находим, како би се могло чинити, у крајњој опасности. Можда ће ко када то види бити према мени немилостивије расположен па ће се баш зато разљутити и у Ијутини гласати. Ако је ко од вас такав, ја, додуше, то не верујем, али ако јесте, чини ми се да бих томе с правом овако одговорио: »Ваљда и ја, пријатељу, имам некаквих својих рођака.« Јер, баш по оним рецима Хомеровим, нисам се ни ја родио од храста, ни од камена него од људи, па имам и својих рођака, грађани атински, штавише, и три сина, један је већ момак, а два су још деца. Па, ипак, нисам ни једнога од њих овамо довео да их показујем и да вас молим да ме ослободите. А зашто ништа од тога нећу да учиним? Не зато што бих био тврдоглав, грађани атински, ни зато што бих вас презирао, него — да ли се ја плашим смрти или не, то је друга ствар, али за добар глас није лепо, мислини, ни за ме, ни за вас, ни за цео град, да ја ишта тако радим, па још у оваквим годинама и с тако познатим именом, било то име истинито или лажно. Створило се бар мишљење да се Сократ нечим разликује од већине људи. Ако би, дакле, између вас они који мисле да се одликују или мудрошћу, или храброшћу, или ма којом другом врлином, хтели да се понашају онако као што сам раније рекао, онда би то била срамота. Ја сам често видео неке такве људе кад им суде; они мисле да су нешто, а чудновато се понашају, као да сматрају да ће им се нешто страшно догодити ако би морали погинути, и као да ће бити бесмртни ако их ви на смрт не осудите! Ти, чини ми се, товаре срамоту на државу, па би онда и понеки странац могао закључити да се они Атињани који се одликују врлином, а које грађани бирају и за службе и за друге почасти, ништа не разликују од жена. Такво држање, грађани атински, не треба да показујемо ни ми који мислимо да нешто у свету вредимо, а ни ви да допуштате ако бисмо се ми тако држали, него треба управо да то показујете да ћете кудикамо радије осудити онога који пред вама прави такве ганутљиве призоре и тиме државу чини смешном, неголи онога који се на суду мирно понаша.
XXIV
Али, остављајући на страну добар глас, мени се чини, грађани, да није ни праведно молити судију и бити ослобођен због мољакања, него треба обавештавати и осведочавати. Та не седи судија зато да правду поклања, него да је утврђује. И заклео се да неће делити милост онима којиима се њему свиди, него да ће судијску службу вршити по законима. Не треба, дакле, ни ми вас да навикавамо на то да газите заклетву, а не треба ни ви да се навикавате, јер онда ни једни ни други не би радили како је богу право. Не тражите, дакле, грађани атински, да морам пред вама радити оно што не сматрам ни да је лепо, ни праведно ни богу приступачно, а нарочито кад ме, тако вам Дива, овај Мелет због безбоштва тужи. Јер, ово је очевидно: кад бих ја вас који сте везани својом заклетвом наговарао на своју страну и мољакањем приморавао на то, учио бих вас да не верујете у богове, и, разуме се, ја бих сам себе својом одбраном оптужио да не верујем у богове. Али ствар нипошто не стоји тако. Ја грађани атински, верујем у богове као ниједан од мојих тужилаца, и поверавам вама и богу да пресудите мени како ће и за ме и за вас бити најбоље.
Други део БЕСЕДА ПОСЛЕ ГЛАСАЊА ДА ЈЕ КРИВ
а) Предлог о храни у Пританеју (гл. XXV—XXVI)
XXV
Да се ја, грађани атински, не срдим зато што ми се то догодило, што сте ме, наиме, осудили, помажу ми многе друге околности, а није ме ни изненадило то што се догодило, него се много више чудим броју гласова с једне и с друге стране. Ја бар нисам рачунао да ће разлика бити тако мала, но много већа; а овако, како изгледа, да је само тридесет гласова друкчије испало, ја бих био ослобођен оптужбе. Додуше, Мелету сам, као што ми се чини, и овако избегао, и то не само избегао, него је свакоме очевидно ово: да се Анит и Ликон нису јавили као моји тужиоци, платио би он глобу од хиљаду драхми, јер не би добио ни пети део гласова.
