Нечиста крв/Глава четврта
| ◄ Глава трећа | 33. | Глава пета ► |
Софка је од увек, откако памти за себе, — знала за све. И као што је, никад ни за шта не питајући, осећала и разумевала све шта се око ње догађа, тако је исто знала и за себе, шта ће с њоме бити. Још дететом је била сигурна у какву ће се лепоту развити и како ће та њена лепота с дана у дан све више поражавати и задивљавати свет. Јер зна се да сада само она, само из њихне куће, једи но још „ефенди-Митина“ кћи што може бити тако лепа, а ниједна друга. И не превари се.
А као што је унапред предвиђала, та је њена толика лепота учини ако не гордијом, а оно срећнијом. И то не зато што је њоме мушкарце залуђивала и мучила него што је због ње и сама собом била задовољнија. Саму је себе више неговала, више волела, јер је знала да код ње неће бити она обична, свакидашња лепота, када се постане девојком, и која се састоји у бујности и набрекнутости снаге, него она друга, истинска, виша, јача, која се не рађа често, не вене брзо, све лепша и заноснија бива и од које се при ходу и покрету осећа мирис њен.
Све се то тачно збило и испунило. Јер, када не само што порасте, већ пређе и двадесету, и, пошто је било познато да се сваки не сме усудити њу да заиште, чак пређе и двадесетпету и шесту годину, она и тада не само да је једнако још била лепа, него и раскошнија и заноснија. Само што јој нестало оне гојазности и сувишности меса, док | све друго на њој непрестано је све лепше и изразитије бивало. Рамена и плећа једнако су јој била једра, пуна и развијена; горњи део руку, мишице, биле су облије и једрије, те је заједно са пуним јој плећима чиниле и даље витком и правом, И због тога јој се свакад стас и бедра јаче истицали. Мало дугих, сувих руку, са истина сувим али нежним прстима и са још нежнијим, више длана облим и пуним чланком руке, који је показивао сву белину њене коже. Лица не толико свежа колико бела, нешто мало дуга, омекшала, кошчата али са чистим и високим челом, црним, крупним, мало уским очима, увек врелим јагодицама и стиснутим танким устима, тек при крајевима влажним и страсним. А од целе лепоте њена тела, која јој је била стала, као скаменила се, да се не би трошила једино коса, како јој је још у почетку почела расти, тако јој је и тада једнако бујала и расла. Коса је била црна, мека, тешка, тако да ју је увек осећала како јој, кад је распусти по врату и плећима, лако и сеновито лежи. Али што је Софку највише узнемиравало, то је што, откада она почела да расте и већ се и развила у ову своју чувену лепоту, он, отац, све ређе долазио. А она је знала да је то све због ње. Као да се ње боји. Прође по читаво лето, јесен, зима, па се од њега ништа не би чуло, нити би каквог гласника послао. Доцније чак и по две и три године, а од њега ни гласа: ни где је, ни шта је.
Мати да премре од страха. И то не што се бојала да ће сасвим остати сирота, готово без хлеба, иако се увелико почела да бори са сиротињом. Већ је почела и готово продала онај горњи део баште иза куће, који је гледао на улицу. И то наравно продала је „њиховом“ Тонету, пошто су само њему смели да се повере; пошто само он не би причао и износио свету да је то његово, да је од них сасвим купио, него ће, по обичају, причати како је узео тобож од њих под закуп. И то морао као толико да их моли док су му они допустили да ту подигне неке своје магазе.
Дакле, та већ очигледна сиротиња није толико плашила матер колико тај очев све ређи и ређи долазак. Стрепила је да их, како је почео а знајући га какав је, напослетку сасвим не остави, и никада се више к њима не врати. И онда, не већ она — њено је прошло, она је била готова и спремна на све — него шта ће и куда од толике срамоте и покора њихна и већ оволико велика и толико чувена Софка? А Софка, гледајући сву ту муку и страх материн, више је њу жалила него ли себе. И она је са собом била одавно измирена. Још у почетку, кад је почела да осећа како јој се све више прса разапињу, пуне, како јој тело бива све заобљеније; када се од сваког изненадног додира, чак и од шума и бата нечијих корака голицаво трзала и слатко увијала, када јој се од самог погледа мушких сва крв у главу пењала, ноге јој за земљу као приковане остајале и када је осећала да ако би тај мушки овамо к њој пришао, да се она од обамрлости не би могла макнути, још мање му се одупрети, одбранити од њега, — па већ тада, када је дакле било најгоре и најтеже, већ је тада она била уверена да никада, никада неће бити тога, неће се родити тај који би био раван и достојан ње; достојан и њене оволике лепоте а и саме ње као Софке „ефенди-Митине“.
