Ноћ на мосту
| Ноћ на мосту Писац: Милован Глишић |
Пут и случај нанесе ме једном те омркнем код неког чича-Ðурђа у Маховишту. То је онај стари чико што је отпре долазио сваке године у В. на вашар и доносио линцуре и срчаника те продавао. Сад већ и не долази јер је врло стар па су га ноге издале...
Дакле, ја омркнем баш код чича-Ђурђа. Осим његових синова и остале кућевне чељади, била су ту још три човека оданде из села, који су тај дан косили на позајмицу Ђурђеву ливаду. После вечере диванили смо о свачему. Напослетку почесмо причати о вампирима, здухаћима, џиновима, вештицама и другим нечастивим силама, што се привиђају човеку ноћу у глухо доба. Сви смо понешто испричали - ко више, а ко мање. Но чича-Ðурађ, богме, највише. И што уме приповедати то је за чудо! Као год да из књиге чита! Шта из књиге!? Ретко ћете где и у књизи наћи да се што тако лепо, живо и окићено казује. Он то све некако згодно уме наместити. Оно место, где се што десило, тако лепо каже да не остане ни дрво, ни камен, ни травка, ни тица, ако у тај мах пролети или пусти глас од себе, да ти тако живо не представи - као год да очима гледаш! Чини ти се, ето сад - ту је; пред тобом се догађа!...
Еле, у том причању упитаће један од оне тројице:
- А, како је оно, ча-Ђуро, твој покојни кум Иван из Драчића ноћио на мосту.
Чича Ђјурађ промешкољи се мало па поче:
- Богме, децо, тешко ћу вам то све погодити онако редом - одавно је било! Толике године, па се већ доста и поборавило. Сиромах мој покојни кум Иван - бог да га прости! - баш је страдао! То је, децо, било давно. Ви се још нисте били ни родили онда. Покојни кум Иван био је, штоно кажу, један по један човек у Драчићу. Имућан, доста задруге - доста свачега; а разборит, отресан и срчан. И он је војевао уз обе крајине. Беше човек наочит и леп у лицу, само је преко чела имао једну масницу. Ранили су га на Мишару кад је убио једног агу па притрчао да му узме сребрњаке. Доскора су ти сребрњаци били у његовог унука, кум-Маринка. О, то је тек било оружје добро и поуздано! Сваки је, децо, ваљао најбољега хата... Чисто сребро! Али се презадужи, упропасти све имање, па упусти и те сребрњаке. Онако оружје - да заплаче човек за њим!... Е, моја децо, рђава су времена настала! Ја памтим кад људи овуда нису знали шта је интерес и дуг. А сад нема куће да није задужена осим по гдекоји што се држи. Видите, децо, ово је наше село пре седам-осам година било као кита цвећа - имало је на стотину својих домова, све бољи од бољега и имућнији од имућнијега. А сад - нема њих двојица-тројица што им се може рећи да имају нешто; а остало бог зна да ли има трећи дан честито хлеба у кући. Све то, децо моја, учини задуживање, интерес, суђење, парничење и још много којекаквих недаћа што из дана у дан све више и горе затиру и кваре овај несрећни нараштај!...
- Једном - некако око Спасова дне, тек бејах изашао на њиву са децом, док ето ти кум-Ивана. Дође неким послом овде у наше село. Ту предани три дана. Затече га некако баш субота. Кад би пред мрак, он навали да иде - "имам, вели, посла; ваљда ми отићи сутра до у чаршију да набавим нешто за кућу; радним даном немам кад". Ми га устављасмо да преноћи па сутра да порани зором, те опет може стићи рано кући и отићи још у чаршију, ако хоће. Аја! Не да ни поменути! Хоће да иде одмах, па крај. А био је сиромах тврде воље. Што науми, не одуми лако. Кад видех да не могу човека зауставити да преноћи, рекох му: "А оно, куме, седи да вечерамо мало - колико је бог дао, па онда са здрављем путуј!" Навали на њ и моја покојна домаћица и деца, те ти се он устави на вечеру. Дођоше још двојица мојих комшија одавде. Повечерасмо па онда једну по једну за срећна пута, онако уз разговор. Баш се бесмо рашћеретали исто као ово сад. Покојни Митар - један од оне двојице комшија, наприча нам сила прича; не знаш која је од које гора и страшнија. А знао их је пусник много - три дана да прича и да не прекине. Богме, децо, угрејемо се сви добро. Кум Иван навали да иде, а ми: "седи, куме, још по једну, па још по једну за срећна пута!" док се тако забависмо до неко доба ноћи. Онда пописмо још по једну онако с ногу - кум Иван ижљуби се са свима па оде.
