НОВА 1866 ГОДИНА
Из палате тавне будућности неме
По сјајном облаку златна кола стреме
И пролазећ’ летом уз небеске стазе,
У тихоме шуму све на ниже слазе.
У зачељу седи свиленкасте косе
Млађана будућност, као капља росе,
Младо чедо држи на облојзи руци,
Око ње ми лете мирисни ваздуси.
И у брзом трку кад земљицу дирну,
Пун заноса вихор снажним дахом пирну,
Пољуби јој челце и ватрене очи,
Па планув ка’ муња, у закошар скочи.
А она задрхта, кад га виде код ње —
И кад махну руком на крилате коње,
Да ј’ у бујном лету дигну небу плаву —
Отиште се дете на зелену траву.
И то мало чедо, годиница нова,
Са поносом седе на престо преткова,
Па искупи дане, часе и тренутке —
На шија вита баци узде круте.
И ето га младог, гдено светом влада.
А да л’ ће под њиме још да раја страда,
И гигантски џине словенскога света
Подхрањиват’ ропско од толико лета?
Хај! питање то је по мене големо,
У тешкоме болу прелазим га немо;
Јер ми с’ чини, чунић од слободе среће
На обалу нашу никад доћи неће...
