Опет то, али друкчије
Збор зборише Божи апостоли
Бога моли Огњана Марија:
Збор зборише на небеска врата,
Отуд дође Громовник Илија,
А пита га Огњана Марија:
„Ђе си био, мој брате Илија?” —
„Казаћу ти, Огњана Марија:
„Ја сам био у земљу проклету,
„Ђено јесте Боже незаконство:
„Ђе не моле Бога, да помогне,
„И не слуша пород родитеља,
„А не слуша млађи старијега;
„Ђе кум кума не држи за кума,
„Ђевер снаси о срамоти ради;
„Ђе брат брата по судовим’ ћера
„И мучи га муках пред Турцима;
„Не светкују свеца никаквога,
„Нити жегу у цркву свијеће,
„Нити служе Божу летурђију.”
Оно рече, на ноге устаде,
И Господске даре дијелише,
Што је њима Господ поклонио:
Свети Петар и апостол Павле
Ев’ узеше пуње и шеницу[a],
Свет’ Илија грома небескога.
А Марија муњу и стријелу,
Свети Тома печат од облаках,
Аранђео јесење бријеме,
А Никола на воду бродове,
Свети Спасе житњега цвијета,
Свети Саво леда и снијега,
Свети Јован сабор анђелима,
А Ђорђије прољетње цвијеће.
Кад анђели[b] даре дијелише,
Они св’јету муке ударише:
Илија их громовима гађа,
А Марија муњом и стријелом,
Не могли их Богу обрнути.
Аранђео навали бријеме,
Никола им затисну бродове,
Свети Петар и апостол Павле
Узеше им пуње и шеницу
И од земље свакоји берићет;
Па их Боже сунце изгорело,
Горело их три године данах,
Док узавре мозак у јунака,
Докле пуче ками у лугове,
А осану гора кроз планине;
Докле црна земља испуцала,
Пуче црна земља по три лакта,
Те се ломе коњи и јунаци;
Свети Саво пуштио снијега,
Три године снијег не опаде,
Док у свијет ништа не остаде,
И овчари овце изгубише,
Из свијета челе побјегоше,
Са свијем се свијет дотамани,
До у Ср’јему, у то мјесто жупно;
Е се купе Сријемски главари
На сакупу пред бијелом црквом,
Ту дођоше млоги свештеници,
Посједаше, ђе је Мјесто коме;
Отуд дође самоуче ђаче,
Па им ђаче ријеч проговара:
,Сви се, браћо, на ноге дигните,
„И пружите мене десне руке,
„Вјеру дајте, да ме не варате!”
Сви једанак од земље скочили,
И сви ђаку десну руку даду;
Тада ђаче њима проговара:
„Хо’те, Богу да се обрнемо!
„Да служимо Божу летурђију,
„Да молимо Бога по закону.”
Сви се бјеху к Богу обрнули,
По три пута љубе земљу црну;
И послуша пород родитеља,
И послуша млађи старијега,
И брат брата не води на суду,
Ни га мучи муках пред Турчином,
И светкују свеца свакојега,
И сви моле Бога милоснога
Без престанка и дневи и ноћи
По правилу, ка’ је Богу мило;
И Бог им је услиша’ молитве,
Смилова се Бог на сиротињу,
Те се опет свијет наслиједи.
Прошеташе до два калуђера
По пржини покрај мора слана,
Шетају се, разговарају се:
„Фала Богу, фала јединоме!
„У јаднога Михаила бана
„Како нема мушкога ђетета,
„До имају девет ђевојаках!
„Да ли знаде госпођа баница,
„Да понесе мрежу од бисера,
„Да је запне мору на извору,
„Да уфати рибу од шес крилах,
„Да изије риби десно крило,
„Имала би златорука сина.”
Оно њена зачула јетрва,
А јетрва Којадиновица,
Све јој, што је и како је, каза.
Понесоше мрежу од бисера,
Запеше је мору на извору,
Уфатише рибу од шес крилах.
Виђи кучке Којадиновице!
Он’ изједе риби десно крило,
А баници дала је лијево;
Обје двије трудне остануле.
Ного виђи Којадиновицу!