Те ноћи није било ни ведро, да рекнеш, а није ни облачно; него се свуда преко неба развукао бео танак облак, а кроз њега врло мало провирује месечина. Нигде ветрића - само тишина. А видело се далеко кроза шуму и ону суревину. То су , децо моја, најстрашније ноћи. Кад је чиста месечина, онда човек види и разазнаје све, што је што; кад је па густа помрчина, онда се, истина, ништа не види, али опет није ако страшно као кад је овака сура ноћ. Е, тад се човеку свако дрво, сваки камен чини друкчији и накараднији него што је. Ваља рећи - страшно! И баш у тако доба најпре ћеш што превидети.
Еле, децо, иде мој покојни кум Иван, а све више опружа краке. И већ прихвати се Мравињаца. Ту је страшно проћи и усред подне, а камоли ноћу, па још у глухо доба. С једне и друге стране стрше јамаче, брешчићи се поређали као мравињци. За то се то место тако и прозвало... Шума истина ретка, али кракљава и крупна. - Падне нешто на ум кум-Ивану моме те се маши у недра за хамајлију. Ту му је хамајлију дао неки калуђер из Јерусалима кад је долазио овамо у писанију, те му је кум Иван уписао најбољег овна и три талира, а покојна кума Јана нову непрорезану кошуљу. Тако му је рекао калуђер, да је вазда носи у недрима испод левога пазуха, па онда нек иде куд год хоће и у које хоће доба, пак се не боји нимало - ништа му нахудити не може. Еле, маши се у недра, кад - хамајлије нема! Прође га нека сумња. Шта је то сад? Камо хамајлија? Мисли, мисли - где би то морало остати. Овде код нас није... Мисли опет. Напослетку сети се да му је остала у вајату код куће кад се спремао да пође амо, па пресвлачећи кошуљу скинуо је. Баш није лепо што му се сад не нађе код њега. Да се врати, не бива, нити би он то учинио, кад је већ отисшао и опростио се са свима. Хајд, да се иде, па што бог да!
И тако се он, децо, прекрсти па хајде путем. Нешто му се отму очи те погледа мало у страну, кад - јаше човек на белом коњу. Јаше лепо страном преко платна, а ништа се не чује. Кум Иван викне једном:"Хеј, побратиме, ако бог да?" Ћути. Пође мало у напредак; опет погледа - опет човек на коњу, па све с њиме упоредо. Опет кум Иван викне - аја, ништа! Нит ромори нит говори. Докле га нестаде... Мало постаја, ето ти га опет па чисто лети преко стења као год сен човекова по дувару, а ни камичак да се отисне или попузне. Кум-Ивана почеше подилазити мравци. Опући брже, а све погледа у страну. Човека на коњу ђа нестаде, ђа се опет помоли. Кум само граби брже. Погледа опет у страну - нема човека! Док у тај мах тресну нешта иза њега о ледину тако тупо као год да неко обори са највише букве воденични камен - чисто се земља дрмну! Кум-Ивану клецнуше колена... Мало крочи напред, кад захуја нешто испред њега као год ветар кад духне јако кроз густу шуму па повеје сухо лишће. У тај мах управо испред њега превуче се преко пута грдан пласт сена тако тешко, рекао би, све се камење мрви под њим! За њим још један, па још један - три један за другим! Кум-Ивану диже се капа на коси, а кроза њ пројурише мравци од пете до перчина... врућ ветар духну му око ушију. Прекрсти се па пође даље. Кад сиђе у једну дубодолину пуну камења, а наоколо буквик - има шта видети! Камење све одскакује од земље па звецка, исто као кад у шаку узмеш крајцара и другом шаком поклопиш одозго па звецкаш. Жиље у букава пуцка, рекао би чупа се из земље, а гране се љушкају и шкрипе. Цела дубодолина заошине се ђа на једну, ђа на другу страну. Кум Ивану чује се у ушима неко тупо лупање - као год да удараш песницама у дно пуна бурета. Он се опет прекрсти па пође даље. Зној