XXVI
Тај човек, дакле, предлаже за ме казну смрти. Добро! А шта треба да вам ја са своје стране предложим, грађани атински? Разуме се, заслужену казну. Шта, дакле? Какву сам казну или глобу заслужио за то што ми је пало на памет да у свом животу не мирујем, него сам запустио оно за што се многи старају: гомилање новаца, домаћу привреду, војводство, државништво, и све остале службе, завере и буне, што се дешавају у јавном животу? Сматрао сам да сам заиста и сувише честит да бих, посвећујући се томе могао очувати своју личну безбедност, па зато и нисам ишао тамо где не бих ни вама ни себи ништа користио, него сам одабрао други пут: обраћао сам се свакоме посебно да му, како ја мислим, чиним највеће доброчинство; трудио сам се да саветујем свакога од вас да се ни за што своје не стара пре него што би се за се постарао како ће бити што бољи и што разборитији, и да се не стара за државне прилике пре неголи за саму државу, па да се на тај исти начин стара и за све остало. Шта сам, дакле, заслужио за такав начин рада? Нешто добро, грађани атински, ако већ треба донети предлог да уистину одговара заслузи, и то такво добро које би мени доликовало. Шта, дакле, доликује човеку сиромаху, добротвору, коме је потребно слободно време да вас опомиње? Ја не знам, грађани атински, шта би таквом човеку више доликовало него храну у Пританеју; њему то више доликује неголи онаквом од вас који је у олимпијским играма победио на једном, или на два, или на више коња. Јер, овакав добитник доноси вам само привидну срећу а ја истинску и праву, па њему не треба никакве ваше хране а мени треба. Треба ли, дакле, да ја по правди предложим оно што сам заслужио, ја вам предлажем: храну у Пританеју.
б) Предлог о глоби од тридесет мина (гл. XXVII—XXVIII)
XXVII
Али, можда ће овај предлог направити у вама сличан утисак као и оне моје изјаве о јадиковању и мољакању, тј. можда ће вам се учинити да ја себе прецењујем. Али о томе, грађани атински, не може бити ни говора, него ствар више стоји овако. Ја сам уверен да ниједноме човеку не чиним неправду намерно, али вас у то не могу уверити, јер смо се мало времена разговарали једни с другима. А да ви, као што ја мислим, имате закон, као и други људи, да се о смрти суди не само један дан него много дана, ви бисте се уверили. А овако, у тако кратком времену, није лако скидати са себе крупне клевете. Како сам ја, дакле, уверен да никоме неправду не чиним, далеко сам од тога да сам себи неправду учиним и да сам против себе тврдим да сам заслужио некакву казну, па да тако нешто за се досуђујем. Чега да се бојим? Зар да се бојим да ме не стигне казна коју за ме предлаже Мелет и о којој, кажем, не знам ни да ли је срећа ни да ли је несрећа? Место тога да изаберем нешто о чему поуздано знам да је зло? Шта да предложим, дакле? Зар окове? Па зашто да живим у тамници где нисам ништа друго до роб чиновника што их ви постављате — оне Једанаесторице? Или глобу да чамам у тамници, док је не исплатим? Па то је оно исто што сам баш сада рекао. Ја немам новаца да платим глобу. Него да предложим изгнанство? Можда бисте тај предлог прихватили. Заиста, грађани атински, морала би ме велика љубав за живот везивати кад бих тако неразуман био да се не бих могао досетити да ви, који сте суграђани моји, већ нисте могли поднети моје друштво и моје бесеђење, него вам је оно и сувише додијало и омрзло, па сада покушавате да га се ослободите — а странци ће га, дакле, лако подносити? Нипошто, грађани атински! Лепа ли ми живота кад бих ја отишао из отаџбине у овим годинама, па мењао једну варош за другом, и живео у изгнанству! Та верујте ми да би омладина, куда бих год стигао, слушала моје говоре баш као и овде. Па ако одбијем од себе њу, она ће мене сама изагнати, јер ће гледати да за то придобије старије људе; а ако је не одбијем, онда ће то учинити баш ради ње саме њени родитељи и рођаци.
XXVIII
А можда ће ко казати: »Кад од нас одеш, Сократе, зар не би могао ћутати, па спокојно у туђини живети?« Али то је оно што ми је од свега најтеже објаснити некима од вас. Јер, ако рекнем да то значи не слушати бога и да ми је зато немогуће мировати, нећете ми то веровати, јер се тобоже претварам; а ако рекнем да је баш то највећа срећа за човека да сваки дан води разговоре о врлини и о осталим питањима о којима ви чујете да се ја разговарам и испитујем сама себе и друге, и да живот без таквога испитивања није вредан да се живи, онда ћете мојим рецима још мању веру поклањати. То је тако као што вам ја кажем, грађани, али вас у то уверити, то није лака ствар. Осим тога, ја нисам навикао да сам о себи мислим да сам заслужио икакво зло. Кад бих ја заиста имао новаца, предложио бих новчану казну колику бих већ имао да платим, јер то не бих осетио као губитак. Али овако немам, већ ако можда хоћете да ми новчану казну ограничите на меру колико бих момогао да платим. А могао бих можда да вам платим једну мину сребра. Толико, дакле, ја предлажем. А Платон овај овде, грађани атински, и Критон, и Критобул, и Аполодор, позивају ме да вам предложим тридесет мина, а они сами изјављују да ће за то јамчити. Предлажем, дакле, толико, а ови људи биће вам поуздани јамци за ту новчану казну.
