5
Нева — узрок смрти својега дјевера
Два се брата дивно миловала —
Једно Милко а друго Драгиша —
Од милости коње мијењали,
Мијењали коње и оружје,
Бритке сабље, бистре џефердаре,
Иза паса двије пушке мале.
Једног дана бјеху подранили
Лов ловити по гори зеленој,
Па Драгиши Мирко проговара:
„О мој брате, Драгиша војводо!
Хајде, брате да се оженимо,
Самоћа је сиротиња пуста!“
Проговара Драгиша војвода:
„О не лудуј, мој брате милени!
Знади добро - кад се оженимо,
Хоћемо се љуто завадити;
Па је нама од Бога грјехота,
А од људи зазор и срамота.“
За то Милко хаје и не хаје.
Још не прође ни петнаест дана,
Заручи се с Новкињом ђевојком
И вјенча је себи за љубовцу.
Кад су ноћу у ложницу били,
Хоће Милко да јој лице љуби,
Ал' му не да Новкиња ђевојка,
Већ овако њему бесједила:
„Чујеш, Милко, драги господару!
Кунем ти се, а вјеру ти давам,
Не ћеш моје обљубити лице
Докле брата не погубиш свога.“
Срдито јој Милко проговара:
„О, Новкињо, шинула те гуја!
Како могу брата погубити
А на правду Бога истинога?
Вала, не ћу, живота ми мога,
Да те не бих никад обљубио!“
Кад у јутру јутро осванлло
И кад друга нојца омркнула,
Те када су у ложницу били,
Хоће Милко да јој лице љуби,
Ал' му не да Новкиња ђевојка,
Но овако њему бесједила:
„Не ћеш, Милко, драги господару!
Не ћеш моје обљубити лице,
Докле брата не погубиш свога!“
Опет Милко њојзи проговара:
„О, Новкињо, шинула те гуја!
Како могу брата погубити,
Кад ми није ништа урадио?!“
„Ал' гсвори Новкиња ђевојка:
Лако ти је брата погубити,
А да твојом и не манен руком;
Драго има коња крилатога –
Ти отиђи у подруме доње,
Б'јесном вранцу осијеци крила:
Драго има бистра џефердара —
Укради му од камаре кључе,
Испразни му пушку џефердара,
А на прашник метни мало праха,
Па га води у лов, у планину,
Остави га на сред од планине,
А наћерај вука и међеда
И остало свакојако зв'јeрje:
Звијерје ће Драга растргнути;
Тако ћеш ти њега погубити
Да с' његовом не окаљаш крвцом.“
Кад је Милко саслушао љубу,
Он отиде у коњске подруме,
Б'јесном вранцу осијече крила:
Украде му од камаре кључе,
Па дофати бистра џефердара,
Из њег вади барут и олово,
А на прашник оставио праха.
Кад у јутру јутро освануло,
Милко своме брату бесједио:
„О мој брате, Драгиша војвода!
Ти опреми вранца дебелога,
Да идемо у лов у планину,
Лов ловити три блјела дана.“
Братац брата брацки послушао:
Оправише себе и ђогине,
Отидоше у лов у планину.
Кад су дошли на сред од планине,
Милко своме брату бесједио:
„Мили брате, Драгиша војвода!
Ја ћу поћи мало уз планину,
А ти ћеш се ође намјестити,
Наћераћу свакојако зв'јeрje —
Добра ћемо лова уловити.“
Што су рекли, то су учинили:
Драго оста на сред од планине,
Милко оде – горје — уз планину,
Па наћера вука и међеда
И остало свакојако зв'јерје
На својега брата рођенога.
Када виђе Драгиша војвода,
Када виђе, да ће погинути,
Омијера бистрим џефердаром -
Плану пушка, ал' не дава гласа.
Кад то виђе Драгиша војвода,
Одма се је јаду досјетио,
Па је своме вранцу бесједио:
„Давор, вранче, давор добро моје!
Полетимо небу под облаке!
Али саде, али икадаре!
Ту скочише звјeрaд свакојака,
Растргоше Драгишу војводу
И његова вранца дебелога.
Кад је Милко саш'о низ планину
И видио да му брата нема,
Покај'о се шта је урадио —
Љуто куне Новкињу ђевојку,
А нариче милог брата свога;
Па окрену двору бијеломе.
Када Милко у дворове дође,
Он дозивље Новкињу ђевојку:
„О, Новкињо, моја душо драга!
Ја сам брата погубио свога,
Ходи сада да ти љубим лице.“
Она млада једва и чекала —
Приближи се господару своме:
„Љуби, Милко, лица бијелога,
Кад си брата погубио свога,
Брата свога, а крвника мога!“
Али Милко и не слуша љубу,
Већ је узе за бијелу руку,
Привеза је коњ'ма за репове,
С њоме млати дрвље и камење
Док је пасју испустила душу.
Датотека:Murat Sipan vinjeta.jpg