је липтио по њему, а сав је дрхтао као прут. Казивао је, после, да се никад у свом веку није тако престравио као то вече. Истина имао је за појасом оне сребрњаке и велики нож, што га је на Дрини отео од једног Турчина, али узалуд! Да пуца - на шта ће? А и није добро пуцати на нечастиву силу; јер онда, децо, прсне пушка. Тако је неки Манојло из Златарица гађао из пушке једну сабласт на ћелијском вису, па му је остала у руци само јабука од пушке а оно све - прснуло у комаде... Еле, кум Иван прегрне, на једно. Шта је ту је - да се иде. Али само брже. Похита да измакне из оне дубодолине. Сав као окупан у зноју - с цела му вец капље, а млазови потекли низ образе па се састали под брадом. Таман искораци из оне дубодолине на један брешчић, а духну јак хладан ветар. У том га нешта жигну с леве стране, а десна нога и лева рука - као утрнуше. Он за то и не хаје. Само граби напред. Ветар духа све на махове - сад жешће, сад слабије, а сад се као опет утаји.
Кад је био близу Брезовица, запеваше први петли. Он се онда опет прекрсти, добро је - вели, па похита кући пријатељ-Продановој да се мало одмори и да се види с њима - као са својим пријатељима... Е, моја децо, отпре се друкчије и боље пазила и родбина са родбином. Једно је другом ишло, једно друго примало и дочекивало. Данас се све изопачило. Нема оног пријатељства, дочека и призивања као у старо време. Данашњи нараштај све иде и ради једно другом о глави. Свако ти је ту постало саможиво. Свако ти се ту одрођава, либи и отреса свога. Ја знам, децо, старих људи који су боље дочекивали туђина и другу веру, те га помагали и заклањали колико су могли - него што се данас може наћи у ретко којој кући међу рођеном браћом. Данашња браћа гледе како ће један другом ногу подметнути и врат му скрхати. Данашњи свет све гледа само за свој шпаг. Гледа да те закачи, да ти скине и кошуљу с леђа, да те остави на равни па умри... неће ни да чује за те. Данашњи људи воле отићи у механу, ваздан дангубити, опити се и истрошити с којекаквим локмашима него доћи код свога најближег рода. Ја памтим, децо, кад у овом нашем селу није било механе и - богами - онда беше у свачему бољи бирићет, године беху родније и боље, сваки је имао више и у кошу и у кеси. Ево, ја гледам - има пет година како се начини она проклета механчина овде у селу, па шта се ради? Зло се ради, децо моја! Ови наши људи намамише се па трче зором у њу, као на солило. Одбише се од рада, искварише се и проугурсузише се. Поваздан не избијају отуда - једнако куњају, пију и блеје, а овамо им на дому пропада и усев, и стока, и све. Па се онда дуже - е, не знам, "није родна година! не да бог!"... Е, моја децо, година је свагда родна, а бог даје кад се ради... Нема, нема, децо, оног старог доба и рада! Данас се све изопачило...
И тако мој кум Иван дође пред кућу Проданову и залупа на вртима. Одмах се избудисше чељад - устаде и Продан, запали луч и отвори врата. Кад угледа Ивана зачуди се: "А откуд ти, прико, у ово доба?" - "Чекај мало, прико, докле данем душом, па ћу ти све испричати", рече Иван и седе на столицу што је спусти домаћица поред распретане ватре... Донесе и ракије те онако поред ватре попише по једну. Кум исприча Продану све што га је снашло на Мравињцима. Седише, богме, подоста. Кум-Ивана поче жигати десна нога и лева рука. Жига - па све горе и горе. Нема од хода ни помена! Продан рече домаћици да му простре поред ватре, нека се мало одмори, па ће ваљда уминути. Одмах му простреше те леже. Чисто га смлати нека грозница. Рука и нога жигају све већма. Ни очи да сведе!
