Нечиста крв/Глава дванаеста
| ◄ Глава једанаеста | 33. | Глава тринаеста ► |
У зору, када су сви били полегали да се одморе, Марко, сада већ свекар, коме су такође били наместали, неопажен се диже, и сиђе доле. Кришом Магду замоли да му доведе коња. Само га Софка опази. Истрча за њим.
— Куда, тато?
Марко се зарадова услед те њене пажње а и уплаши, да се због тога други горе не пробуде.
— Ћути, ћери! Сада ће тата да се врати! Идем, да наредим код куће.
Морао је то. Није смео новога пријатеља да одведе онако, пошто је знао да код куће нико не зна и није ништа спремно. Зато је он целе ноћи, поред свега пића и весела, једнако морао да се држи, чува, да би, ето као сад, пре но што сване, отишао кући, спремио и тамо удесио и после дошао по пријатеља да га води к себи, на даљу част и даље веселе.
Зато и он, кад се осети на алату, кад изиђе из капије, дрхћући из све снаге, пође слободно, срећно, што се не превари, што се не испуни његова сумња да никада Софка, и толика и таква лепота, неће поћи за његова сина, још мање ући у његову, сељачку кућу, и бити његова снаја. И он, ни сада још никако не верујући у то, од среће, није на коњу могао да се смири. Алат, зачуђен том његовом немиру у седлу, а због јако затегнуте узде и његових грчевито стегнутих колена у слабине, поче, пропињући се од бола, да окреће к њему своју главу, као да га пита и види шта му је газди. Али Марко само положи руку на алатово чело, на гриву, између ушију, и чисто стидљиво, као умиравајући га, промуца:
— Ћути, алате!
И пусти му дизгин. Алат појури гризући узду и измахујући њом, а пазећи да своје задње ноге много не избацује у страну, да не би Марка наглим кретањем својих сапи у седлу дрмао и друскао. Полети као тица покрај махала ка њиховој улици. Модрина зоре и свеж, још влажан ваздух, поче да их шиба. Тек се свањивало. Из кућа по махалама разлегали су се на све стране петли. Упаљене свеће виделе су се из појединих соба и штала. Рубови долина оцртавали су се на небу и губили једно у другом. Марко улете на отворену капију, која је, као увек кад би он био у вароши, а не био код куће, некуд ноћу отишао, морала целе ноћи отворена да стоји.
Арса га први виде, и преплашен одјури унутра, у кујну, код газдарице, да је пробуди:
— Газдарице, газда!
У то Марко дојаха до прага кујнског. Стана, његова жена, изиђе и придржа му коња.
Он још с коња, скидајући се, пружи јој руку.
— Целивај!
Она га целива, али се трже уплашено и поче да блене.
— Кажи, драгичка!
— Па... драгичка — поче Стана, снебивајући се и чудећи се.
— Снаху имаш!... — Али, као да му то не беше довољно, застаде и гледајући је одозго, светло, настави:
— Снаху имаш, што цео свет нема, Софку, хаџи-Трифунову унуку. Али не знаш ти, — окрену се он љутито, кад виде да она не само што се не зарадова, већ се и уплаши.
Брзо уђе у ону велику собу и отуда чу се како виче:
— Да се намести! Што год има, све да се донесе. Све да се скине с тавана.
Арса поче као без душе, од страха, да доноси и уз помоћ Станину да намешта. Марко је стајао, гледао и сам наређивао Арси шта ће где да се намести и како.
— Ту... Тако... Још... — И онако у чизмама, појасима, са силавом и гуњом, сагињао се и, за чудо, сам својом руком, а не ногом, намештао је и дотеривао асуре, покровце, говорећи:
— Тако... То овде... Тако... Дај још... Све донеси!...
Пошто наместише собу и пошто је Марко још једном прегледа, чизмама утапка, нарочито крајеве, | око зидова, да не штрчи испод ћилимова слама нових рогожа. И пошто још једном запрети Арси да све уреди а особито да се она, газдарица његова, одмах обуче као што треба, и спреме све за дочек, брзо и то пешке оде, врати се код Софкиних, да отуда доведе пријатеље, ефенди-Миту.
Стана, тек када он оде, кад остаде сама, увиде да је заиста све то истина. И онда се сасвим уплаши. Али Арса јој не даде. Силом, доносећи јој хаљине, гонио ју је да се облачи. Нарочито је пазио да, по обичају свом, не веже и обеси о појас онај сељачки ножић са неким старим, зарђалим кључићима. Она се облачила, али никако није могла још себи да дође и никако није веровала у све ово. Али, када доцније, пошто се сасвим раздани, пошто сунце увелико огреја, одозго почеше да се чују свирачи, и већ овамо код њих да се виђају махалска деца како испред свирача јуре, и кад, сигурно на тај глас свирке, из комшилука, тобож због воде са њиховог бунара, почеше да долазе жене, она, као да се сакрије, побеже, уђе у кућу. И тамо у кујни, да ли од радости, среће, или ко зна због чега, бризну у плач.
Арса међутим истрча да широм отвори капију И да тамо на њој дочека новог пријатеља.
Стана их, једва се држећи на ногама, бришући сузе, а једнако осврћући се и кријући се, да је толики свет, који одједном испупи двориште, не види и спази како плаче — дочека у кујни. Марко, када је виде такву смушену, не само што се, по обичају, не наљути и не зграну на њу, него смејући јој се, као да је изведе из забуне, поче је дирати:
— Не плачи, бабо! Да те није жао, што си постала баба?
И ефенди Мита јој приђе, пољуби се са њом.
— Како си, пријатељице? Јеси рада пријатељима?
Она је само муцала:
— Како да не, како да не!
И док су њих двојица тамо у соби на покровцима седели, Арса им износио од сваке сорте ракије, да пробају, која ће им се допасти, па да им после ту точи И доноси, она овамо, у кујни, није могла од огњишта да се макне. Још више је збуњивала свирка испред куће а највише навала све та: комшилука, деце, и старих жена, што почеше, као на свакој прошевини, да пуне кућу честитајући:
— Срећно, срећно, тетка-Стано!
Од Цигана, који би јој потражио да штогод пије, свакоме је по пуну оканицу, онако како би дохватила, давала са тепсије, по којој их је Арса био наређао. А међутим, ма да је знала да то треба, и баш је то највише и плашило, осећала је како никако не може да се сагне, да кафу на огњишту пристави и скува, још мање да слатко изнесе и послужи, или бар да уђе тамо к њима, у собу, и, као што је ред, са новим пријатељем се разговара: пита за здравље снахе и нове пријатељице, које истина није још познавала, али које су јој сад толико миле и драге, као да су јој рођене.
А Марко, као да је знао каква је она сада, поново изиђе, да је охрабри.
— Де, шта ти је?
И, што никада, помиловао је по њеној уској, готово седој глави.
Њу то још више потресе:
— Ох, не могу, бре, Марко!
И то рече таквим гласом, са таквим сјајем у очима, као ко зна пре колико година, ваљда целог живота један пут, ваљда још у почетку брака, прве брачне ноћи, ако јој је тако мило и потресено излетело то: „Ох, бре, Марко“, па ето тек сада, после толиких година. И од среће дохвати Маркову руку, принесе је своме лицу и поче је љубити, осећајући како је прсти његови милују.
— Де, де... — И самога Марка то текну и раздрага. — Па држи се, не подај се... — храбрећи је врати се у собу.