Немања
Писац: Јован Суботић
СЕДМИ ПРИЗОР



СЕДМИ ПРИЗОР
Ана улази.


ВЛАДИСЛАВА (загрли је):
Сладка друго, до Бога ти хвала,
Што ми дођеш тужној несрећници;
Та да тебе јоште овде нема,
Бих, Бога ми, до сад полуђела.
Седи!
АНА (седне):
Сешћу, али ми обреци,
Да се нећеш увређеном наћи,
Што ћу да те за нешто запитам.
ВЛАДИСЛАВА:
Казаћу ти к’о сестри рођеној.
АНА:
Што су тебе овамо послали?
ВЛАДИСЛАВА:
Не знам, сестро, ни данас ни сутра.
Ни речи ми досад не рекоше.
АНА:
А имаш ли кога рођенога?
ВЛАДИСЛАВА (уздахне):
Имам отца, — ил’ сам га имала,
Бог зна, да ли и живи сиромах.
АНА:
Имаш јошт' ког свога од мушкијех,
Који би те хтео избавити?
ВЛАДИСЛАВА (застиди се).
АНА (примети то):
Кажи само, та сестри казујеш.
ВЛАДИСЛАВА:
Имам, сестро, свога заручника,
Ал’ тај није у нашој држави.
АНА:
Кажи мени име обоице,
Па ћу гледат’, да им како јавим,
Где те држе, нек те избављају.
ВЛАДИСЛАВА (загрли је):
Бог ти даде ту мис’о, сестрице,
Јер сигурно не знаду, куда сам.
А да знаду, ту би већем били.
Нема зида, и нема обкопа,
Ког ми отац неби прескочио,
Да до своје дође јединице.
Мој је отац кнез Гоислав Крусић,
И станује у селу Треболи.
АНА:
А заручник како ти се зове?
ВЛАДИСЛАВА (стидљиво):
Кнез Првослав од града Будимље.
(Чује се на пољу:)
Ано!
АНА (слуша):
Ано вичу; то ме отац зове.
С Богом, сестро, до два, до три дана,
Ако само на пречац не умрем,
Знаће т’ отац, а знаће т’ заручник,
Где им држе затворено благо.
(Устане.)
ВЛАДИСЛАВА:
Бог ти, сестро, био у помоћи,
Пак ако ме одавде избавиш,
Не стој ни ти у овом заточу,
Већ похитај моме белом двору,
Држаћу те к’о сестру рођену,
Љубићу те к’о свог спаситеља.
(Оду једна на једну, друга на другу страну.)

ЗАВЕСА ПАДА



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.