Алекса Шантић

К'о најљепше сунце на прољетном дану
Твој осмејак благи снажи ме и грије; -
А у слатком санку твоја душа пије
Из божије руке анђеоску храну.

Ја видим анђелка како с пажњом бдије
И над тобом држи светог мира грану;
У кол'јевци твојој, у маленом стану,
Твоје царство мирно узано ти није...

Но кад прођу дани, који брзо лете,
Да л' ће твоје срце за ту чедност знати
И у себи хранит' зрак истине свете?

Хоће ли те тада благосиљат' мати?
Хоће ли ти сужањ да вијенце плете
Или ће те новим тиранином звати?...