Нечиста крв/Глава петнаеста

Нечиста крв
Петнаеста глава

И за све време од како се испроси, па ни на сам испит, кад први пут виде младожењу свог, Томчу, кога и не запамти, јер јој је једва допирао испод пазуха, никако се Софка не заплака.

И тек уочи свадбе, у суботу, када по обичају са свима девојкама и младим женама из родбине и комшилука оде у амам, да се искупа и спреми за сутрашњи дан, за венчање, први пут што се тамо заплака.

Цео амам је био закупљен. Мати и друге јој тетке и старе жене остале су код куће. Једино што је пошла баба Симка, чувена трљачица, која ће тамо Софку купати. Њој је то био занат. Била се испрва потурчила, побегавши за Турчином. Доцније, када је овај напустио, служила је по харемима, а кад остарела, вратила се овамо. И од тада једнако сваку удавачу она тамо у амаму купа и „трља“ Говорило се како она зна мађије: како купајући удаваче она их и учи, даје им као неке чини, како ће се сутра, на дан венчања, и после венчања, мужевима што више допасти и ући им у вољу.

Зато је Софка са том баба Симком и пошла. Мати јој је имала само што више јела, пита и колача да испошље у амам, чиме ће се оне тамо частити и гостити. И заиста је све то одавно, још пре ручка, по слушкињама, заједно са преобукама, било однесено. А Софка кад пође, онда се само понеше дарови: пешкири, чарапе, чиме ће се амамџика и остало особље даривати. То, увијено у бошчи, понесе собом баба Симка.

Испраћене и одгледане са њихне капије чак до на крај улице, ушле су у ону уску, криву улицу, која је, водом излокана, била навек пуна камења, те се није могло да иде у гомили, скупа, већ у реду, једно за другим. На капијама жене, девојке устајале су и, знајући да то она, Софка ефенди-Митина, иде у амам, радознало су ишчекивале да је виде. Симка, срећна, као да јој је ово најбоља препорука за њен занат, јер ето и они, ефенди-Митини, позвали је да им Софку купа, а камо ли неће други, нижи, сиротнији од њих. Са сваком се старијом женом здравила, разговарала и застајкивала.

А и ове саме су је заустављале, као да је то њена радост, слава, што се Софка удаје. Свака ју је предусретала:

— О, срећно, срећно, баба Симка!

Она, радосна, одговарала је:

— Хвала, хвала, да Бог да ускоро и убрзо и ваша девојка!

Софка, огрнута у нову, скупоцену, невестинску колију, дар од свекра, ишла је у средини. Било јој је пријатно. Знала је да све у њу гледају. Нова чохана колија, ма да је топло заогртавала и грејала је, ипак ју је стезала у плећима и око кукова. Знала је да јој се сигурно сада снага зато | јаче испољава, види. Око врата уздигнута јака нежно и меко миловала јој је врат.

Пењући се том уском улицом и приближавајући се амаму и оном ћошку за који су морале да зађу и одатле право чаршијом навише да оду у амам, Софка је знала да ће, као увек, на том ћошку око дућана бити скупљених момака, нежењених, и другог света. Нарочито их је ту у дане, суботом, када се знало да женске иду на купање. А све морају ту да наиђу. Знала је да ће их сада сигурно бити и више. Јер још и пре, као девојка, када би она и мати идући на купање ту наишле, одмах би се осетио међ њима покрет, јер њих две биле су обучене у најлепше, најскупоценије одело. И није се знало коме више да се диве, која је лепша, да ли мати или она, Софка. А сада, кад иде као удавача, била је уверена да ће се што више скупити, да би је што боље гледали, подсмехујући се и сажаљевајући је, што ето и она већ мора да се уда, истина за најбогатијег газду али још сељака, тек што се доселио, и то за мужа кога није ни знала и који је био још дете. И то она, она! Зато Софка, приближујући се осталима, није се, као друге удаваче, плашила од тог гледања, већ је, не гледајући ни у кога, ишла мирно, полако. Остале су, нарочито младе девојке, шипарице, црвенећи од радозналих, чисто зазорних погледа, као кроз шибу пролазиле и бежале на више ка мосту и амаму, тако да је баба Симка, кад је видела да ће са Софком готово сама остати, морала да их гласно зове.

