Ниш
У славноме граду Нишу
Две чувене турске паше,
Што Хамиду велесилном
Тврду своју веру даше:
До последње капи крви
Да ће храбро град да бране,
А каурске бунтовнике
Да потпуно затамане.
Ил ко не зна Халил-пашу
И злорада Рашид-пашу,
Србадији мученичкој
Што напише смртну чашу?
Јолдашима што се хвале,
Да ће Србе да подаве,
И да Милан-кнез се неће
Наносити своје главе.
Охоле се паше хвале,
Па у граду тутун пију,
А на коље мртве главе
Ударили пред капију,
Да се сваки ђаур згрози
Кад их смотри из далека,
И да види: бунтовнике
Каква страшна казна чека.
Лулу пију, каву срчу,
Задовољно гладе браду,
Као да су на Восфору
У златноме Цариграду.
Лулу пију, каву срчу,
Пир пирују, гозбу чине,
Слмо кашто што ће један
Или други да почине.
Ал у славном Нишу граду
Сваког данка, свако вече,
Док весеље без престанка
Немилице тако тече:
Дотле дична српска војска,
Не клонула, не сустала,
Поноситом тврдом граду
Све се већма примицала.
Једно јутро, по уредба
Јуначкога српског кнеза,
Пусте наши огањ живи
Из грлатих баљамеза.
Бедеми се градски тресу,
Камење се одваљује,
А грмљава и тутњава
До Пирота чак се чује.
Но и Турци са бедема
Из топова страшно бију,
Те од праха пушчанога
Облаци се густи вију,
А жестоки огањ живи
Не да оку ни да трене:
Као сито, ил решето
Заставе су развијене.
Ал у пљуску од танади
Стоји племе Немањића,
Ал у мору огњаноме
Стоји шака храбрих тића.
И стала би, ма да смртном
Сам Везув јој прети лавом,
Или да се небо оде
Ломити јој нада главом.
Прође данак први, други,
Прође нојца друга, трећа,
А час Србом, а час Турком
Осмејкује с' ратна срећа.
Нит' из града Турци могу,
Нити у град могу наши.
Да назову: „помоз' боже!"
Једноме ил другом паши.
...Божић... божић ... златно име,
Радовање сваке душе,
И убогом просијаку
Кад се слане сузе суше.
Кад ускрсне опет нада.
Те весело очи глају,
А срца нам запевају
С анђели у светлом рају.
О божићу, кад је сваком
Дваш милији живот мио,
Лешјанин је својој војсци
Ево 'вако беседио:
„Браћо моја, што сте пошли
За част, име и слободу,
Што сте пошли пред Јевропом
Да светлате образ роду.
Што сте пошли, да са браће
Раскинете беочуге
И с' огњишта њиховога
Отерате турске куге:
Сад је доба отпочето
Да се дело произведе
И жељеном пристаништу
Народни се брод поведе.
Сад је доба, српске славе
Да е' орао у вис вине,
Под барјаком душановим
Да с' крвави, да се гине;
Чела наша беле виле
Лавориком да уресе
И, да наше опет име
С поштовањем спомиње се.
А видело вечне правде
Ком анђели химну поју:
Рад истине на Голготи
Што испусти душу своју:
Крсту своме над некрстом
Победе и славе даће,
А синџири попадаће
С мученичке наше браће.
Па нек јечи бојна труба,
Крст злаћени нек се блиста,
Па у ватру, па у славу
Под окриљем Бога Христа!
Нека грми, нека сева,
Нек се гине, бој нек врије:
Нек се чује, нек се знаде,
Да још има Србадије!"
Лешјанин је тако рек'о,
А војска му кличе: „ура!“
Па к'о море узрујано
Ил ужасна летња бура,
Ил планинска хучна река
Кад продере гате своје:
Ломи, кида, крши, руши
Све на путу њеном што је.
И већ, ено, на Горици
Српски барјак лепрша се,
А под њиме победници
Рујним вином жеђу гасе,
Па ликују, па пљескају,
Па певају, веселе се,
А у граду јадне паше
Грозница од муке тресе.
Кад Халилу и потоња
Изчезнула веће нада,
Да ће против српских лава
Одржати моћи града:
Тек да само, срам га било!
Жив изнесе своју браду,
Предао се с' целом војском
И прибором свим у граду.
Још он ситиу књигу пише
На колено свом султану,
Па му јавља, како прође
С бунтовници на мегдану.
А победна српска војска
Сада је у тврдом Нишу,
А славу јој беле виле
У злаћене књиге пишу.