И пошто је још у почетку била уверена да никада неће бити таквог који ће моћи да буде већи од ње, да би се она осећала сва срећна, што такав лепши и виши од ње и по своме пореклу и по својој лепоти, њену снагу и лепоту троши и расипа. Јер једино би такав могао к њој прићи; једино таквом би се она дала да је љуби. А пошто је с тим у почетку била измирена да никада таквога неће бити, онда је доцније све лакше то подносила. Чак је била и задовољна што је с тим на чисто. Јер после тога није имало ништа што би је бунило, од чега би презала. За њу није било ни од каквог мушкарца опасности и зато је могла да буде сасвим слободна. Могла је, кад год хоће, да излази на капију и тамо стоји. Свакога мушкарца, младића, гледала би право у очи. Чак сама улицом, и по комшилуку, кад год је хтела, ишла је. Ни ноћу не би стрепила. И због те своје слободе, ниједној својој другарици није завидела што се, и млађа од ње, одавно удала, већ јој домаћин почео да се богати и она улазила у ред имућних жена, газдарица. Ништа и нико код ње није могао да изазове злобу и пакост. Јер, виша од свих и зато задовољна собом, особито том својом јединственом лепотом, она је равнодушно све то око себе посматрала.
Никада се није она, као друге, стојећи на капији и видећи како јој се какав мушки приближава, по обичају, сакривала иза капије и, тек када онај прође, онда да вири за њим. Кад год би је било на капији, могла се видети како стоји испред ње | слободно. Никада у капији, никада у страни, не кријући се, а особито ништа не кријући од себе, још мање од својих прсију, која би, кад их друга нека има таква, сувише пуна и једра, покривала бошчом, пребацивајући је на себе до испод лица. Она то никад није радила. Ако би стајала, стајала би на среди капије, са иза себе прекрштеним рукама и лако наслоњена о затворено крило капијско, са комотно испруженим ногама, пребацивши једну преко друге. Слободна, ништа не кријући на себи, никад са извученом изнад чела шамијом и скривеним цвећем по коси, већ увек онака каква је иначе унутра, у кући, и са још слободнијим погледом, увек као у пркос, на равнодушност напрћеном доњом усном, због чега јој је увек око крајева уста била као мала сенка. Свакога, који би јој се приближавао, издржљиво би гледала и пратила, тако да би овај губио, као сагибао свој поглед, главу и са поштовањем пролазио поред ње јављајући јој се. Ако би са њим било још кога у друштву, који је не би знао, или био чуо за њу, али још је не видео, онда би Софка увек за собом, кад би они одмакли, чула разговор.
— Која је ова, бре, и чија? — изненађен, запрепашћен њеном лепотом а особито таквим њеним дрским, слободним држањем, пита онај.
— Софка, ефенди-Митина! чуо би се одговор.
А у свима тим говорима о њој, увек је био само као страх, дивљење и поштовање, а никад друго, као о осталим женскима. Зато је она могла увек да буде слободна. |
И каогод што је тако слободно, откривено и јавно ишла, стајала на капији, тако је исто и горе, на прозорима горњег спрата, што су гледали на улицу и варош, не скривена него сасвим пресомићена и ослоњена гледала и са равнодушношћу све посматрала. Цео дан видела би се како преседи горе, на прозору, са подбоченим рукама о образе, који би јој се надмели и још више поруменели, са састављеним плећкама, са наднесеном целом горњом половином, њихајући се полако и осећајући драж у тој својој извијеној половини, у испупчености и раздвојености кукова, у додиру прса о перваз прозорски.
