* * *
Невољни муж
Пошетах млада на пазар,
И купих драга за динар,
Купила му старић проса,
Старић проса, други овса,
Послах драгог у млин мљети. 5
И чеках га до неђеље,
Ма га не би ни до друге;
Чеках њега и до треће,
Не би Јера ни до треће;
Тада узех куђелицу, 10
Сусретох га уз улицу:
„Камо, Јеро, твоје мливо?“
„Мливо су ми миш' изјели,
„У браду ми гњездо вили.“
Узех њега у наручје, 15
Па га ставих на сред куће,
Дође кока, укљуну га:
„Иш отоле, пуст' остала!
„Није ово зрнце проса
„Него брaда мога Јера.“ 20
Па га метнух на полицу,
Дође мачка, заганчи га:
„Пис отоле, пуст' остала!
„Није ово печа ларда[1]
„Него мога Јера брада.“ 25
Па га метнух на врх куће,
Дође ор'о, однесе га:
„Иш отоле, орлетино!
„Није ово јагњетина
„Него моја мужетина.“ 30
[Упореди I4, бр. 710]
|
|
Референце
- ↑ Печа ларда т. ј. комад сланине.
Извор
Српске народне пјесме из Херцеговине (женске), за штампу их приредио Вук Стеф. Караџић, (Трошком народнијех пријатеља), у Бечу, у наклади Ане удове В. С. Караџића, 1866., стр. 238-239.
