Синови Обилића
Пропјевала у планину славја,
припијева до три побратима,
три јунака од Горице Црне,
а од Цуцах Томановић Никца,
од Његушах Тома Жутковића,
кнеза Станка од села Предиша:
"3ло вам јутро, сва три побратима,
јево на вас силе и Тураках,
листом Босна и Херцеговина,
али војске тридесет хиљадах,
а пред војском Ћехај-паша млади
око паше тридест капетанах.
На Убле је Чевске починуо,
и велики табор раширио
и бијело попео шаторје.
Оће саћи у Чево крваво
и похарат ломну Гору Црну:
овде вама пријеваре нема,
бијесни су Бошњаци јунаци.
А знате ли, три сокола сиви,
ка се скоро у вино хваљасте
накрај мора у Доброту малу,
на високу Кокотову кулу,
да нијесте гори за јунаштво
од косовске до три побратима."
Кад зачуше три добра јунака,
рече соко Никац од Ровинах:
"Слушајте ме. ооа побратима!
Турци су се посилили љуто
ђе је умро владика Данило,
погинуо Мићуновић Вуче
с побратимом Ђурашковић Јанком.
ђе остала земља без главарах:
већ на ноге, ако бога знате,
да јуначки, браћо, погинемо,
рад слободе и рад отечества,
да причају до послијед људи
за јунаштво до три побратима.
Спомен'те се да смо углавили:
како на нас турска дође војска,
да оћемо, браћо, учинити
што и Милош су два побратима
на Косово те цара убише
и бесмртно име задобише."
Тад скочише на ноге јунаци,
те говоре Никцу побратиму:
"Ха, за бога, Никче побратиме.
да идемо на Убле широке
да под шатор пашу убијемо,
мријет ћемо једном свакојако."
Па скочише до три побратима,
отидоше преко Горе Црне,
док дођоше на Цуцка Меоца:
ту нађоше око црногорски -
бјеше војске петнаест стотинах.
Побратими у војску уђоше,
сва се војска њима ограшила:
они иду тамо и овамо
те по војсци бирају јунаке,
док четрдест другах изабраше.
Сви четрдест вјеру ухватише
на џефердар Никца од Ровинах
да ће убит пашу под шатором,
макар један не унио главе.
Тад се дигли до три побратима.
а за њима дружина остала,
од војске се комат одвојише.
Но дозива Пејовићу кнеже
зове кнеже црногорској војсци
а на име Ђикана сердара:
"О Ђикане, од Чева сердаре.
примакните војску црногорску
широкому Долу Стажерскоме
да будете нама на невољу!"
У Стажер се војска примакнула.
а дођоше до три побратима
на погледу од турске ордије.
Кад виђеше Убле Озринићке.
све је Убле војска ухватила,
свак би река и би се заклео
да нијесу тридесет хиљадах.
него да је стотину хиљадах.
Препали се до три побратима
и њихова дружина остала:
тресу им се пушке у рукама,
и звече им токе на прсима,
сви нијеми сједе ка камење,
погледају тамо и овамо,
како, брате, е оће мријети,
па узимљу жељу од свијета!
Вели соко Никац од Ровинах:
"Црногорци, моји соколови,
немојте се, браћо, препанути,
имам добар биљег од јунаштва:
на мени је устресло тијело,
биће наша ако бог да рука!"
Па дозива Никац из главице,
он дозива у турску ордију
побратима Звиздић Арслан-агу;
"Побратиме, Звиздић Арслан-ага,
срети Никца. побратима твога,
су његово четрдесет другах
све бирана, побре, Црногорца!
Већ је нама кавга додијала
и крвава чета дојадила,
већ смо дошли, мио побратиме,
да се силну цару предадемо
и његову са Босне везиру,
да туримо чете и бојеве,
да крдимо овце у Рудипе."
Звиздић скочи на ноге лагане,
собом узе десет пашајлијах,
срете ага Никца побратима
су његово четрдесет другах.
Хвала богу, браћо. милосноме:
кад уљегли Срби у ордију,
љуто им се посилили Турци,
вељи су им сокак учинили
пут шатора паше босанскога;
свако гледа Никца од Ровинах.
Међу собом говораху Турци:
"Ала. море. негледна јунака,
ама страшна у јунака брка,
страшнијех му токах на прсима!"
У то војску магла притиснула
усред подне, како да се смрачи:
Црногорци пред шатор дођоше,
угледаше пашу босанскога,
око њега босанске бегове,
хитро своје пушке окренуше.
и под шатор ватру оборише.
и убише млада Ћехај-пашу.
око њега другах седам осам,
па пламене ноже повадише.
утекоше кроз турску ордију,
широк им се сокак учинио.
А шта ћу ти дуљит лакрдију:
погибоше тридест и четири:
ту погибе Жутковићу Томо
с побратимом од Предиша кнезом
а шестина само утекоше -
шести бјеше Никац од Ровинах.
и на Никцу седам осам ранах.
Ама они утећ не хоћаху.
но их срете црногорска војска.
а пред војском Ђикане сердаре,
те отеше своје соколове,
на смућене Турке ударише
у широке Убле Озринићке.
А што ћу ти дуљит лакрдију:
од пред подне до мрклога мрака
разагоне и сијеку Турке.
Од Тураках јаде починише,
вељи ками натраг им се врати
те мртвога пашу донијеше;
оставише коње и шаторе
и захиру своју свуколику,
Црногорци, од боја јунаци,
задобише славу и поштење
како су се вазда научили.
Понесоше Никца у Доброту,
те се вида за годину данах:
и соко се Никац излијечи.
и ето га опет код овацах
на Изворе и Кобиље Доле.
