Писац: Растко Петровић
Са последњег снимка материног


Википедија
Википедија
Википедија има чланак у вези са овим текстом:

Да ли мој отац према
да ли мој отац према теби, мајко, беше звер
та најдивљија, најдивнија, што је човек?
Мајко, отац мој беше ли звер
Крај тебе, ил' само историчар:
јер и сâм ја звер?
Нашто ми сав овај живот и пролазна му чар,
Мајко, ако и ти - моја колевко - не беше звер!
Е добро, а те очи са слике твоје на самрти,
ужасно што пате: никад их се нећу моћи ослободити!
никаквом их неукротљивошћу моћи нећу застрти.
Није ли и твој живот био животињски:
једном фаталношћу ћу у ужасу страшном умрети!
Ту тај бол без смисла свег меса, твојих руку, главе!
Никада, о никада!, нећу издвојити кошмаре од јаве!
Никада! Ужас: ако је мени оваквом апокалипса порекло!
О, хоћу да знам колико је за мном тад крви истекло...
Никада! Зашто ме никада ниси ишопала,
да се једна љубичаста модрица
на мом дечачком дебелом месу расцветала?
Та опекотина, тај отисак ти руке ми драг
и данас би ми ево био траг,
До колевке ми пуне крви,
До порекла ми твога меса
само не ове очи, не ове очи патње. Гле, беса!
Материце, ја бих да здерем са тебе ту патњу!

Париз, 1922.

Извор

уреди


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Растко Петровић, умро 1949, пре 75 година.