Што се сјевер, св'јету страшни,
у лучама сјајног сунца
оно саде обукао?
Јал' се сунце обратило
с друге стране течност чинит,
и природа закон вјечни
тако страшно нарушила?
Јал' су мора ледом скрита
и планине свег сјевера
у св'јетлећа клупка бистра
окренуле с' и провргле?
Гле чудеса што се ради!
Ка Петров град сјаје, блиста,
прућа муње, бача громе,
и над њиме по воздуху
теку р'јеке огњевите!
Нева бистра и гласита
иде смјело и весело
плести в'јенац бесмртија
порођењу великоме
Николаја, Александре,
а Петропољ над њом дивни
огледује свјетлост лица,
поноси се и весели,
јере види порођење
насљедника славе своје,
у свем оцу подоонога.
Глас се Руса храброг чује:
"Жив', напредуј, Александре!
Примјером ти нека буду
твоји вељи родитељи;
путем сваким хајде њиним,
њим ћеш брзо сустигнути
свемогућност древњег Рима."
Цар се види са царицом
на Олимпу славенскоме;
у веселост обучени,
међу собом сина држе
готовога к приваћењу
славенскога скиптра, в'јенца.
Сад су мирни и радосни,
јере пород срца виде
себи раван духом, умом,
вељедушјем и храброшћу.
Москва, мати славе руске,
игра стара, весели се,
у храмове трчи брзо,
дава жертве на олтаре:
тамјани се њени дижу
и молитве срца, душе
до престола сведржећег,
јек јој звонах воздух ломи,
глас њин иде и допире
мимо облак до небесах.
Дону с' бистри и гласити
са племеном својим храбрим
много горди и поноси
више сваке у св'јет р'јеке.
Рођење те освјетило
твог великог атамана
и нав'јеку бр'јег твој тврди
окитило славе цв'јећем.
Нек ти с' чуди, удивљава
и нека ти срећи, слави
сва Азија и Европа
завидује; има чему
све Славенство, ка Рус исто,
веселити с' дњу рођења.
Жив свијема и здрав буди,
буди правах славенскијех
уздизатељ и штит тврди,
ка што ти је отац храбри.
Расти брже, Александре,
славенскога рода сунце,
које хоћеш нас св'јетлити
и свободом огријати,
о највећа на св'јет главо!
