Немања
Писац: Јован Суботић
ПЕТИ ПРИЗОР



ПЕТИ ПРИЗОР


КНЕЗ ВЛАДИМИР (уђе са стране слушајући , и ударивши Чуча по рамену, проговори):
Па како би песму започео?
Кажи, Чуче, кажи, златни Чуче,
Молим ти се, овечи ме, Чуче!
ЧУЧ:
Зар ти мислиш, да је овде слама?
О, има гу пуна ока мозга!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Мозга има, ал’ има л’ памети?
ЧУЧ:
Те колико, мог’о бих продават’.
Ја све ћутим, ћутим, па баш тиме
Показујем, да имам памети.
Пуно ћути, празно буре звечи!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Знам ја, Чуче, да с’ ти пун памети.
Па зато те баш и молим, Чуче,
Грехота би те мудрости било,
Да изветри гдегод у висини!
ЧУЧ:
Нисам никад иш’о на високо:
Висина је само за господу.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А шта неће учинит’ заслуга?
Више људи заслуга подиже;
Ти имадеш мозга и сувише ,
Па то само собом је заслуга!
ЧУЧ:
Имаш право! и сам сам видио,
Да сиромах с памети пострада.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Што не даде памег богатијем,
Па б’ жив био и хасну имао?
ЧУЧ:
И ја велим, да је луда био.
Ја мог вола у твој плуг упрегох,
Па да видиш, прекрасно ме рани.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Не рекох ти ни изпрезати га!
Нег кад мислиш, да што смућкат’ умем.
(Седне.)
Хајде да ми на што одгоненеш.
ЧУЧ:
Почни само дашто ми ти дашто,
Па ћеш видит’, да знам шта је на што.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Био човек, па имао дете,
Девојчицу младу и зелену,
Чујеш, Чуче! јасну к’о сунашце,
И милију м’ од самог живота.
Нтеко дође, па му је одведе,
А отца јој смртна туга стиже.
Сад промућни, па ми кажи, Чуче,
Хоће л’ отац добро пожелити
Кадгод оном, кои је одведе?
ЧУЧ:
Ако ј’ добро, што је мач и отров
И што живот у човеку дави,
Хоће, кнеже, а и зашто неби,
Кад то добро подпуно заслужи!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Али ако златну круну носи?
ЧУЧ:
Круну гледи, ко уста отвара,
Или креће ногу или руку:
А жељи је што и друга капа.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Право, Чуче, добро т’ памет гуче.
А ако му неко други рече, —
Неко други, добро слушај, Чуче,
Кога ни ја не знам, ни ти, Чуче, —
Ево т’ кћери, али ми помози
Ону круну с оне скинут’ главе,
Шта ће томе отац одговорит’?
ЧУЧ:
А на кога тај незнани личи,
Ил’ на мене, ил’ на тебе, кнеже?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
На што ти то? Но реци, на тебе!
ЧУЧ:
Рећи ће му: ид’ од мене, хрђо!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Хајд’ сад налик нек на мене буде ,
Само зато, да говор довршиш.
ЧУЧ:
Казаће му: ево т’ моје руке,
Па је скидај, како знаш најбоље.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (смеје се):
Ха , ха , ха, ха! Долиј’о си, Чуче!
Идем казат’ краљу, шта говориш!
ЧУЧ:
Иди, кажи; ала га се бојим!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ао, Чуче, ал’ си с’ осилио?
ЧУЧ:
Краљ ако је, није кнез Владимир,
Па зато га с’ нико и не боји.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Би л’ ти било жао погинути?
ЧУЧ:
Би!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А зашто!
ЧУЧ:
Зашто? Зато, јербо
Ко погине, тај више не живи,
А ја живим, к’о богић код тебе;
Па како л’ ћу тек онда живити,
Кад на главу златну круну метнеш?
КНЕЗ ВЛАДИМИР (скочи јаростно):
Шта то рече? К’о то смеде рећи?
Сад ћу т’ језик за то изчупати!
(Пише, претећи му.)
Твоја срећа, што те знадем, Чуче!
Па знам, да ћеш много што шта рећи,
А не чујеш ни сам, шта говориш.
Све у здравље краља Радослава!
Мојом главом круну ћу му држат’.
ЧУЧ:
То верујем, и желим видити.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ја ћу тебе одтерати, Чуче!