Трећи део
БЕСЕДА ПОСЛЕ ИЗРИЦАЊА ПРЕСУДЕ НА СМРТ
а) Реч онима који су га осудили (гл. XXIX—XXX)
XXIX
Без ваше пресуде ја бих имао само још коју годину да проживим до смрти своје. И само ради тога краткога времена, грађани атински, ви ћете од стране оних који буду хтели да грде наш град изићи на бедан глас и пасти под кривицу да сте убили Сократа мудраца. Јер, који буду хтели да вам приговарају, изјављиваће да сам мудар, ако и нисам то. А да сте почекали само кратко време, жеља би вам се сама од себе испунила. Та видите како сам годинама својим већ далеко од живота а близу смрти. А не велим то вама свима, него само онима који су ме на смрт осудили. А управо њима кажем и ово: »Можда верујете, грађани, да је пресуда на смрт пала зато што нисам имао онаквих реци којима бих вас могао уверити, кад бих одлучио да се морам служити свима, средствима делања и бесеђења, само да избегнем казни. Нипошто! Осуђен сам, додуше, због несташице, али зачело не реци него дрскости, и безочности, и воље да вам говорим онакве ствари какве би вам било најпријатније слушати: да плачем и јадикујем и друге многе ствари да радим и говорим које су мене, колико ја мислим, недостојне; а такве ствари ви сте и навикли да слушате од других. Али кад сам се бранио, нисам помислио да ради отклањања опасности смем да учиним ишта недостојна слободна човека, па ни сада се не кајем што сам се онда тако бранио: не, ја много више волим да после онакв^ удбиа ј погинем неголи после овакве да себи живот искупљујем. Јер, ни на суду ни у рату не смем ни ја ни ико други довијати се томе како би по сваку цену избегао смрти. И у биткама често се јасно показује да неко може избећи смрти, ако је одбацио оружје и окренуо се да моли милост од прогонилаца. Имс. и много других средстава у појединим опасностима да човек може избећи смрти ако се само усуди да се лати свега нечасног и кад ради и кад говори. Али можда није тешко, грађани, избећи смрти, него је много теже избећи неваљалству, јер оно трчи брже него смрт. Па тако је и мене сада, јер сам спор и стар, сустигло оно спорије, а моје тужиоце, јер су вести и нагли, сустигло је оно брже — неваљалство. И сада се растајем с вама, ја сам од вас заслужио осуду на смрт, а ови овде од истине жиг неваљалства и неправедности. И као што ја остајем при своме предлогу, тако морају и они. То се можда и требало догодити, и мислим да је то и у реду.«
XXX
»А сада желим да бацим један поглед у будућност и да вама који сте ме осудили будућност прорекнем. Јер и налазим се већ онде где људи највише постају пророци кад стоје пред вратима смрти. Вама, људи, који ме осудом убисте изјављујем да ће вас одмах после моје смрти стићи много тежа казна, тако ми Дива, неголи је она којом сте мене убили; јер сада сте то учинили мислећи да ћете се ресити давања рачуна о свом животу, али ће вам се, тако ја тврдим, сасвим противно догодити. Биће их више који ће од вас тражити рачун; њих сам ја досада задржавао, али ви нисте то опажали. Али биће вам опаснији уколико су млађи, и ви ћете се још више љутити. Јер ако ви очекујете да ћете убијањем људи одвратити кога да вам не приговара што не живите право, не рачунате добро. Та овакво средство спасења нити је уопште могуће, нити је часно, него оно је најлепше, и у исти мах, и најлакше кад човек не коље друге, него сам себе спрема како ће бити што бољи. То је оно што проричем вама који ме на смрт осудисте, и тиме се с вама растајем.«
б) Реч онима који су га ослободили (гл. XXXI—XXXIII)
XXXI
А са онима који су ме ослободили радо бих проговорио коју реч о овом што се овде догодило, док су архонти запослени и док још не одлазим тамо где се, кад стигнем, морам са животом растати. Него, људи, останите ту ово мало времена; ништа нам не смета да се између себе поразговарамо док нам је то просто. Вама као својим пријатељима хоћу да расложим шта управо значи то што се данас мени догодило. Мени се, људи судије — право вас називам кад вас називам судијама — догодило нешто чудновато. Онај редовни пророчки глас, глас божанства, јављао ми се увек веома често читаво последње време, и он ме је и у најмањим стварима опомињао кад бих намеравао да нешто неправо урадим; и сада ми се, као што видите и сами, догодило оно што би се могло сматрати, и сматра се, као највеће зло. А мени се ни јутрос, кад сам оставио своју кућу, није противио тај знак божји, ни онда кад сам улазио овамо пред суд, ни игде у мојој одбрани кад сам намеравао шта да кажем; па ипак ме је у другим приликама на много места усред реци задржао. А данас ме нигде за време целог овог спора ни у делању ни у говорењу није задржавао. Шта да узмем, дакле, као узрок томе? Ја ћу вам казати: чини ми се да се ово што се мени догодило као добро догодило, и то никако не можемо разумети ми који верујемо да је смрт неко зло. Јак доказ имам за то тврђење: мени би се зачело знак опомињања јавио и опоменуо ме кад не бих имао да урадим нешто добро.