Она има златорука сина,
А баница змију краосицу,
Змија јој се у криоце ваља.
Кад то виђе Михаиле бане,
Он дозива слугу Радосава:
„А ну ходи, моја вјерна слуго!
„Узми ову змију краосицу,
„Те је бачи мору у пучину.”
Скочи слуга, змију дофатила,
И бачи ју мору у пучину.
А кад слуга дома доходила,
Ал’ је змија прва уграбила,
И дошла је у криоце мајци.
Кад је нојца о вечери била,
Затворише змију у одају,
И шњом хојде Веруша ђевојка,
Најпрва кћер Михаила бана,
Колико се брата ужељела,
Од змије се одвојит’ не хоће.
А кад нојца по вечери била,
Бачи змија крила и окриље,
И отури од себе кошуљу.
Кад то виђе Веруша ђевојка,
Она јасно од радости висну,
Из одаје изљезе ђевојка,
Својој старој говорила мајци:
„Ха, ну ходи, моја мила мајко!
„Да ти видиш чудо неглејано:
„Није ово змија краосица,
„Но је ово огњанити змају,
„На њега су до три обиљежа:
„Вуча шапа и орлуја панџа,
„Из зубах му живи огањ скаче;
„Диван ли је, јад га задесио!
„И мене је ноћас говорио,
„Да ће сутра лећет’ под облаке,
„За годину дома доћи не ће.”
Оно рече, сузама просула,
А мајка је веселити пође:
„Не бој ми се, моја кћери мила!
„Њега хоће уставити мајка.”
Па уљеже у одају брзо,
Украде му крила и окриље,
И украде од змије кошуљу,
Све у живи огањ запретала,
На огањ је сина изгорела.[c]
Цар честити диван учинио,
Све везире на диван позива,
Све му паше на диван дођоше,
Ал’ не дође паша Сеидиме.
Цар пашама даде пашалуке,
И агама даде агалуке.
А кад царе диван разметнуо,
Ал’ ето ти паше Сеидима,
Онда му је царе бесједио:
„Слуго моја, пашо Сеидиме!
„Камо се ти прије на дивана?
„Ја пашама дадо пашалуке,
„И агама дадо агалуке,
„Што ћеш сада, пашалука нема?”
Вели њему паша Сеидиме:
„О честити царе господине!
„Нисам мог’о на диван ти доћи,
„Јер сам иш’о доље у Дољане,
„Те гледао чуда негледана,
„У некога Комнен-каурина,
„Каква јаше вранца од мегдана,
„Онакога у свијету нема:
„На челу му јарко сунце сија,
„А на грлу сјајна мјесечина,
„На сапима звијезда даница;
„Кад га игра, зледати се не да.”
Онда царе стаде бесједити:
„А да чујеш, пашо Сеидиме!
„Добави ми вранца Комненова,
„Ја укради, ја за благо купи,
„Метнућу те до себе везиром,
„И даћу ти три бијела града,
„Нек су твоји, докле ти је трага;
„Ако л’ ми га добавити не ћеш,
„Нека знадеш, осјећ’ ћу ти главу.”
Кад то чуо паша Сеидиме,
Све мислио, на једно смислио,
Па он оде младу берберину,
Те је своју обријао браду,
Па се гради од Пазара Раде,
Право иде Комненову двору,
И Комнену Божју помоћ виче;
Мало га је Комнен познавао,
Па је њему био говорио:
„Здраво да си, пашо Сеидиме!
„Што си, море, обријао браду,
„Кад ти није за невољу било?”
Мудро га је паша преварио:
„О Комнене, што си полудио,
„Ја нијесам паша Сеидиме,
„Већ сам главом од Пазара Раде;
„Ја сам чуо и људи ми кажу,
„Да ти имаш доста соколова,
„Да ми дадеш два сокола сива,
„Служићу те, колико рекнемо!”
Онда вели Комнен војевода:
„Ој Бога ми, Раде од Пазара!
„Ја би рек’о, да си Сеидиме,
„Да нијеси обријао браде,
„Јер је таког струка и узраста,
„И такога ода и погледа;
„А ја имам доста соколова,
„Даћу теби два сокола сива,
„Служићеш ме три године дана.”