ЧУЧ:
Хвала т’ лепо, ал’ најпре учини.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ја ћу тебе из земље изгнати,
Да ни једним не дишемо зраком.
ЧУЧ:
Чини што пре, тако ти имена,
Па ми на пут ни асприце не дај.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ти ћеш моју душу отровати.
ЧУЧ:
Рекла рука сабљи: ти си крива!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Па би ли ти баш све учинио,
Што год бих ти рек’о, да учиниш?
ЧУЧ:
Зашто не бих, кад ми може бити.
Бог ми неће ништа, јер не грешим,
А људи ми од тебе не могу,
Пак што не бих све ти учинио?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
(За себе.)
Више вреди, нег да ј’ сав од злата.
(Чучу.)
А знаде л’ ти, шта Бог наказује,
За што л’ људи бију и вешају?
Чуч:
Бог ће сваког оног наказати,
Који свога не слуша старијег,
Људи људе бију и вешају,
Што не слуша слабији јачега.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (седне):
Хајде, кад смо сад тако доспели,
Дед и на то реци ми што, Чуче!
Шта б’ радио, да ти заповедим,
Да убијеш отца рођенога?
ЧУЧ:
То неб’ мог’о, кнеже, учинити.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зашто, Чуче!
ЧУЧ:
Зашт’ га нема, кнеже!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ал’ да живи?
ЧУЧ:
Ал’ неживи, кнеже!
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А ти реци, шта б’ онда чинио,
Да ти рекнем, да кога убијеш,
И ти тргнеш нож, да га закољеш,
А машта ти на очи изиђе,
Па ти с’ чини, да је краљ Радослав?
ЧУЧ:
Рекао бих: машта је! па клао.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
А да дигнеш на ког руку, Чуче,
Па да ти се мој облик укаже:
Би ли клао, ил’ би одустао?
ЧУЧ:
Питао бих: је л’ машта, ил’ није?
Ако рече: машта је! клао бих;
Викнеш ли ми: није! неб удар’о!
КНЕЗ ВЛАДНМИР:
Ао Чуче, ала си домишљан;
Ни псето се боље не научи.
ЧУЧ:
А шта сам ти друго него псето;
Себри тек су једна пасма паса.
Што год боље слуша, боље му је.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ал’ је псето тек у једном боље.
ЧУЧ:
Реци само, па можда и није.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Никад ником ништа неће казат’!
ЧУЧ:
А кад рекох ја шта, што не треба?
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Ал’ би рек’о, кад би им’о зашто.
ЧУЧ:
Никад, кнеже, јер није поштено.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Зар и себар знаде за поштење?
ЧУЧ:
Сваког за чим другим жеља вуче,
А ја хоћу, да сам од пса бољи:
Па кад не бих умео ћутити,
Мор’о бих се псету поклонити,
А то ми је горе нег умрети.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (сладећи му):
Ал’ кад би ти дукате просули,
Би л’ се на њих, Чуче, поумао?
ЧУЧ (мисли се):
Не бих, кнеже! На што ми дукати,
Кад с њих и њих и главу изгубим?
КНЕЗ ВЛАДИМИР (одобрава главом, па онда страховито):
Ал’ кад би те стегли на витлове,
Ил’ повели каквој кривој грани,
Шта ту велиш? Ту је ружно, Чуче!
Да виш, како саме лете речи,
Кад имају главу да заклоне!
ЧУЧ (врти главом):
На далеко надбацујеш, кнеже!
Лакше ми је и језик одгризти,
Него казат’, па жив тебе чекат’!
КНЕЗ ВЛАДИМИР (устане гласно смђјући се):
Баш ти хвала на тој шали, Чуче!
Кад бих мог’о кнезом учинит’ те,
Овај час бих дао ти кнежину.
Него ништ’ ми јошт' не каза, Чуче!
Одведоше л’ кћерку Крусићеву?
ЧУЧ:
Све свршише, како ти нареди.
КНЕЗ ВЛАДИМИР:
Али тебе тамо не видише?
ЧУЧ:
Ти знаш, да ја могу учинити,
Да ме виде, и да ме не виде.
(На пољу чује се жестоко:)
Пуштајте ме, ја морам унутра,
Нешал’те се с вепром задераним.
КНЕЗ ВЛАДИМИР (тргне се):
Ко је то?
ЧУЧ:
Ја бих рекао, да је —



Јавно власништво
Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Суботић, умро 1886, пре 138 година.