Сутрадан ни с места да се макне. Рука и нога укочиле се. Сав у ватри - ништа за се не зна. Онако трабуња којешта као у врућиштини и све виче - "Хоћу кући! Носите ме кући!"... Продан причека два-три дана неће ли му бити лакше. Аја! Све горе и горе. Кад и сам Продан виде да се ту није шалити, он ухвати волове у кола па ти мог кума на кола и полагано одвезе га кући његовој у Драчић; једно да га не би боже сачувај - суђен час задесио тако далеко од своје куће и чељади, а друго и сам је кум Иван наваљивао, чим се разбере у оној муци, да га носе кући.
Кад се Продан прикучи с колима кући Ивановој - сви кућани истрчаше уплашено и зачуђено. Покојна кума Јана удари у плач. Скинуше га с кола и одмах му наместише постељу и спустише га на њу.
- Ја не знам шта би човеку! - рећи ће Продан. - Дође пред зору мојој кући здрав, па на једанпут поче се жалити да му је ружно. То је било у очи недеље. Смлати га некака грозница. Ја рекох, биће му боље сутра - кад хоћеш, а оно сутра ни да се помакне!
- Видела сам ја да њему неће према добру бити чим је заборавио хамајлију - прихвати Јана. - Тако је још једном отишао без хамајлије па се разболео, па ето и сад опет!
- Моли се богу, пријо, па га надгледај - храбраше је Продан. - Добро би било да га метнеш на пару.
Неколико дана преседео је Продан код Ивана, па се онда диже те оде у Брезовице кући.
Дуго је, децо моја, лежао кум Иван. Парили су га, доносили траве, бајали, гасили угљевље, сваку жену стару, која је знала око болесника, звали су. Па ништа. Напослетку дозову и старог поп-Јована из Ћелија, те му чита велику Василијеву молитву - ону страшну, децо, што се чита од оне, бог овде био, горске. Па и опет ништа. Само се разабрао и дошао себи, а рука и нога укочене. Беху већ дигли руке од њега - док ето ти дође неки чича Сретен из Лелића, па кад виде кум Ивана у какој је муци, он се пљесну рукама па викну:
- Их, забога, шта чините!? Трчите Новаку у Чучуге, нека даде овом човеку записе. Зар не видите да је нагазио?
- Богзна, да ли ће бити каке помоћи! - рече покојна кума Јана.
- Како неће, снахо? - поче се Сретен клети. - Ево моје главе ако се он не дигне као од мајке рођен, само ви пошаљите кога Новаку нека му даде записе и пошљите неку белегу од њега. Још вечерас нека иде Стеван у Чучуге!
- Па спреми се, Стево - рече Јана најстаријем сину Иванову, који беше момчић од својих двадесет година. - Иди да још и то видимо, па онда шта бог даде!
- Ја ти кажем, снахо, - настави Сретен - да ће му Новак помоћи. Ето, знаш онога Марка Спржу из нашег села? Он је исто тако идући ноћу нагазио негде на џиновско коло, па му се, тамо у њега - укочиле и ноге и руке, сав се начинио у квргу. Шта ти нису радили, па не би никаке вајде. Одоше Новаку у Чучуге, чим му посла записе као год да неко руком однесе. Па ето он је помогао и Јеврему из Ћелија кад је нагазио на чини... Коме Новак, снахо, даде записе тај мора оздравити!
И тако, децо, спреми се мој кумић Стево, понесе белегу Иванову и оде у Чучуге Новаку.
Кажу, децо, да је тај Новак био нечист човек... Није био сам. Отпре - док је био млад, ишао је с трговцима у Немачку, па је припадом и књигу научио. А ишао је у Босну, те је од некаког хоџе научио градити записе. Додуше, ја не знам нити сам својим очима видео, али казују људи да су га виђали: како ноћу у глухо доба хода по раскршћу и нешта говори онако сам, како зна све која је баба вештица, а која није, како се бије с ветрењачима. И још много којешта казују. Мора да је имао посла с нечастивим, јер се тај човек, кажу, није пречестио више од двадесет година, нити је у цркву ушао... све му се нешто није дало. А клонио се, веле, од попа где се год сретне и деси с њиме.