Особито је волела да празницима, тако наслоњена и подупрта рукама, гледа доле по улици, комшилуку и чак тамо око цркве, у чаршији, јер се све то видело, пошто је било испод њихне куће.
Равнодушно, с подсмехом гледала би како се разилази свет, особито женске, када почну из цркве да излазе где су биле не толико ради службе божје колико да их свет види у њиховом новом, тек тада први пут обученим хаљинама. Ено млада, пуна и чиста лица, Ната газда-Миленкових. Она се увек, сваке недеље, са оцем и маћехом враћа из цркве. Отац иде иза њих, насмејана, пуна лица, и већ не у чакширама — а то због те друге, младе жене, да би и он изгледао млађи — већ у панталонама и капуту, више гледајући у жену него у кћер. Али Ната то не примећује. Сва срећна што је тако отац свуда води, иде она, а не зна да он то чини све због маћехе јој, што није у реду да он са женом излази а код куће остављају саму и толико већ велику девојку. Софка би увек, кад год би њу видела, сажаљевајући је гледала, како о свему томе она ништа не зна и како сва срећна, уживајући у тим својим новим хаљинама, једнако се око себе окреће, да види да ли је сви гледају тако лепу.
Тако исто колико би пута гледала и оне кћери Ташка самарџије, више њихне куће, у истој улици. Има их четири. Све једна другу сустигле. Отац и мати били су још сељаци, али, пошто се обогатише, њихна деца, особито те кћери, брзо изишле на глас. Све су једнака одела носиле, већином лака, танка и у отвореним бојама, да, свакако, тиме што више привуку пажњу. Лица и очију нежних, кадифених, да нико не би помислио да су то кћери њихове, особито по оцу им, који је био буцмаст и једнако тамна, дебела, препланула, сељачка лица. Софка је гледала како је од њих, радосних, што су тако лепе, што тако зачуђавају, увек била по нека на капији, како увек отуда овамо на улицу истрчавају, да сигурно кога боле виде или се томе боље покажу, да су ту, на капији, и да га чекају. И на свакој служби у цркви и на сваком веселу, игри, увек их је било. Чак нису изостајале ни са сабора по оближњим селима и црквама. Испрва би долазиле у простим колима, са оцем и матером, са пуно корпи јела и буклија вина, да тамо целог дана преседе. Доцније, кад се још више обогатише, браћа сасвим им порастоше, ишле су на својим колима, И то лакованим, са федерима, а без оца, већ само са матером и којим братом. Па и то не изјутра рано, да целога дана тамо седе, него после ручка, када као сав остали богати свет иде, који, пошто одлази | својим колима и коњима, иде кад хоће, тамо мало постоји, погледа и враћа се натраг раније. Иду дакле више шетње ради, него ли, као остали, прост свет, самога сабора или одмора ради, пошто само тада празником може да се одмара, и јела и пића ради.
Али, поред свега што је она са собом била потпуно задовољна, што никоме није имала за шта да завиди, те се због тога никад није осетила узнемиреном, још мање несрећном, ипак, некако, увек јој је зими бивало лакше. Да ли што се тада бива усамљенијим, издвојеним од свега и свачега, јер се, у дубоким јесенима и дугачким а јаким зимама, бива сасвим сам. Само што покаткад мати оде у родбину, па и то брзо, још истога дана да се врати. И то не зато што би овамо, код куће, Софка била сама и због тога она имала, као остале матере за своје кћери, кад остану тако саме, да се боји чега ружнога, да тада можда какав мушки... него што је знала да сада, по зими, Софка неће моћи излазити и отићи у комшилук, да узме штогод, ако јој нешто буде затребало. И сем тих материних излазака, та би се зимска повученост реметила још и празницима, и то кад су већи, као Божић. Тада, услед доласка гостију, истина најужих, само из комшилука, морао се човек облачити и тиме као улазити, појављивати се у живот, док све остале дане, целе зиме било је сасвим мирно. Човек је сасвим био осамљен, сасвим ограђен кућом и зидовима, и могао се осећати потпуно слободан, и до миле воље остављен самом себи. Зато су те зиме Софки биле лакше, слађе, јер после зиме већ јој није бивало тако, особито с пролећа. Увек би почела да осећа као неки немир, као страх. Да ли што је дотадања зимска усамљеност и повученост престајала и сав живот, који је до тада био ограђен и спречаван и угушиван мећавама и хладноћом, тада је већ почињао из кућа да излази и по улицама, по чаршијама, црквама, саборима, веселима да се шири, мешајући све међ собом, и мушко и женско. И сигурно зато би је онда почињао обузимати немир, што је знала: да ће морати, да не би остала сасвим заборављена — не ради себе, него ради матере и куће — и она са тим заједничким животом, са светом ићи, излазити. А међутим она ништа са њима није имала заједничког. Све је за њу то било тако туђе и страно.
