Отвори главни мени

Викизворник β

Обретеније главе кнеза Лазара

Кад Лазару одсекоше главу
На убаву на пољу Косову,
Од Србља се нико не десио,
Већ се деси једно Туре младо,
Јесте Туре, ал' је од робиње,
Родила га Српкиња робиња,
Па беседи Турско момче младо:
"Ао Турци, моја браћо драга!
"Ово ј' глава једног господара,
"Греота је од Бога једнога,
"Да је кљују орли и гаврани,
"Да је газе коњи и јунаци."
Узе главу светога Лазара,
Зави у скут коласте аздије,
Па је носи до воде кладенца,
Спушта главу у воду кладенац.
Стајала је глава у кладенцу
Лепо време четрдесет лета,
А убаво на Косово тело,
Ни га једу орли ни гаврани,
Ни га газе коњи ни јунаци.
Мили Боже на свем' теби вала!
Подигле се кириџије младе
Од убава Скопља бела града,
Ови возе Грке и Бугаре,
Они иду Нишу и Видину,
На Косову конак учинили.
Вечерале кирихгије младе,
Вечерале, пак су ожедниле;
Измеђ' себе вењер ужегоше,
Ужегоше вењер јасну свећу.
Они траже воде по Косову,
Намера и намерила била,
Намерила на воду кладенца,
Један вели кирвдија млади:
"Ев' у води месечине сјајне "
Други вели кириџија млади:
"Није, браћо, месечина сјајна."
Трећи мучи, ништа не беседи,
Окрену се право ка Истоку,
Па помену Бога истинога,
Ист'ног Бога и светог Николу:
"Помоз' Боже, и оче Никола!"
Па загази у воду кладенца,
Те извади из кладенца главу
Светитеља Српскога Лазара,
Па је меће на зелену траву,
И заити воде у кондиру.
Док се жедни водом обредише,
Кад су црној земљи погледали,
Неста главе са зелене траве,
Оде глава преко поља сама,
Света глава до светога тела,
Припоји се како што ј' и била.
Кад у јутру бео дан освану,
Глас дадоше кириџије младе,
Глас дадоше старим свештеником,
И ту дође млого свештеника,
Три стотине стари свештеника,
И дванаест велики владика,
И четири стара патријара:
Прво Пећки, друго Цариградски,
Васиљенски и Јерусалимски;
Облачише велике одежде,
И на главе капе камилавке,
И у руке књиге староставне,
Па чатише велике молитве,
И држаше велика денија
За три дана и три ноћи тавне
Ни седоше, ни се одморише,
Ни легоше, ни санка имаше,
Моле свеца, куд ће светац поћи,
Да којој ће Лаза задужбини:
Ил' Опову, или Крушедолу,
Ил' ће Јаску, или Бешеновој,
Ил' Раковцу, или Шишатовцу,
Ил' ће Ђивши или Кувеждину,
Да или ће у Маћедонију;
Не ће светац задужбини туђој,
Већ он оће својој задужбини,
А у своју красну Раваницу
Под високом под Кучај-планином,
Што је Лаза саградио цркву
За живота јоште за својега,
Саградио себи задужбину
О свом лебу и о своме благу
А без суза без сиротињскије.