Еле, децо, дође Стево у Чучуге Новаку и све му каже шта је и како је било, па га онда запита може ли помоћи што? - Новак, вели, поћута мало - поћута, махну главом па рече: "Еј! Еј! Што ниси пре дошао, па би све лакше било? Овако биће мало потешко, али ћемо опет покушати..." Онда устаде и нађе некаку књигу, узе Иванову белегу, преврте доста листова, гледа, гледа - преврте још један лист, па поче казивати Стеви све по реду: како је кум Иван нагазио на џиновско коло - ниже Мравињаца, у оној дубодолини. Онај човек на белом коњу што је ишао преко стења - оно је био цар џиновски. Она три пласта - то су била три нечастива што чувају унаоколо да ко не наступи на коло џиновско. И да се, вели, Иван одмах вратио чим је видео она три пласта - не би му ништа било: а овако је нагазио баш у оној дубодолини на џиновско коло, па су га џинови устрелили у десну ногу и леву руку.
Јос одвајкада, децо, кад је било некрштено доба, приповедају да су у овој земљи судили џинови. Али дође цар Костадин, отера их чак преко сињег мора и сатера на некаку велику капију у мрачни вилајет. О капију обеси своју сабљу, па чим џинови појме да се врате овамо у крштену земљу и дођу до оне капије - сабља звекне: "Цар Костадин жив!" а они одмах побегну натраг. Тако немају никако области да дођу међу крштен народ - осим ноћу у глуво доба кад се не зна докле је мрачни вилајет, а докле крштена земља, излазе те погдешто изиграју своје коло, па ко нагази на њих, они га устреле...
Кад је Новак казао Стеви одашта је занемогао кум Иван - напише му и даде три записа. "Носи", вели, "ова три записа! С једног нека се напије воде на дрвљанику пошто се сунце смири. Овим другим нека се окади. А овај трећи нека понесе уза се и нека га кућани однесу уочи младог петка на ону стару ћуприју под ћелијским висом, да ту преноћи. Ту ће већ видети све. Само да се није шалом шалио да што проговори, или да се макне!... Кад то све уради - надам се да ће му бити вајде!"
Стево даде Новаку три диреклије, узе записе, па потеци кући. Кад дође, каже све што је Новак поручио. А баш се беше десио некако сутрадан млади петак. Покојни кум Иван наваљује да га Перо, брат му, и Стево то вече снесу на мост да преноћи. Кума Јана не да, већ одгађа до другог петка - "Може", вели, "бог дати да му буде лакше, а баш није ми мило да ноћи сам онде." Ама ко би кум-Ивана одвратио! Он навалио - хоће баш тог вечера да га носе на мост.
И тако, децо, кад се сунце смири, Перо и Стево изнеше Ивана на дрвљаник те га запојише с оног једног записа, а другим га окадише и унеше га у кућу док чељад ухвати волове у кола...
Еле, мог ти кум-Ивана натоваре на кола па хајд полако под ћелијски вис, те га оставе насред моста. Кад га спустише, он се попипа у недра - ту је хамајлија, а и запис је понео. Није му толико ни стало за запис, колико за хамајлију. Но већ кад је код њега - не боји се ништа. Перо и Стево одоше. Кум Иван остаде на мосту сам.
Тај је мост, децо, на страшном месту. Био је до пре петнаест година онде, па га однесе вода - кад је оно у лето, око Стевана ветровитог, надошла вода и ископала кости утопљеника Аврама, што му беше гроб изровила баш до моста с ове стране. Аврам се утопио у тај вир. Казују да је сишао да се окупа у неко доба ноћи - кад је хватао рибу, па чим је дошао насред вира, на један мах га стаде нешто вући за ноге, тешко као олово и одвуче га на дно. После неки Тимотије и Пантелије с Бобије зароне у вир и нађу Аврама где седи на дну вира као год жив, а на крилу му чучи црно дете - није веће од мачета. И ту га изваде и укопају онде крај обале. Пре Аврама, причају, да се ту удавила нека баба Јока, те се прозвао "Јокин вир". - Много се, децо, превиђало људма на томе месту. Једном речи - било је опасно проћи туда саму човеку увече или ноћу. А и ружно некако. С ове стране наднео се ћелијски вис... саме стене, рекао би, сад ће доле пасти - видели сте већ и сами како је. Пролазили сте ваљда онуда.
