Одблесак
Вратила си ми дане белих ружа,
Донела љубав искрену и чедну,
Да сањам, кад ми очи прошлост хтедну,
Румен, што жудно чар младости пружа.
И, пуне сунца, твоје очи пише
Бездан сазнања с усне пуне лажи,
Васкрснув нежност која око влажи,
Јер даси Бога из твог недра бише.
У врт где леже испијене чаше
На 'рпи цвећа и згажена грања,
Ти блесну сунце свесног осећања,
Да дани крина мађијски се збраше.
Кад у прах падне идол славом сливен,
Тужно зацвили ловор оголео,
Признаћу тајом, сам у себе скривен,
Да сам те, више но што знаш, волео.
(1913)
