5
Новљанин Алија и нејаки Лимун
Књигу пише Новљанин Алија
Из Новога, из дућана свога,
Па је шаље крајем мора слана
До Пераста, хајдучкога града,
А на руке Пивљанину Бају:
У књизи га Але поздравио:
„О јуначе, Пивљанине Бајо!
Зло је твоје мени додијало:
Робиш робље, а сијечеш главе,
Понесе нам од Новога благо!
То бих тебе опростио, Бајо;
Ал' ти Алу више јаде радиш:
Посјече ми родитеља мога,
Од Новога алајбег-Мемеда.
То ти, боме, опрoстити не ћу!
Но чу ли ме, Пивљанине Бајо!
Ако те је родила Српкиња,
Изиди ми на мегдан јуначки,
Да јуначку срећу окушамо
На Мељину, мору на пржину,
Ал' не води друга за ђевера.“
Кад Алија књигу накитио,
Под хитра је метну књигоношу.
Кад је Туре књигу прихватило,
Одјездило крајем мора слана:
А кад дође у Вериге мале,
У малу се укрцао шајку,
Малу шајку - орахову барку, -
Завезе се до Пераста дође,
Па искочи мору на обалу,
И окрену ка Бајовој кули.
Ту Турчину добра срећа бала:
Бјеше дома Пивљанине Бајо —
Шетука се старац око куле,
И тутуми чибук запалио,
Дуван пуши на Турчина гледи.
Турчин Бају турски селам виче,
A Бајо му српски одговара:
„Здраво дошло, Туре од Новога!
A ђе су те дон'јели врагови
Данас мени у Перасту моме?!“
Ту му Турчин смјерно приступио,
Пољуби га у десницу руку
И преда му лист књиге бијеле,
Па окрену пут Новога града,
Кад је Бајо књигу растворио,
Књигу штије, грозне сузе лије —
(Прошло Бају стотина гедина,
Бијела га попанула брада,
Низ браду му сузе тецијаху
И на црну земљицу падаху.)
Мисли Бајо нико га не гледа,
Ал' га гледа нејаки сестрићу,
Па је своме ујку бесједио:
„О мој ујко, Пивљанине Бајо!
Окле књига, огњем изгорјела?
И прије су књиге долазиле,
Ал' не бјеху тако жалостиве.
Ако ти је књига од дивана,
Ти ћеш лако на дивана поћи:
Ако ти је књига од мегдана,
Давај мени добре благослове,
Ја ћу за те на мегдан изаћи -
Да под старост не трпиш срамоте.“
Тада Бајо њему одговара:
„Чујеш мене сестрићу Лимуне!
Ово ј' књига Новљанин Алије.
У књизи ме на мегдан позивље,
Да ти знадеш Новљанин' Алију
А какав је јунак на мегдану!
На њега су коже од међеда,
На глави му капа од три вука, -
Ти би с' томе препануо, синко.“
Иjетко му Лимун проговара:
„О мој дајо, Пивљанине Бајо!
Гледах жива вука и међеда,
Па се јоште препануо н'јесам,
А камо ли да ти се препанем
Од некаквих мртвих кожетина!
Но ми, дајо, подај благослове,
Ја ћу за те на мегдан изаћи.“
Кад то чуо Пивљанине Бајо,
Свом сестрићу благослове дава;
Ал' ни Лимо не стоји залуду,
Но од земље на ноге скочио,
Па дозивље Лазара возара:
„Богом брате, Лазаре возаре!
Тисни шајку у море дубоко,
На њу стави дваиаест возара.
Не би л' прије до Новога дошли.“
Скочи Лазар к'о да се помами,
Тиште шајку у море дубоко,
На њу стави дванаест возара.
Лимо оде на бијелу кулу,
Па се свлачи, те се преоблачи
И убојно припаса оружје:
У џепове напунио блага, -
Па завика: „Остај збогом. ујко!“
А он њему: „Хајде збогом, синко!
У здрављу те ујко причекао!“
Оде Лимун морем пјевајући,
Оста јадан Бајо кукајући —
Жали Бајо јединог сестрића.
Када Лимун у Вериге дође,
Примаче се ближе уз обалу,
Докле мору под Мељину дође,
Када мору под Мељину дође,
Нешто му се даде погледати
Преко поља, крај Мељине равне,
Док угледа два б'јела чадора,
Два чадора Новљанин Алије.
Кад то виђе дијете Лимуне,
Препаде се, весела му мајка!
Па Алгији с мале шајке виче:
„О Турчине Новљанин Алија!
Ја у теби никад вјере немам,
Ни у теби ни у змији љутој!
Јеси ли ми књигу оправио,
Да не водим друга за ђевера:
А ти имаш два бјела чадора?“
Лукаво му Турчин одговара:
„Чујеш мене дијете Лимуне!
Зар је Пераст куга поморила,
Па у њему механџије нема?"
Расpди се дијете Лимуне
(Соколи га Лазаре возаре,)
Па искочи мору на пржину
И на мејдан позиље Алију.
Проговара Новљанин Алија:
„Прођ' с', Лимуне, врага и мејдана,
Него хајде да пијемо вина!“
(Ега мисли уфатити жива,
Да га Бају на откупе врати.)
Ал' говори дијете Лимуне:
„Муч', Турчине! Црн ти образ био!
