Неименована песма Алексе Шантића 31
По жицама танким на злаћеној цитри
Крећаху се лако прстићи јој хитри;
Њезин гласић мио,
Пратећ слатке звуке, по звјезданом кругу
Губио се ти'о,
А у њежну пјесму, у зеленом лугу,
Славујак је тихо плео своју тугу.
Под прозором малим стајô сам без мира,
А кô свети акорд са небеских лира
Бјеше њезин пој,
И од оног часа само за њом блуди
Страсан уздах мој...
И кад нојца пане, и кад зора руди,
Њу и слатке звуке сјетно срце жуди...