Нема мајка од срца евлада
Нема мајка од срца евлада,
него Меху, јединога сина.
Хоће мајка да ожени сина:
— Хоћеш, Мехо, да те жени мајка?
— Хоћу, мајко, живота ми мога. 5
— А мој Мехо, отклен ћеш дјевојку?
— Из Сарај’ва, Пехливановића.
Запросише па је испросише,
па их младе у ђердек сведоше.
Кад у јутро сунце обасјало, 10
сама Фата лежи на душеку.
Проговара стара свекрвица:
— Устај горе, млада невјестице
па ти хајде доле у мутваке,
и ти скухај бијелу погачу! 15
Говорила невјеста кадуна:
— Хајд’ отале, једна хорјаткињо!
Мени скухај бијелу погачу,
себи кухај црну сјерчаницу,
чиме си се јадна отхранила. 20
Поврати се стара свекрвица,
поврати се жалосна и тужна.
Сусрете је сине Мехемеде:
— Хајирола, моја мила мајко?
— Нит’ је хајир, нити ће га бити, 25
док је’ нака вјереница љуба.
Кад то чуо гонџе Мехемеде,
неће љуби за годину дана.
А да видиш јединице Фате!
Она пише књигу на кољену 30
па је шаље својој старој мајци,
својој мајци, Пехливан кадуни:
— Води мене шехер Сарајеву!
Тако пише и друге године,
тако пише и треће године. 35
А да видиш Пехливановице:
— Чујеш ли ме, моја шћери Фато!
Буди добра, нећеш бити модра!
Ти се надај сунцу и мјесецу,
својој маици никад за вијека! 40
Већ ти скухај господску вечеру
па ти зови гонџе Мехемеда
и његову остарјелу мајку,
позови их на слатку вечеру
па их љуби у скут и у руку! 45
Кад је Фата књигу разумила,
она скуха господску вечеру:
што је слатко — с медом и шећером,
што је слано — с мишћем и амбером.
Сазва Меху и његову мајку. 50
Када Мехо из чаршије дође:
— Хајирола, моја мила мајко,
куд си ми се тако опремила?
— Сине Мехо, из ока зенице,
нас невјеста на јенех позвала. 55
— Богме нећу, моја стара мајко!
— Ако нећеш, мој једини сине,
харам теби моја храна била!
Побоја се материне клетве:
— Прва иди, моја мила мајко! 60
Ја ћу доћи Фати на вечеру,
док исклањам акшам у џамији.
Он не иде у бијелу џамију,
веће Фати под демир пенџере,
а да види гонџе Мехемеде, 65
како ће му мајку дочекати.
Ја да видиш љепотице Фате,
гдје истрча на мермер авлију.
Љуби мајку у скут и у руке
и папучу, гдје јој нога стоји. 70
Кад то видје гонџе Мехемеде,
нема када у халват унићи,
већ он виче љепотици Фати:
— Хеј аферим, моја вјерна љубо,
ко те такој памети учио! 75
Тако хоћу, моја драга љубо,
да се моја дочекује мајка.
Да је ниси тако дочекала,
никад Мехе ти видила не би.