— Море, шта се растурате? — заустављала их да би, као што је ред, обичај, све заједно стигле пред амам, који се одмах више моста видео. Он је био округао, са старим каменовима а при дну, около, сав мемљив и влажан. Горе, испод самог крова, прозори са решетком да се не би могло кроз њих из чаршије тамо унутра гледати. Кров полегао, широк и сав црн. Једино у средини горе, где су била стакла кроз која је у амам долазила светлост, видео се креч, малтер. Око амама свуда вода, нарочито од оне амамске чесме, из које се амам водом пуни а која се после овамо у чаршији и око амама разлевала. Више амама опет је настајала чаршија и чувена циганска махала, са високом, старом сахат-кулом. Отуда су већ допирали звуци ћеманета, дахира и бубњева које су тамо Цигани, свирачи, по својим колебама пробали и дотеривали, да буду готови и, чим падне мрак, почну отуда да се растурају овамо по вароши.

Испред амама дочека их сама амамџика. И пошто је Софка пољуби у руку и дарова је кошуљом, она прво њу уведе унутра и одведе је у чело, на најлепше место, где је био прострт душек, док су свуда около по миндерлуку биле асуре. Под је патосан плочама. У средини горела је обешена лампа, јер је од високих ограђених прозора било мало светлости. Једино што је било још светлости, то је долазила од оног великог купа жара, који се црвенећи жарио и светлео и око кога су се сушили пиштимаљи. За Софком уђоше и остале. И чим се за њима затворише и закључаше амамска врата, све, осетивши се затворене, сасвим се ослободивши, брзо, весело почеше да се пењу по миндерлуку и да се свлаче. Убрзо се амам зашарени | свученим хаљинама, испуни се разговором, кикотањем, радосним узвицима од журбе. И поче и пре купања: голицање, смех, набацивање хаљина једне на другу, силом свлачење и откопчавање неких, које су се стиделе, јер су тек сада први пут долазиле у амам. Нарочито од младих жена, скоро удатих; није се могло опстати. Оне су прве биле свучене, прве готове. Сваку девојку су јуриле, задиркивале. Убрзо па лупа нанула Циганки, које су ишле и распремале, лупа врата амамских и њихних токмака, обешених дрвених ћутука, који су по вратима, приликом затварања, падали одозго ударајући их и притискујући их, да што боље стоје затворена — све се то измеша и поче да бруји... Неке, већ готове, свучене, не могући чекати, са нанулама у рукама, трчале су босе по плочама, да што пре уђу унутра, а отуда се враћале вриштећи, прскане хладном водом од других које су пре њих ушле. И све, као да им је баба Симка била све и сва, отац, мати, њој су се обраћале, тужиле једна на другу. По која тек вриштећи отуда истрчи. — Тето, мори, Види ове! Не може од њих да се прође!

За њом, готово посрћући, узверена, зајапурена излеће друга и виче:

— Баба Симка, стрина Паса сву ме модрицом начини! Сву ме изуједа.

Из амама опет допире стрина-Пасин грлени глас, глас младе, мале, пуне жене и тек сада, после удадбе, сасвим развијене: — Сама је кучка. Не може да издржи кад се види како је лепа, па се сама уједа и штипа.

Софка, са баба-Симком до себе, онако одвојена, на најлепшем месту на душеку који је покривен белим новим чаршавом, свлачила се. Али некако споро. Она је одавна за све ово знала. И онда, чим се испросила, унапред је знала да ће све ово бити: цела њена свадба, и оне прошевине, и китке, и дарови, и оно скупљање мушких на ћошку, гледање и сада ово у амаму. Знала је како ће и сада, као и некада, исто овако кроз високе прозоре једва допирати светлост, тамо у дну трептати онај велики куп жара, испод миндерлука бити хладноћа од влажних плоча, тамо на улазу стајати тестије хладне воде, поређани редови нанула и Циганке у мокрим хаљинама, суве, црне са светлим очима и белим зубима. А из правог амама ће допирати топлота, пара и она загушљива амамска устајалост...

Знала је и то да је сада, када уђе, неће више гледати као пре, када је са матером долазила, још била неиспрошена (онда је све из далека чисто заобилазе, дивећи се њеној лепоти), већ да ће је сад сасвим друкчије гледати. Као да је никада нису виделе. Сада ће све, када почне да се свлачи, кришом, једва, из потаје, ишчекивати да се сасвим свуче, те да је што више могу гледати, мотрити јој сваки део тела, сваки њен покрет. А све то стога што се сутра удаје, иде мужу. За све то Софка је знала и била према томе унапред одавно равнодушна.

