Не молим се Оном, кога једва дрзне

Не молим се Оном, кога једва дрзне (Я не Тому молюсь, Кого едва дерзает)  (1896)  Писац: Симјон Надсон, преводилац: Јован Дучић

Не молим се Оном, кога једва дрзне
Смућена, без снаге, моја душа звати,
И мој ум пред киме немоћно ућути
С гордошћу безумном хитећ да га схвати!
Не молим се Оном, пред чији олтари
Народ, прострт нице, с покорношћу бдије
И блистају огњи и пјеније звучи
И мирисно море тамјана се лије!
Не молим се Оном, са трепетом светим
Око ког се дижу гомиле духова,
Чиј’ трон недогледни за звјездама јарким
Царује над бездном бачених свјетова!
Не, о н’јем сам пред њим!... Дубоко сазнање
Ништавила мога, моја уста веже!
Не царственој власти — но патњи и крсту
Смирености пуне моје жеље теже!
О, Бог мученика, Бог окупан крвљу,
Богочовјек и брат, Бог патње и јада,
Мој је Бог — и пред њим, пред Богом страдања
Измучена душа с жарком молбом пада!...

Извор

1896. Зора, лист за забаву, поуку и књижевност. Година прва. стр. 290.