Еле, децо, на том ће мосту покојни кум Иван преноћити. Изнајпре се обазирао тамо-амо; свуд тишина, не чује се ништа, осим што вода хуји мало ниже низа неко камење, а већ испод моста била је тако тиха - рекао би човек и не тече. Кашто хукне јеина горе у стенама, или ћукне ћук на неком грму... Те погане тичурине страшно је и из куће чути, а камоли са моста! Кашто опет зазвони звонац поред обале - чисто да уши човеку заглухну. Наш Иван и не хаје за то - био је сиромах врло слободан.
Мало-помало па настаде и глухо доба. Све се утиша. Ни јеине, ни ћука, ни звонца - ништа да се јави. А опет се десило те је била сура ноћ исто као онда кад је нагазио на џиновско коло под Мравињцима. Ћути мој кум Иван и чека шта ће да буде. Док се зачу нешта испод моста - запљеска по води као год кад се патка купа и лепрша. Мало постаја па се нешто зацрни испод виса накрај моста. Погледа Иван крадом испод ока - а не сме да се макне, јер му је тако Новак наручио. Изгледа као црно јаре - није веће. Поче да се прикучује најпре полако, па брже - па кад би поред њега, пролети као год куршум; Иван смотри - исто црно јаре само дугачак реп, а не трчи на све четири него на две стражње ноге. Одјури насред моста па застаде и дрекну страшно - Ивану чисто уши запишташе. Па онда ето га опет овамо котура се све с ногу на главу као год обруч кад га деца отисну низа страну. Кад би поред Ивана - захрза исто као младо ждребе па се тако тетура накрај моста испод стране и ту стаде да грокће као прасе. Док утом запршта поврх воде испод моста, рекао би хиљаде патака јуре и лепршају, а уза страну преко камења зашушта нешта - загреба, загрокта и стаде писак као да се миши кољу... ситно камење поче се отискивати и бућкати доле у вир под мост. Иван погледа крадом на вис горе. Кад - има шта видети! Прионуло оно као мрав, па гамиже уза стење - само се црни и гамиже, гамиже. За један тренутак па се све обре наврх виса па почеше играти, а репови им млатају низа страну. Иван гледа па ћути. Док ето ти опет нешто загрокта накрај моста, па појури испред њега и оде на други крај моста. У том - ништа ти бог не даде, навали на мост, навали па загусти. Мост поче цупкати и љуљати се. Сабласти поврвеше као год мрави из мравињака - неке отуд неке одовуд, несе се пужу уз леђа Иванова... опажа како баш лепо загребе једна по једна шапама уз његов гуњац, најпре уза леђа па више, више, па онда за рамена - чисто опажа како нокти већ додирују кроз гуњ кожу, па онда њему преко главе преврћу се и падају преда њ дочекујући се на ноге. Кезе му се, шкљоцају на њ зуб'ма, омахују реповима, гризу и гребу пред њим греде као год пси кад истурају сугреб... Тако кипти, кипти све више и више, па оде - одјури накрај моста. Ето их опет, вратише се. Опет све око њега задиру, циче, режу, грокћу, шкљоцају зубима, па одјуре опет под страну на други крај моста. Иван само ћути. Мало се као притаја. Док ето ти два мала црна детета: јуре, исплазили језик, репови им се вуку по земљи, очи им светле као две мале варнице - дојурише пред Ивана омахујући реповима, готово да га опахују по носу, па се, с опроштењем, обрабоњаше преда њ исто као јарици... брабоњци неки падоше му и у крило и по опанцима. Иван се не може уздржати, а да не пљуне од тешка гада и смрада. Чим он пљуну, сабласти се насмејаше као год деца кад се коме зашто потпрдају: "Хи, хи, хи!"