XXXII
А промислимо и с друге стране колико има разлога за надање да је смрт неко добро! Јер смрт је једно од овога двога: или је таква да онај који је умро није ништа, па нема никаква осећања ни о чему, или је, према ономе што се говори, некаква промена и сеоба душе одавде на друго место. У првом случају, ако нема никаква осећања, него је све као сан, кад се спава и ништа не сања, смрт би била чудо од благодати. Кад би ко имао да изабере такву ноћ у којој је тако спавао да није ништа у сну видео, и кад би имао да остале ноћи и дане свога живота упореди с том ноћи, и да реси и каже колико је дана и ноћи бољих и пријатнијих од оне ноћи проживео у своме животу, ја верујем да би не само какав обичан човек него и велики краљ персијски нашао да их је лако пребројати према осталим данима и ноћима. Ако је, дакле, смрт таква, онда је она благодат, ја мислим, јер ћело ово време, чини ми се, није ништа дуже него једна таква ноћ. У другом случају, ако је смрт као нека сеоба одавде на друго место, и ако је истина оно што се говори да заиста бораве онде сви они који су преминули, каква би срећа могла бити већа него ова, људи судије? Јер, аколи ко стигне у Хад, ослободивши се ових назовисудија, и нађе онде праве судије за које се и каже да онде правду кроје, Миној, и Радамант, и Еак, и Триптолем, и други од полубогова, који су били праведни у своме животу — зар би то била рђава сеоба? Или да се поново састане с Орфејем, и Мусејем, и Хесиодом, и Хомером, — колико би ко од вас дао за то? Ја, бар, хтео бих и више пута да умрем, ако је то истина. Јер баш за мене било би то сјајно друштво онде кад бих се састао с Паламедом и са Ајантом Теламоновим, и ако је још ко од старих јунака због неправедне осуде страдао, па кад бих упоређивао своје патње с њиховима, то не би било, као што мислим, непријатно. А што би било најважније: проводио бих онде свој живот истражујући и испитујући, као ове на земљи, ко је од њих мудар, и ко мисли да је а није. Шта би ко дао за то, људи судије, да испита онога којд је против Троје повео ону многу војску, или Одисеја, или Сисифа, и хиљаде и хиљаде других, и мушкараца и жена што би их човек могао напоменути? С њима се онде разговарати и бити с њима у друштву и испитивати их — то би било неизмерно блаженство. Свакако, они онде, по свој прилици, не осуђују на смрт за такве разговоре. Јер, као и уосталом, тако су они срећнији него ови овде и у томе што су за све остало време бесмртни, ако важи као истина оно што се говори.
XXXIII
Него и ви, људи судије, треба да негујете добру наду према смрти и да ово једино имате на уму као истину: за добра човека нема зла ни у животу ни после смрти, а богови не одбацују дела његова. И ово што ме сада стигло није пуста игра случаја, него је мени очевидно да је за ме боље да већ сада умрем и да се мука ослободим. Зато ме и унутрашњи глас нигде није задржао, и ја, што се мене тиче, нисам баш љут на оне који су ме осудили и тужили. Ипак, они нису мени судили и оптуживали ме у тој намери, него зато што су мислили да ми шкоде; и зато су заслужили да се коре. Али, молим вас још оволико: кад моји синови одрасту, осветите им се људи, додијавајући им онако исто као и ја вама што сам додијавао, ако вам се чини да се више старају за благо или за што друго него ли за врлину. И ако буду сматрали да су нешто, а нису ништа, корите их као што сам ја вас корио што се не брину за оно за што треба, и што мисле да су нешто, а не ваљају ништа. И ако будете тако радили,, онда сам од вас доживео пуну правду, и ја сам и моји синови. Али већ је време да одлазим — ја у смрт, а ви у живот. А ко од нас иде ка бољем спасењу, то нико не зна осим Бог.