Никола Вишњић и Мујо од Травника
Везак везе Ајкуна диевојка
На чардаку у дебелу хладу.
К њој долази стара мила мајка,
Па говори стара мила мајка:
Секо кћерко Ајкуно диевојко! 5
„Коме отај ситан везак везеш?
Ил’ га везеш од Травника Муји?
Ил’ га везеш од Удбине Мујии?" —
„Небудали стара мила мајко!
„Небудали кад будала ниси. 10
„Невезем га од Травника Муји,
Нит’ га везем од Удбине Муји,
„Већ га везем Вишњићу Николи,
„А Николи виду од очијух."
Ал’ ми трчи стара мила мајка, 15
Она трчи свом сину Омеру:
„Ој мој сине најмлађи Омере!
„Да ли чујеш што сека говори!
„Она хоће закон погазити
„За то шокче Вишњића Николу." 20
Скочи Омер ка’ н’ да се помами
И узима троструку канџију,
Па он иде секи на чардаке,
Па удара Ајкуну диевојку:
Куд је хврца по кожи бијелој, 25
Куд је хврца онуд кожа пуца,
Изпод коже црна хврца крвца;
Па је води у највишу кулу,
Па затвара на кулини врата;
Па он пише лист књиге бијеле 30
На кољено од Травника Муји:
„Ој Бога ти од Травника Мујо!
„Дед ти купи кићене сватове;
„Ал' хиљаду, мање ни једнога,
„А што више то је твоја дика, 35
„И ти дођи сутра по диевојку;
„Ако нећеш доћи по диевојку,
„Одвест’ ће је Вишњићу Никола.“
Ниш’ нестаде од Травника Мујо,
Већ он купи кићене сватове, 40
Баш хиљаду и осам стотина’.
Кад то чула Ајкуна диевојка,
Он’ отвара на кули пенџере,
Па изгледа са лиево на десно,
Нигдие никог смотрити неможе; 45
Она смотри Плетикосу Рада
Гдие се Раде на кулашу шеће;
Ал’ говори Ајкуна диевојка:
„Ход’ дер амо, Плетикоса Раде!“
Кад ми дође Раде под чардаке, 50
Ал’ говори Ајкуна диевојка:
„Ој Бога ти Плетикоса Раде!
„Ево теби стотина дуката’,
„Па ти иди у гору зелену,
„У горици много дружтва има, 55
„У горици шатор разапели,
„Под шатором Вишњићу Никола;
„Овако ћеш њега поздравити:
„Ако мисли он мене узети
„Нек’ он дође, нек’ ме ноћас води. 60
„Ал’ се жури, Плеликоса Раде!“
Он се мину преко поља равна
Ка’но јање од петнаест дана’,
Па он дође у гору зелену;
Ал’ говори Иво капетане: 65
„Ој Бога ти Плетикоса Раде!
„Ил’ си дошо гору поробити?
„Ил’ си дошо шатор попалити?“
Кад он смотри да ће до зла бити,
Пружа књигу Иву капетану; 70
Разгледа је Иво капетане,
Па је пружа Вишњићу Николи;
Разгледа је Вишњићу Никола,
Па притеже местве и опанке,
Па узјаше својега дората 75
И он оде Ајкуни диевојки.
Кад је дошо пред бијелу кулу,
Па он нађе танке мердевине,
Прислања јих кули до пенџера,
Провуче се Ајки кроз пенџере, 80
Па легоше на меку ложницу,
Пољуби је и два и три пута,
Да тко броји стотина би била;
Тако јих је санак преварио.
Кад ми свану и ограну сунце 85
Пробуди се Вишњићу Никола,
Па изгледа кули на пенџеру;
Кад угледа кићене сватове,
Али јих је лиепо избројио,
Хиљаду јих и осам слотина'; 90
Зајаука Вишњићу Никола:
„Јаох мени и до Бога мога!
„Гдие ја морам изгубити главе,
„Нит’ кроз благо, ни’ кроз сухо злато,
„Већ кроз једну Туркињу диевојку." 95
Ал’ говори Ајкуна диевојка:
„Небој ми се Вишњићу Никола:
„Ја ћу тебе добро сакривати,
„Неће за те Турци опазити."
Па отвара злаћене ормаре, 100
Она вади своје рухо злато,
Па Вишњића меће у ормаре,
По њем меће своје рухо злато.
Кад дођоше кићени сватови,
Коње воде у добре тумаре, 105
А сватове за пуне трпезе,
Енђи - буле Ајки на чардаке;
Данак прође, тамна ноћца дође,
Туд морају бити на конаку.
Када су се буле понапиле. 110
Па поспаше ка’но и поклане;
Ал’ отвара Ајкуна диевојка,
Ал’ отвара злаћене ормаре,
Она пушћа Вишњића Николу.
Он узима мача зеленога, 115
Па изсиече младе енђи - буле;
Украдоше два добра коњица,
Да би од ког’ неби ни жалио,
Већ од оних кићених сватова’,
Баш ђогина Врце Сибраина 120
И вранчића млада младожење;
Нико јаши младога ђогина,
Ајка јаши младога вранчића,
Они биеже у гору зелену;
У горици пет ватрија’ гори, 125
Ал’ говори Вишњићу Никола:
„Мили Боже и мила Марио!
„Ил’су турске, ил’ мојих другова’?“
Он оставља Ајкану диевојку
И остави два добра коњица, 130
Па он иде ватре познавати.
Кад је Нико првој ватри дошо,
Ал’ код ватре Иво капетане
И код њега до десет другова’;
Кад је Нико другој ватри дошо, 135
Ал код ње је Петре Мрконићу
И код њега до десет другова’;
Кад је Нико трећој ватри дошо,
Код ватре је Лука барјактаре
И код њега до десет другова'; 140
Код четврте Комнен барјакларе
И код њега до десет другова’;
Код пете је Смиљанић Илија
И код њега до десет другова’.
Врати с’ Нико траге у натраге, 145
Па доведе Ајкуну диевојку.
За тим мало постајало вриеме
Уста звека друма каменита;
Ал’ туд иду кићени сватови,
Они траже Ајкуну диевојку. 150
Ал’ говори Иво капетане:
„Ој дружино браћо моја драга!
„Сваки станте за зелену јелу,
„Да нас неби угледали Турци;
„Негледајте по два у једнога, 155
„Већ гледајте сваки по двојицу;
„Ниједан ми прије нежежите
„Док непукне моја дуга шарка
„Од два грла, од четири зрна,
„Ока праха, четири олова.“ 160
Земљи паде, шари ватру даде;
Пуче шарка, весела јој мајка!
На мах паде стотина Турака’;
Тада пуче тридесет пушака’,
На мах паде хиљада Турака’; 165
Што је јоште за тим заостало,
То јунаци коњма погазили.
Само осто од Травника Мујо;
Њега гања Вишњићу Никола,
Гони њега до града капије; 170
Туд је њега Нико састигао
И русу му одсиекао главу.
Па он оде у своју дружину,
Па узима Ајкуну диевојку;
Виенчаше се и положише се, 175
Па лијеп су пород породили:
Девет кћери’ и десет синова’,
Све синове младе витезове,
А кћери су за везире дали.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