... На то се свуд и испод моста и око моста и по страни разлеже: "Хи, хи, хи! Ха! ха! ха! Хо! хо! хо!" Ове две мале сабласти вратише се те одјурише опет накрај моста под страну. Мало постаја, поче пуцкати и шкрипати мост - рекао би до воде дохита, тако се улеже. Иван погледа крадом на ону страну, кад загустила нечастива сила: црни се, сви као људи, зуби им као у вепрова па бели, па се узвили до ушију... очи им се сјаје као у мачкова у мраку - јуре, па право на њ. Неки носе као виле, неки као миздраке, неки као остве, неки лопате, неки пијуке, неки чакље, неки ножеве велике - па замахни на њ, замахни... сад, да га ударе баш по челу, чисто осети како оштрице начну кожу, чакље опажа како га закачиле за хаљине па вуку... хоће да га помакну, а он се упео из све снаге да се не макне... Насрташе, замахиваше, вукоше, кезише се на њ - па их нестаде... Оста чист мост. Иван погледа опет у страну - кад тамо опет играју, преврћу се једно преко другог, скачу, гамижу. Док ето ти четири сабласти, две с једне стране моста, а две с друге - узеше мост, па почеше издизати... Издижу, а све расту, издижу а расту - нарастоше тако велике те издигоше мост чак до уврх виса. Па онда почеше расти изнад моста... растоше, растоше као плашће сена нарастоше, па узеше заљуљивати мостом да истресу Ивана у вир. Иван се упео из све снаге да се одржи. Сабласти заљуљаше мост па пустише... Мој кум Иван зажмури од страха. Загрме наниже као гром и тресну, рекао би, прште у сто комада... Иван ћути и чека кад ће почети вода да га дави - нема! Погледа, али мост стоји над виром - није му ништа. Сабласти нестало... Мало постаја па поче да се чује звиждање, најпре једно па друго, па треће, па се после осу - рекао би има их милијун милијуна те звижде. Чу се и звекет букагија... Мост поче да се улеже и да пуца страшно као год да се крши. Зачу се неки ход као да се ваља по мосту воденично камење... Иван погледа, али загустило!... Мост се више и не види од сабласти... Обискоше као плева око њега. Док ето ти воде једну грдобу у букагијама, уста јој стоје више обрва а једно око испод носа... Доведоше је пред Ивана, па све сабласти нагрнуше чисто да га угуше; он опази како је вода већ пролила одоздо кроз мост и оквасила му чарапе и чакшире, тако се мост угнуо од тешка терета! Сабласти у тај мах загрокташе разним гласовима: "Ово је! Је, је, је!... Хо, хо, хо!" па онда све одјурише као ветар под мост. Одмах се чу лупање у један дирек као да се удара најдебљи паламар - тако се мост тресе... Иван одскаче од јака зора за читав педао...
У том, децо, запева петао. Док - ништа ти бог не даде... само стаде пљесак и писка испод моста. Све се утиша. Иван, богме, мало и поплашен, кад чу петла, помете се те махну левом руком да се прекрсти... "А, гле!" помисли, "па ова ми рука здрава!"... Онако радостан прекрсти се десном и диже се. Ништа га не боли - здрав као од мајке рођен! Кад је дошао кући, стаде лупати на врата и викну своју домаћицу:
"Хеј Јано! Устај - конце ти твоје! Зар се до то доба спава?!"... Она веселница није ни свела очију мислећи шта ће да буде - скочи те брже-боље отвори врата. Иван избуди сву чељад. Исприча им све шта је било на мосту.
Кад се већ добро расвануло, он се диже - "Хоћу", вели, "спрдње ради да одем на мост, да видим шта ли то обеси ноћас она нечастива сила!" Оде. Кад тамо, а оно виси један миш о коњској длаци на ексерчићу. "О, анатема ти било - нечастиве силе!"... рече кум Иван и прекрсти се па се врати кући.
Отада, децо, никада није скидао с врата хамајлије, а причао је тај удес барем двадесет пута - те сам и ја добро утувио...