Несуђена драга Авдић Али-бега
У матере Злата љепотица,
љепоте јој у свијету нема.
На њу јесу просци навалили,
њу ми проси Морић Мустај-беже,
други просац Авдић Али-беже. 5
Питала је остарјела мајка:
„Кажи Злато, за кога ћеш поћи?"
Ал' јој Злата ништа не говори.
Опет вели остарјела мајка:
„Ако хоћеш мајку послушати, 10
узми прстен Морић Мустај-бега.
Л’јепо ће те мајка опремити:
девет товар’ руха свиленога,
а десети руха везенога,
девет софри суда бакренога, 15
а десету суда сребренога.
Ако узмеш Авдић Али-бега,
кол'ко мојих кошуљ’ издерала,
онлик' у њег’ годин’ боловала,
колк’ у мене водице попила, 20
све у њега у сузам' из'лила.
Од срдашца рода не имала,
а ако га шћерии и имала,
све ти било хромо и ћораво."
Кад то чула љепотица Злата, 25
то се њојзи на ино не море,
него скочи на ноге лагане,
она оде у своју одају.
Узе с рафе дивит и калема,
и хартије — књиге без јазије, 30
па написа књигу шаровиту,
и посла је брату Осман-бегу.
Када брату ситна књига дође,
књигу учи грозне сузе лије.
Кад Осман-бег књигу проучио, 35
он се спреми секи у Сарај'во.
Л'јепо га је сека дочекала,
одведе га у своју одају,
сваки ићрам њему учинила.
Говори јој беже Осман-беже: 40
„Пођи секо, Авд'ић Али-бегу.
Л’јепо ће те братац опремити:
девет товар, руха свиленога,
а десети руха везенога.
Девет софри суда бакренога, 45
а десети суда сребренога."
То јој рече беже Осман-беже,
и он пође свом бијелу двору.
Сека га је на врата пратила,
док је брата и мало видјела 50
све је Злата на вратим' стајала.
А кад јој је братац замакнуо,
она с’ врати у своју одају,
она сједе на мехке шилтете,
на шилтете до џама - пенџера. 55
На десну се руку наслонила.
Она не зна шта ће и како ће,
све мислила на једно смислила.
Она виче своју сестру Ајку.
Кад јој дође Ајкуна дјевојка, 60
говори јој Злата љепотица:
„Ах, чујеш ме, Ајкуно сестрице!
Ти отиди остарјелој мајци,
нек ти даде од сандука кључе."
Кад то чула Ајкуна дјевојка, 65
она оде остарјеиој мајци:
„Дај ми, мајко, кључе од сандука!"
Њу ми пита остарјела мајка:
„Што ће т’, Ајко, кључи од сандука?"
Ту се Ајка мудра задесила, 70
па говори својој старој мајци:
„Да извадим стамболску чаткију,
да ја русу своју главу стегнем
врло ме је глава забољела."
Даде мајка од сандука кључе. 75
Узе њиха Ајка љепотица,
однесе их својој секи Злати.
Кад се Злата кључа добавила,
она оде у сандук-одају,
за њоме је Ајка пристанула, 80
па отвара сахтијен-сандуке,
и прилаже своје бијело рухо.
Виш’ ње стоји Ајкуна сестрица.
Говори јој Злата љепотлица:
„Када, Ајко, голема одрастеш, 85
пођи, Ајко, Авдић Али-бегу,
л'јепо сам ти рухо сакупила,
све свилено од злата везено."
Све сандуке Злата отворила,
докле нађе од злата тенефе. 90
Чим дх нађе Златија дјевојка,
трком сађе низ бијелу кулу,
а низ кулу на мермер-авлију,
из авлије у зелену башчу,
а у башчу под жуту наранчу. 95
Објеси се љепотица Злата,
баш у башчи о жутој наранчи.
Ал' то нико чудо не виђаше,
сам' мујезин с бијеле мунаре.
Нема када езана сучити, 100
већ завика с бијеле мунаре:
„Медет, медет, аге Сарајлије!
Чије злато виси у хазбашчи,
у хазбашчи о жутој наранчи."
Туде бјеше Авдић Али-беже. 105
Када чуо што мујезин виче,
одмах се је јаду досјетио,
па потече у зелену башчу.
Летећи је ноже извадио.
Када дође до Злате дјевојке, 110
пресјече јој од злата тенефе.
Њу ми виче Авдић Али-беже,
ал' му Злата тихо одговара:
„Ах мој драги Авдић Али-беже!
Свему ј' крива моја мила мајка, 115
што ме није теби поклонила.
Ал' ако ће просто јој од мене.
Само ћу те нешто заклињати.
Ја имадем млађу секу Ајку,
када Ајка голема нарасте, 120
ти је узми за вијену љубу,
тако т' бога и нашег севдаха."
То му рече а душу испусти.
Ово с' чудо по Сарај'ву чуло.
Када чула Златијина мајка, 125
она скупи хоџе и хаџије,
и опреми своју кћерку Злату.
Носио је Авдић Али-беже,
собом ју је у мезар спустио.
Испаде му везена јаглука, 130
што му га је Злата поклонила.
Говори му Авдић Али-беже:
„Лези и ти, везени јаглуче,
легле с’ руке које су те везле!”
Кад се врати Авдић Али-беже, 135
кад се врати са новог мезара,
питали га његови јарани:
„Је л' ти жао љепотице Злате?”
Говорио Авдић Али-беже:
„А бора ми ви моји јарани! 140
И умр’јећу пребољет је нећу,
већ што ме је Злата заклињала,
када Ајка голема нарасте,
узећу је, оставит је нећу.”
То им рече Авдић Али-беже 145
и он оде Мехмеду терзији
па говори Мехмеду терзији:
„Богом брате, Мехмеде терзија,
скроји мени од црна хаљине.”
Кад то чуо Мехмеде терзија, 150
скроји њему од црна хаљине,
да их носи а да Злату жали.