Али када виде да се све свукле, готово све отишле у амам, а до њених ногу једина остала баба Симка, па и она већ готова, опасана пиштимаљем и са великим нанулама на сувим ногама, и чисто заклањајући својим усахлим телом бакарне боје Софку од радозналих погледа, пушећи разговарала са амамџиком и, са неком насладом, мешала турске речи, — Софка чисто претрну, јер се није надала да ће јој сада све то оволико и овако доћи. И из страха да то ко не опази, да се зато она тако споро свлачи што се боји, и онда као сажаљевајући је, да не почну долазити по њу, да је охрабре, она брзо, одједном, баци са себе и остало одело и ужурбано позва Симку.

— Хајде, тето!

Циганка, којој амамџика брзо намигну и која је нарочито зато стајала и чекала, брзо Софки до несе лепе, шарене, „седевске“ нануле и понизно их навуче на њене мале, румене ноге. Затим пође испред Софке да јој отвори врата. Софка, као тресући се од језе, главом забаци косу. Осети како јој се она по леђима и дужином тела заталаса, и нежно је помилова. Ножним прстима јаче држећи нануле, да јој се случајно не исклизну, упути се вратима. Прва врата, тешка, пуна влаге, стара, при дну сва иструлела, отвори јој Циганка. Она са Симком уђе. И када чу како велики „токмак“ по вратима лупну, затварајући их за њом, кад осети пару, влагу од воде и сапунице а из амама урнебесне клике, кикотање, звечање тасова, запљускивање воде, она опет претрну, опет, као што се није надала, дође јој тешко, тужно. Али се трже и сама отвори друга врата и уђе у амам.

Испрва се није могло од паре ништа да види. Једино је одозго кроз зракаста стакла долазила светлост и осветљавала средину, „тершене“, а около по сводовима, по „курнама“ где је био потпун мрак, горела су кандила и мрко црвено осветљавала. Из чепова шуштала је вода падајући у камена, мраморна, четвртаста корита. На средини тершена једва се назирала изваљена тела и око њих или по њима већ слепљени праменови, влажних, дугих, црних коса.

Чврсто, високо, упути се она својој курни, која се познавала и по двама кандилима и по црвеном застору на улазу, али је баба Симка задржа и шану јој:

— Софке, прво на тершену да се изнојиш и испариш.

Она скрену. Све које су лежале радосно, дирајући је, дочекаше је и начинише јој у средини места. Она се попе, леже. Али не као остале, на леђа комотно, већ ничке, сакривши прса и подбочивши чело на преокренут тас. Угрејана плоча пекла ју је. Али њој је било хладно. У прстима стиснутих руку, у грлу, осећала је јед, горчину, и то на саму себе. Што да јој је сада овако? Што, када је све знала, ипак да јој сада дође оволико тешко? Што да је виде и гледају како њој није мило, не радује се. И још када Симка седе до ње прекрстивши ноге и једнако пушећи и пијући ракије, што јој амамџика беше послала, и то не да и она, као остале, лежи, да се пари, већ да чека када ће Софка бити готова, па да је купа, трља. И та близина баба-Симкина дође јој још теже. А знала је да сада настаје и теже и горе. Јер сада ће понова настати весеље, певање. И то, као увек, све ће песме бити о љубави, чежњи, месечини... И заиста, ускоро то и би. Жене су око ње још лежале и париле се, али девојке већ почеше. Не могу више да издрже лежање, топлоту. Почеше опет по курнама, око чепова, и тамо по плочама изваљујући се једна другој у крило, да се пљускају. А из крајњих тамних кутова, где се од паре нису могле да виде, почеше гласно да певају тад нову песму:

Жали, дико, и ја ћу жалити.

Одмах све прихватише. И жене око Софке дигоше се. И оне одоше тамо, измешаше се са девојкама. И оне почеше да се умивају, поливају водом, певајући заједно са њима. Жене су се познавале по јачини и ширини гласова. Вода отуда из курни, од многог поливања, поче у млазевима да се разлева овамо око Софке и око тершена. А песма све јача, страснија. И то као навлаш све око онога: како није благо ни сребро ни злато, и како као да је она тобож имала драгог, волела се са њим, па сада не полази за њега, — и оне, видећи како јој је тешко, сажаљевају је, и да би је утешиле, певају те песме о растанку. Хоће да јој покажу како она није сама, како ето и међ њима има које су исто тако несрећне, туже, вену. А Софка је знала да то код ње није. И зато јој теже падало.

