Некоме

Јован Илић

Некоме Писац: Јован Илић

Некоме

Лако ти је рећи, побро,
»Нек ми нико већ не зја!
Да по народ биће добро,
Од цара се увдам ја.« 
»Биће добро и ја велим,
Будемо ли вредни ми,
То је што од срца желим,
Да бдијемо скупа сви.
Јер када се крвца лије
За свој живот, за свој храм,
Још ако се бодро бдије,
Онда, вјеруј, пада срам.
Та и сам знаш, сјећај с' само,
Кад се за лов боре два,
Лија, ђаво, дође л' тамо,
Залуду им мука сва!
И кад сунце мраци крију,
Сијати нам може зар?
Гдје се врази плету, вију,
Шта ту може чинит цар?
Ђаволи су сви до један,
Нек у пакла иду дно —
Да постане народ б'један
То је њино благо сво.
Кад од старца праве јарца,
А од јарца магарца;
Кад нас — добрим кб бајаги —
Заједају као пси:
Онда прости, брате драги!
Што не мислим као ти. —

Напомене

• Ова песма издата у: Срп. Новине 1849, бр. 35.

Извори

• Јован Илић: Целокупна дела, страна 71 , Библиотека српских писаца, Народна просвета.

Овај текст је у јавном власништву у Србији, Сједињеним државама и свим осталим земљама са периодом заштите ауторских права од живота аутора плус 70 година јер је његов аутор, Јован Илић, умро 1901, пре 123 године.