НЕРАНЏЕ II
На прозору белом седиш
Сва у црном, бледа, нема,
А срце ти притиснула
Тешка туга и голема.
Твој уморен — тежак поглед
На улицу спретну пада,
А ја прођем — он засија,
Па га сретнем изненада.
Те га питам како ј’ тамо
Од куда је жељан прн’о,
А он ми се јадат’ почне,
Па ми каже: све је црно.
Каже, драга, да си тужна,
Да ти туга срце дира,
И вечито самовање
Да ти јоште не да мира.
Кад бих знао, шта те боли
И свемогућ кад бих био,
Ја бих, веруј — бледа душо,
Прво тебе утешио.
Па бих онда, разуме се,
Све дворове златне ствар’о,
Где би с’ мирно покрај мене
Твот уморен дух одмар’о.