Али што је за њу најгоре било, то је што је она с године у годину, увек с пролећа и лета — а то никоме, ни себи није признавала — све са већим страхом и ужасом почела примећивати како, што више стари не лепотом и снагом, него годинама, поред свакидашњег немира због изласка у свет, све јаче, све јасније се испољава, и, као нека змијица, почиње да је чупа и други немир, управо ужас: како ће сада, овога пролећа и лета, можда на првом сабору пред црквом појавити се која нова девојка, која ће њу својом лепотом бацити већ једном у запећак и учинити је — уседелицом.
Но ипак, уверена је била да то не може никада бити. Допуштала је да ће можда сада, тога пролећа, као увек, нека тек тада први пут изведена својом младошћу и бујношћу, као свака новина, привући општу пажњу; али да ће њу својом лепотом моћи да надкрили, то је било немогућно. | Не сада, него никада. Па чак и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена да је не може никоја надмашити. И, не дај Боже, да до тога дође. Софка је осећала да би онда била у стању све да баци. Да само докаже како је ипак та није надмашила, у инат јавно, пред целим светом би се открила, па чак и подала, само да их увери како њеној лепоти, разблудности њене снаге и врелини и страсности није могућно да икоја буде равна. Да, страшно би то било; али она не била Софка, ако то не би учинила! И онда, престрашена тиме, унезверена, одмах би почела себе да кори и грди: што она све то да мисли и увек њој тако што да долази, што другим ни на ум можда не пада. И докле ће она тако? Зашто она никада срећна, никада задовољна да не буде? Када ће и она већ једном ништа да не мисли, као остале девојке само да живи и због тога да је срећна. Целог дана, од јутра до мрака, и она да ради, да гледа како ће и што више дограбити да поједе, а да од укућана ко не примети; па онда добро да руча, вечера, и то слатко, облапорно, да би после вечере једва дочекала кад ће лећи у меку постељу, у коју ће се од умора готово срушити и одмах заспати. И онда тако сваки дан. Све судбини да остави, па да, брекћући од здравља и снаге, са насладом чека када ће је који запросити, када ће јој бити венчање, када ће имати мужа; када ће и она, као и њене удате другарице, имати своју кућу и у њој бити домаћица, са мужем ићи по родбини, по славама, вечерама, као и по саборима и свуда гледати како ће се што боље | провести, што више јести добра јела и носити што лепше хаљине.
И чим би почеле овакве мисли да јој досађују, увек би онда почела силом саму себе да гони да и она буде таква. Тада обично одмах предузме какав посао, какав тежак и чувени вез. Загреје се, зарадује. Сва се унесе у посао. Целог дана не дижући главе ради. Мати једва би је одвајала, да руча и вечера. И што би се посао све више и јаче испод њених руку оцртавао, појављивао, слике се као живе издизале — а тај вез и шаре биле су тако тешке, да друга на њеном месту тек ако би месецима могла да уђе у њ — она би се све више и више у то уносила и одмах би почела осећати како јој је друкчије. Мирније спава. У јутру је свежија. На огледалу види како јој крвна зрнца почињу по образима да избијају и да се заокругљујући шире. Јело јој слатко. Вода још слађа. Осећа како јој ваздух свеж. И тада сваки час, у сваком тренутку, била би у стању да заспи, и то слатко, дубоко. Али то не би трајало дуго. Што би се посао више приближавао крају, она би почела да осећа како постаје све клонулија и равнодушнија. Јутра јој већ не би бивала онако свежа. Од немирна сна и главобоље почињу јој бивати тупа. Она би мислила да је то од умора и великог напрезања. Руке и врат би јој дрхтали, да би јој глава долазила тешка а снага јој сва изломљена.