Ја нијесам ође к теби дош'о,
Да пијемо по крчмама вино,
(Свега доста у Перасту моме),
Већ сам дош'о ако жена н'јеси,
Да на сабљу мејдан дијелимо!“
Врисну Турчин као змија љута:
„Стан', копиле, дијете Лимуне
Сад ћеш познат' Новљанин Алију!
Па он скочи на ноге лагане,
Изађоше оба на пољану,
Потегоше сабље оковане,
Један другом јуриш учинише:
Обје пусте сабље саломише,
А окршке у траву бацише:
Потегоше перне буздоване,
Стадоше се ш њима ударати:
Буздован'ма пера обломише,
Бацише их у зелену траву:
Прихватише копља убојита:
Оба пуста копља саломише:
Ал' је Лимун рана допануо:
На њему је седамнаест рана
Од бедара до више њедара.
Пушта копље дијете Лимуне,
Пушта копље на зелену траву,
А завика из грла бијела
„Помози ми Ристе и Марија, —
Да ме данас не свлада Алија!"
Па га зграби за прси јуначке.
Носише се три четири сата, —
Један другом одољет не може:
А кад виђе дијете Лимуне,
Да ће њега Але оборити,
(У јунаку срце разиграло)
Ману ш њиме тамо и овамо,
Састави му плећи са долином:
На прси му починути ћаше,
Ал' не даде Новљанине Ибро
(Два су брата од једне матере),
Но удара тешком топузином
Баш Лимуна у плећи јуначке;
Колико га лако ударио,
Паде Лимун на десно кољено:
Ал' да видиш дијете Лимуна:
Иза паса извади кубуру,
Па на њојзи огањ наложио,
Пушка добра огањ приватила,
(A ни Лимун оним' фалит' не ће),
И погоди Новљанина Ибра
Међу (оне) обје очи црне,
Рашпрште му чело на четверо,
Ни жива га земља не дочека.
Устаде се Новљанин Алија,
С Лимуном се за прси узео,
Па се носе тамо и овамо,
Носише се три четири сата,
Један другом одољет' не може,
Обојицу пјене попануле:
Турчина су бјеле и зелене,
А Лимуна бјеле и крваве,
Појачи се Але нахођаше:
Лиму бјеше шеснаест година,
А Турчину тридесет и седам.
Виђе Лимун да ће погинути,
Па Турчину био бесједио:
„О Турчине Новљанин-Алија
Ево жарко на почину сунце:
И оно ће сада починути,
А ми, болан, почиват' не ћемо?“
Превари се Новљанин Алија,
Па погледа ђе ћ' угледат сунце:
А да видиш дијете Лимуна,
Ђе ј' Турчину очи заварао,
Па из чизме ножа извадио
И Алију ш њиме распорио -
Ни жива га земља не дочека.
Ал' Лимуна ране освојиле,
Од којијех живјет' не могаше.
Па дозивље Лазара возара:
Богом брате, Лазаре возаре!
Ти изађи мору на обалу,
Отпаши ми свиленога паса,
Утегни ми пусте ране моје, —
Чини ми се хоћу умријети!
Поздрави ми милога ујака,
Да ми стару не поћера мајку
А по путу и туђој улици.“
Али Лазар за Бога хајаше,
Па искочи мору на обалу.
Отпаса му свиленога паса,
Утегну му седамнаест рана
Од бедара до више њедара,
Па га метну на плећи јуначке,
Понесе га у ор'ову барку:
До два турска ру'а и оружја,
И два турска бијела чадора
Намјестио у op'ову барку:
Завезе се, пут Пераста пође.
Добро Лазар на возаре виче:
„Воз'те боље, дванаест возара!"
Кад су били у Вериге мале,
Проговара рањени Лимуне:
„Богом брате, Лазаре возаре!
Ти отиди до на прову[1] шајци,
Па ми зовни милога ујака,
Нека дође морем дубокијем,
Да му стару препоручим мајку,
Чини ми се мријет ми се мора.“
Али Лазар за Бога хајаше,
Па отиде до на прову шајци
И покликну из грла бијела:
„О јуначе, Пивљанине Бајо
Ев' те зове сестрићу Лимуне,
Да га сретнеш морем дубокијем,
Има нешто с тобом бесједити.“
Кад то чуо Пивљанине Бајо,
Тиште шајку у море дубоко,
А не зове никаква возара -
Сам се вози у сусрете пође.
Када виђе рањена сестрића,
Закукао иза свега гласа:
„Авај мене, сестрићу Лимуне!
Што изгуби себе и ујака?!"
Ал' кад виђе двије турске главе,
И два турска руа и оружја,
И два турска бијела чадора, —
Тада Бајо иза гласа виче:
„Благо мени, сестрићу Лимуне,
Кад ја имам такога јунака,
Кој' искупи мене у Турака!
Ти умиреш, благо твојој души!“
Отоле се заједно кренуше.
Кад дођоше у Перасту граду,
Бајо узе својега сестрића,
Понесе га у бијелу кулу,
Положи га у меку кревету,
Па се врати ораховој шајци,
Завезе се, пут Котора пође,
И доведе дван'ест видалаца,
Вида Лима по године дана;
Бог му даде и Богoматера,
Љуте му је ране извидао!
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
