Неименована песма Алексе Шантића 35
По вечерњој магли, што сузице рони,
Са црквице наше глас молитве звони,
А ја блудим сам
Њеном двору б'јелом, да јој с душом ц'јелом
Жарки пољуб дам...
Све до зоре плаве да са драгом бдијем,
И на њеном срцу своје срце гријем...
А вјетрови хладни к'о да с гласом сл'јећу:
Не одлази тамо куд те жеље крећу,
Узалуд су наде,
Двор ти пустош спрема, јер ту руже нема,
Да ти ружу даде...
И младост ће минут' и године преће
А твоја је рука загрлити неће...