Онда би почела да иде не знајући зашта и чисто да се вуче као болесна... док, а то одједном, изненада, сву је не обузме оно „њено“: снага јој у часу затрепери и сва се испуни миљем. Осети како почиње сва | да се топи од неке сладости. Чак јој и уста слатка. Сваки час их облизује. Од бескрајне чежње за нечим осећа да би јаукала. И тада већ зна да је настало, ухватило је оно нено „двогубо“, када осећа: како није она сама, једна Софка, већ као да је од две Софке. Једна Софка је сама она, а друга Софка је изван ње, ту, око ње. И онда она друга почине да је теши, тепа јој и милује, да би Софка, као неки кривац, једва чекала када ће доћи ноћ, када ће лећи, и онда, осећајући се сасвим сама, у постељи, моћи се сва предавати тој другој Софки. Тада осећа како је ова дубоко, дубоко љуби у уста; рукама јој глади косу, уноси јој се у недра, у’скут, и знајући за Софкине најтананије, најслађе и најлуђе жеље, чежње, страсти, грли је тако силно да Софка кроза сан осећа како јој месо, оно ситно по куковима и бедрима, чисто пуца. У јутру налазила би се далеко од материне постеље и са загрљеним јастуком а сва ознојена. Дању, кријући се и од матере и од свакога ко би дошао, цео би дан преседела тамо иза куће, у башти. И тада би, готово као луда, почела да разговара са цвећем. У сваком би цвету налазила по једну своју жељу, у сваком цвркуту тица по који неиспевани, неисказан уздах и глас неке песме.
И онда би почела да осећа оно што јој толико пута долазило и што никада себи није могла да објасни... Све, све то: и ти снови, и ова башта, цвеће, дрвеће, и више ње ово небо, а испод њега, око вароши, они врхови од планина, и сама она, Софка, у исто овако одело обучена, исто овако седећи, пред истим овим цвећем, па чак и сама кућа, из | куће гласови и идење или матере или других, и саме речи, жеље, нагласци, све то, чини јој се, некада, не зна када, у које време, али исто, исто је Овако било, постајало и овако се кретало. И онда, што би ближе вече, све би то, а и она заједно са свим тим, као да није на земљи, све јасније, издвојеније, сва заносније, силније бивало, да би она, долазећи из баште овамо кући, од раздраганости и среће чисто руке више себе дизала и у мало на сав глас не певала. Али то није смела. Само се трудила да мати од тога штогод не примети и зато, и ако не би била гладна, само да је не би мати заглéдала, силом би вечеравала и одмах се одвајала.
Ишла је тобож да лежи, спава, а у ствари да што пре остане сама са собом, и да онда, сасвим сама у ноћи, покривена јорганом, настави што јаче грлење, миловање, тонући и губећи се од среће због тих снова. И што је најглавније, ма да је била уверена како се неће удати, ипак, ипак сви су се ти снови стапали у сневање брачне среће, брачне собе, постеље, намештаја... И тај сан један исти: у великој, раскошној соби, пуној изукрштане разнобојне светлости. Око ње остале собе, такође намештене, окићене пешкирима и даровима што је она донела... Доле, у дворишту, бије шедрван, његови млазеви, капље воде према светлости из ове њене собе, жуте се и шуште као ћилибар. Чује се свирка. Он, њен младожења, као завршавајући последње веселе, већ уморно али весело, несташно и раздрагано се извија, заноси и прати песме, које сватови одлазећи од њих певају, остављајући њу и њега овамо саме. Он висока чела, црних, мало дугих бркова, а сав | обучен у свилу и чоју. Миришу му хаљине од његове развијене снаге. Она га овамо, у постељи, у брачној кошуљи, у мору од те светлости, шуштању шедрвана, у свирци, песми, чека. И ма да још није до ње дошао, она већ осећа на себи облик његова тела, и бол који ће бити од додира његових руку, уста и главе на њеним недрима, кад он падне и кад почне да је грли и уједа... И онда њега уводе. Он прилази. Пољупци луди, бесни; стискање, ломљење снаге; бескрајно дубоко, до дна душе упијање једно у друго... Зато је она ту самоћу увек волела. Чак, кад је сасвим сама код куће, мати јој оде или на гробље или послом, па се дубоко у ноћ већ не враћа, она је и тај страх од мрака некако радо подносила. Увек би се тада повлачила горе и онда, затворена капијом и зидовима, дакле осигурана, предавала би се сама себи. А да би сасвим избегла страх од самоће и мрака, све више и више занимала би се собом. Слободно би се откопчавала, разголићавала прса и рукаве и саме шалваре, да би осећала како би једним покретом све могла са себе да збаци. Онда би се уносила уживајући у својој лепоти, осећајући драж од те своје откривености и од голицања ваздуха. А колико би пута, чисто као какав мушкарац, са толиком страшћу почела да посматра своје праве, крупне дојке, у којима су се испод белине коже већ назирале, као одавно зреле, неке грудве.
