Алекса Шантић

Кад страшна бура диже се смјело
    По небу српском растрије мрак,
Кад преста тећи среће нам врело,
    Кад сунца нашег потавни зрак;

Кад са свих страна судба нам црна
    Бичеве спрема да сруши нас,
Кад сплете в'јенац оштрога трња,
    Кад Србу дође крвави час;

Кад оно диже аждаја љута
    Отровну главу на свети дом,
Да Срба сваког прождре, прогута,
    Огњиште да му сатре гром!

Кад Србин оста без круне миле,
    Слободу кад му отрже враг,
Кад на њег' многе јурнуше силе,
    Да утре њему име и траг:

Презирућ' ропство, одважно, чило, -
    Тјешећи мајци ужасан плач,
Очеви наши на врашко крило
    Јурнуше смјело, тргоше мач!

Бранише њиме слободу свету, -
    И сунца опет засија зрак, -
Гонишпе њиме аждају клету -
    И Србин опет постаде јак.

Ал' доба ово и ови дани
    За борбу други пружају мач,
Чим ћемо блажит' болове рани
    И тјешит' мајке тужне нам плач;

Чим ћемо опет до среће стићи
    Подигнут' њезин св'јетао стан,
Чим ћемо опет славу нам дићи
    Што 'но је сруши црн Видов-дан.

Мач тај је, браћо, учење школа,
    Марљивост, воља, уздање, над!
Дижимо школе! Љубав и воља
    Нека нас води на свети рад.

Та чујмо гласове Светога Саве:
    "Учите! Љуб'те се! То вам је моћ:
То је мач нови, који до славе
    Довешће браћу кроз тавну ноћ."