Отворите главни мени

Неранџе. II. На прозору белом седиш

Неранџе - II. На прозору белом седиш
Писац: Милорад Поповић Шапчанин


SapcaninMilorad.jpg


НЕРАНЏЕ

II


На прозору белом седиш
Сва у црном, бледа, нема,
А срце ти притиснула
Тешка туга и голема.

Твој уморен — тежак поглед
На улицу спретну пада,
А ја прођем — он засија,
Па га сретнем изненада.

Те га питам како ј’ тамо
Од куда је жељан прн’о,
А он ми се јадат’ почне,
Па ми каже: све је црно.

Каже, драга, да си тужна,
Да ти туга срце дира,
И вечито самовање
Да ти јоште не да мира.

Кад бих знао, шта те боли
И свемогућ кад бих био,
Ја бих, веруј — бледа душо,
Прво тебе утешио.

Па бих онда, разуме се,
Све дворове златне ствар’о,
Где би с’ мирно покрај мене
Твот уморен дух одмар’о.



НапоменеУреди

  • Ова песма је први пут објављена у часопису Вила, 1865 бр. 38

ИзвориУреди

  • Милорад П. Шапчанин: Целокупна дела, Књига прва, страна 87-88. Библиотека српских писаца, Народна просвета.


 
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Милорад Поповић Шапчанин, умро 1895, пре 124 године.