Није давно било...

Алекса Шантић

Није, браћо, није давно било,
Кад ми срце среће пјесме вило;
Није, браћо, није давно било,
Кад сам био момче лако, чило,
Кад сам мог'о стићи и утећи,
Играт' коло, свога друга грлећи,
А у груди да ми буји снага,
Од умора да нема ни трага.

Није, браћо, није давно било,
Када сам се, момче, поносило:
Снажном миш'цом, што 'но мачем влада,
Јаким груд'ма, гдје је пламен нада;
Јасним гласом љуљао сам гору
Кад бих јутром поздрављао зору,
И освитак бијелога дана,
- Ао, пјесмо, досад непјевана... -

Није, браћо, није давно било,
Кад сам им'о моје здравље мило.
Кад сам био као бор у гори,
Са киме се хладни вихор бори, -
Али, ево, изгубих га рано,
На груди ми неки терет пан'о,
Покрај срца бона мач ме боде,
По тамнини моје мисли броде...

Али нећу, очајати нећу!
Опет мене наде облијећу:
Када сине дивно прамаљеће
Па по горам' кад разаспе цв'јеће
Ја ћу ходит' у те чарне горе,
У те дивне, у вилинске дворе,
Шарно цв'јеће мирисат' ће свуди
Миомир ће извидат' ми груди...

Опета ћу бити момче чило,
Брзо, хитро као тичје крило,
Моћ ћу коло поиграти лако,
Грлећ' друга, грлећи га јако;
Хориће се опет пјесме моје
По горици гдје и славуј поје,
Моћ ћу, роде, опет теби служит';
Дужан сам ти, - морам се одужит'.

У Дубровнику, 1890.