Готово сама, поклопљена ничке, опкољена паром, водом, песмом, осећала је како је пара гуши како заједно са паром гута речи тих песама. А они ударци токмака на вратима од Циганки, које су, послужујући, сваки час излазиле и улазиле, као маљеви је лупају по глави и у мозгу јој остају. А песма, звук тасова све јачи, све бешњи. Док једна, а то баш она која се тужила како је стрина Паса уједа, витка, црнпураста и бежећи од другарица, које су је јуриле, поливале водом, да јој се сва коса била слепила по њеном красном витком телу, дотрча овамо на тершене код Софке и дигнувши руке, затуривши главу, запева тако силно, да амам као звоно одјекну:

Да знаш, дико, да знаш, дико,

Како венем за те.

Па одједном прекину, и, као да се она сутра удаје, поче да жали, нариче:

Јао, јао, јел’те, дико, жао,

Јел’те жао, што се растајемо.

— Тето, хајде!

Софка се диже. Осећала је да неће моћи издржати, да ће пући.

И, када уђе у ону своју одељену курну и кад осети да се иза ње спусти застор, она, држећи се за главу, чисто паде до чесме и груну у плач. Симка, када то виде, брзо се окрете и не давајући Циганки да и она уђе, види, пресрете је и нареди јој да стоји споља и јако, добро да држи застирач, како се не би ништа видело.

Циганка остаде споља држећи чврсто застор, да се не лелуја, тајанствено смешећи се, мислећи да се зато крију што ће Симка сада Софки, трљајући је и купајући је, давати мађије, чари за мужа.

А међутим, Софкиним одласком, жене и де— војке као да се сасвим ослободиле. Од паре, топлоте, распарене и омекшане до костију, да излуде од беса, певале су. Амам бруји. Чак и амамџика ушла. И онако обучена, са плетивом о врату, загледала се. А све надвисује и води она иста девојка. Стоји на среди, дигла тас више главе и једнако пева. Пева заносно из свег грла. Амам звечи:

Јао, јао, јел’те, дико, жао?

Јел’те жао, што се растајемо

Растајемо, а...

И немогући више од севдаха, баци тас од себе. Тас звекну, одскочи и звечећи откотрља се. Све се пренуше уплашено да их амамџика за то ломљење посуђа не грди. Али се и она, стојећи онако на улазу, беше занела, гледајући у ону.

Међутим овамо Софка је грцала, као никада у животу. У мало што није на глас јаукала, тако је плакала. Пуче јој све пред очима. Би јој све јасно: да ово што јој сада толико тешко, оволики јад и бол; да ово што она ето сада плаче као никада, јер је ни рођена мати не виде да се пред њом икада заплака а камо оволико као што сад плаче, да чисто осећа како јој се срце чупа и снага распада — да све то није због тога што полази за недрагог, већ да је због другог нечег, што је веће, горе. Сада се све свршава. Оно што је знала, слутила да ће доћи али ипак до сада још било далеко, ето сада већ је ту, дошло је. До сада бар, иако није кога волела, а оно бар се коме надала, чекала га, сневала и у сну га љубила. А сутра, после венчања, све престаје. Више нема коме ни да се нада, ни о коме да мисли, још мање да сања. Све што је душа волела, за чим је жеднела, иако не на јави оно бар у потаји неговала, све сутра иде, одваја се, откида...

Кида саму себе.

— Ух, ух, тето, тето!

Грчећи се, угуривајући се у Симкино крило, у њена спарушкана недра, плакала је, вила се Софка обезумљена. Њено сасвим развијено, као од мра-| мора резано, раскошно тело, изнојено, окупано, бљештало је и преливало се у лепоти и пуноћи.

Баба Симка ју је купала. Полако, зналачки, својом руком са већ као пергаменат отврдлом кожом прелазила је по њој, по њеним леђима, плећима, око прсију, да боље истрља, те да сутра ти делови на венчању јаче, истакнутије, лепше јој стоје. А на Софкин оволики плач, грцање, није обраћала пажње. Била се сама занела толиком Софкином лепотом, какву одавна није имала прилике да види, те је чисто као тешећи себе, што и њој бива сада тешко, и гледајући Софку како плаче, сама себи говорила и саму себе као храбрила:

— Ех, сигурно ми је ово првина. Као што јој заиста није била првина, нарочито сада, у последња времена. Ниједна није била срећна. Ниједна да је полазила за драго. Готово све су овако као Софка плакале, јадале се, рониле сузе... Али која вајда!

