НЕВЕРНОЈ СРЕЋИ
Неверна срећо минувших дана,
На моме срцу мраком цртана
С белегом грозном твог бича крута —
Одлази, желим ти вечнога пута!
Поспешни ветри нека те носе,
Нека те ломе, нека те косе!
У тесној соби срцета мога
Доста је било терета твога:
Та чим се проспу по њему зраци —
Твоји их хладни сатрше мраци,
И сваки цветак радости моје
Вен’о је под снегом студени твоје.
Ја сам се с тобом и мирит’ хтео,
Плашт сам ти дав’о, светао, бео,
Од бујних жица песме и вина,
Убавих надеђа и милина,
А исках од тебе жртвицу: само
Изближе, секо, да се познамо.
Ал’ ти си холо дизала главу,
Сипљућ’ ми сузе по оку плаву,
Пећине као ледене, мрачне
Хтеде ми разбит, груди јуначне,
И срушит’ мртав, укочен стас
У гроба тесна ледени јаз.
Но, хвала згоди лепа случаја,
Распреште с’ твоја паклена граја,
И на бедему, што јој се сруши,
Нова живота пламен се пуши,
Бацајућ’ танад склупченог дима,
Намењен теби и њима свима!
Одлази, јури, црна авети!
Оток ти буј’о на кобној пети!
Скрхала с’ живост крока ти лака!
А ја ти хромој не дадох штака,
Кад ти се прохте злосрећној ћуди
Станиште тражит’ у моји груди.
У место тебе — љубави красне
Сијнуше душом свећице јасне;
И сад сам ведар, и сад сам лак,
Па љубим небо, па гутам зрак;
На усти буја песама цвет —
Просипљу мирис на цео свет.