Једном у мало не учини лудост. Било је некако на измаку лета. Опет је била субота — пазарни дан. Мати са Магдом отишла на гробље. Падао је мрак, али некакав топал, загушљив мрак. | Мати јој никако не долазила, а она као увек, ограђена комшилуком и кућом, једнако била сама. Немајући шта да ради, а не смејући да се креће, седела је горе у соби и као обично била је раскомоћена. Чак и више него обично, јер јој је било тада, више него икада, обузело оно „њено“. Али као никада до тада, одједном поче осећати: како је почине за срце да хвата нека неизмерно дубока, из тамне даљине са слутњом така тешка туга, јад и усплахиреност: чиме ће се све ово свршити? Да неће, а сигурно ће, сигурно — смрћу?! И онда: чему и нашта Све ово?
У том чу како из баште долази мутави Ванко. И то пева. Сигурно пијан, као сваке суботе од бакшиша што је добио, слушајући по пијаци и чар шији. И пошто је доле, у кујни, видео да никога нема, он се поче пети горе, овамо к њој. Она се трже. Брзо се покри и као опаса. Али одједном јој дође луда мисао од које се сва озноји. Што да не? Пијан је — и неће знати; полунем је — и неће умети казати! И што да не једном и то, о чему се толико мисли, сања? Што да не види и она једном: како је када се осети мушка рука на себи. Ванко дошавши овамо и видевши је, зарадован што ју је нашао, и пијан, срећан, муцао је и мимиком јој поче показивати од кога је и колико данас добио.
— Ба... ба... ба!...
Али видевши како се она са миндерлука, међ јастуцима, онако раскомоћена, и не диже, не прилази, још мање му одговара, нити се смеје — он застаде испред ње као уплашен. |
Али она га позва.
— Дај руку!
Он јој пружи слободно руку са испруженим и раширеним прстима, и то леву, јер му она беше ближе њој. Она га узе за руку, али не као свакада, за прсте, већ одозго и више руке за длан, за ону четвртасту и широку кост. Затим она виде како му се, изненађеном таквим њеним узимањем руке, раширени прсти згрчише, те, приносећи је к себи, рука његова дође јој онако црна, тврда и као нека шапа. Али није она та која би, када нешто науми, на по пута стала, устукла. Брзо га довуче к себи и држећи га међ коленима и, не слушајући његове неприродне гласове од страха и радости, откри своја прса и на своју једну дојку силом положи његову руку придржавајући је, притискујући је... Осети само бол и ништа више. Брзо, стресајући се од језе, устаде. Али он, обезумљен, луд, са пеном на устима, искривљеним лицем, гурајући је главом у трбух, грлећи је по куковима кидао јој месо и као кљештима је вукао к себи, да је обори, пуштајући запенушене луде крике.
— Ба... ба!... ба!
И друга да је била на њеном месту, сигурно би подлегла, изгубила би се, али она, гнушајући се, само га одбаци од себе и изађе, закопчавајући се.