И бојећи се да ће се сада, када се амам смирује, јаук и плач Софкин сигурно чути, па да би га као заглушила, она се гласно са свима испред њихне курне разговарала, задиркивала, шалила. И када се Софка, сасвим прибрана, умирена, диже напослетку и изиђе из курне, Симка јој ништа не рече. Чинила се да ништа не зна. На Софкино:

— Хајдемо, тето! — она само што одговори:

— Хајде, Софке!

И то њено „хајде Софке“ тако се слагало са Софкиним гласом. Било је у њему неко саучешће, утеха, али и храброст и решеност: писано је, нема се куда, и онда — хајде, да се иде тамо куд се | мора. И то саучешће у њеном гласу Софку толико трону, охрабри, да, сасвим умирена, изиђе из амама смело и са осмехом.

Ове овамо по миндерлуцима, облачећи се, нису могле још да се охладе од купања. Из минтана, јелека, вирила су њихна топла прса, црвени, једри вратови са узнемиреним, набреклим и ознојеним жилама. Све су још једнако биле разузурене, никако да се приберу, охладе. Сваки час су летели из руке у руку бели пешкири, којима су брисале зној са чела, завлачиле их међу прса, испод пазуха, и отуда их извлачиле мокре и сасвим пресавијене од зноја. Онда су поново други, суви пешкир узимале, једна другу молиле да је обрише где она сама не може, по леђима или ма где. А услед тог међусобног трљања, опет је настало задиркивање, голицање, бежање и ваљање по хаљинама. Опет се цео амам испуни мирисом њихних чистих, окупаних и страсних тела. Из самог амама, курне, једнако је овамо на махове, како би се врата отворила, допирала пара и топлота, и то тако јасно отуда на махове пахтала, да је изгледала чисто као нечији уздах, као од оних тамо мраморних плоча, које као да жале за њихним лепим телима, која су до сада по њима лежала...

И та се топлота и пара отуда овамо све више мешала са светлошћу свеће и мало хладнијим ваздухом, и све више пунила влагом и тамом цео амам. А то их је, изгледа, још више дражило, опијало и знојило. Све већа је и већа цика и јурење настајало.

Али то све одједном престаде када се Софка | појави. Све се к њој окренуше и све је као у један глас, задиркивајући је, дочекаше:

— О, невесто! невесто! Ах, Томчо! Ах, пусти сине! какву ће сутра да грли!

— Море, ђувендије! — из свега гласа викну тетка Симка. И да би, као што је ред, сада после купања настала што већа шала, смех, весеље, окрете се амамџики:

— А мори, што гледаш, шта стојиш ту? Што отуда (споља, из чаршије) не пусти њих неколико, да ове ђувендије умире?...

— О, о... тетка амамџике, пусти Васки онога њенога Ристу. Ено га дрежди и чека пред амамом на мосту.

— А теби Јована! — одазва јој се увређен и срдит Васкин глас.

— Миту, Миту, пуштајте! — одјекну С другога краја од оне раскалашне снашке, и видело се како бесно баца поглед на исту ону црномањасту девојку, која је купајући се певала и бацала тас. Бесно грлећи, дирала је: — Миту, Миту овој пуштајте! — И одједном запева:


Мито море, Митанче,

Цркни ми, пукни, душманче

Мито море, Мито, Мито!


И то „Мито“ све прихватише и почеше са толико чежње, страсти, лудила да певају и изговарају, да и сама амамџика, раздрагана, смешећи се, мораде да оде, још јаче да притвори спољна амамска врата, да се тамо, у чаршији, не би чуло и око амама почели да скупљају мушки.

Симка већ беше обучена и села у чело астала. Испред ње је већ стајало стакло ракије, кисела грожђа, крушака и паприка. Око ње почеше и остале да се ређају, освежавајући се воћем и осталим слаткишима.

И Софка је грабила да би била брзо готова. Сиђе и она, седе међ њих. Почеше и њу да служе, и, на изненађење свих, не само што поче јести, него испи и неколико чаша ракије, а једнако са оним задржаним осмехом на устима, с очима мало стиснутим и обрвама једва приметно набраним, као смејући се свима и све их сажаљевајући...