И на то је паша пристануо.
Служио га до двије године,
Не мог’о му ни видити вранца,
А камо ли њега да одведе;
Кад настала трећа годиница,
Пође Комнен у лов у планину
И поведе пашу Сеидима,
Да он лови утве златокриле,
Не понијо стари соколова,
Већ понијо тиће соколиће,
Који лову научени нису.
А кад Комнен у планину дође
Ка ономе зелену језеру,
Ђено плове утве златокриле,
Он ми пусти таће соколиће,
Да ватају утве златокриле;
Полетише утве под облаке,
А соколи утве и не гледе,
Него лете од јеле до јеле;
Онда вели Комнене војвода:
„Слуго моја, Раде од Пазара!
„Иди брже двору бијеломе,
„Донеси ми старе соколове,
„Да поватам тиће соколиће.”
Ал’ бесједи паша Сеидиме:
„Ој Бога ми, Комнен:господару!
„Твоја госпа вјеровати не ће,
„Не ће мени дати соколова,
„Већ дај мени каква обиљежја.”
Превари се Комнене војвода,
Те му даде златан прстен с руке,
Лети паша Комненову двору.
Пита њега љуба Комненова:
„Слуго наша, од Пазара Раде!
„Камо теби Комнен господару?”
Онда јој је паша бесједио:
„Ој Бога ми, Комненова госпо!
„Ти не питај за Комнена твога!
„Силна га је опколила војска,
„Видиш, да сам коња уморио,
„До тебе је мене оправио,
„И ево ти посл’о обиљежје,
„Да му пошљеш вранца од мегдана,
„Не би л’ своју избавио главу.”
Превари се љуба Комненова,
Превари се уједе је гуја,
И отвори деветера врата,
И десета, па изведе вранца:
А кад паша посједнуо вранца,
Не даде му ђаво мировати,
Већ овако стаде бесједити:
„Јеси л’ чула, Комненова љубо!
„Овако ми поздрави Комнена:
„Да му ј’ Турчин одјахао вранца;
„Ја нијесам Раде од Пазара,
„Већ сам главом паша Сеидиме.”
То изрече, па с коњем утече.
Оста јадна госпа кукајући,
Кукајући, кано кукавица,
Преврћући, како ластавица;
Пак изиђе на високу кулу,
Те припали бојницу лубарду.
А кад пуче бојница лубарда,
Чини ти се, земља се потресе.
То зачуо Комнен у планини,
И ума се јаду осјетио,
Пак се ману тића соколића,
Лети брже двору бијеломе,
Нађе јадну госпу кукајући:
„Што је, љубо, да од Бога нађеш?
„Јесу л’ жива два близанца сина?”
Онда њему љуба говорила:
„О Комнене, жив’ те Бог убио!
„Јесу живи, не били ти живи!
„Јесам ли те свагда сјетовала,
„Да свакије не наимаш слуга?
„А ти најми пашу Сеидима,
„Превари нас, одведе нам вранца;
„Што ћеш саде, јадна твоја мајка?”
Онда јој је Комнен говорио:
„Муч не бој се, драга моја љубо!
„Јел’ остала сива бедевија,
„Што је нашег ождрјебила вранца?” -
„Остала је, ујели је вуци!
„Али вранца стигнути не можеш,
„Далеко је душман одмакао.”
Узја Комнен сиву бедевију,
Оде право трагом за Турчином.
Што је вранац у три пута скак’о,
То кобила у један пут вата.
Насред га је горе сустигао;
Кад кобила угледала вранца,
Она врисну, гора се потресе,
Кад је вранац осјетио мајку,
Стаде вранад, макнути се не ће.
Бије њега паша Сеидиме,
Бије њега оштром бакарлијом:
„Ајде, вранче, жив’ те Бог убио!
„Видиш, да сам изгубио главу.”
Вранац стоји, макнути се не ће.
Повикује Комнене војвода:
„Стан’дер, пашо, да ти најам платим,
„Није право, тако да отидеш.”
Достиже га, одс’јече му главу,
И поврати вранца од мегдана,
Оде двору и здраво и мирно.